Etnički neutralna Srbija

Piše: Slobodan Antonić

 

Iako je Nacionalna čitanka najzad štampana i po školama podeljena, njeni kritičari iz „građanske Srbije“ nastavljaju da je napadaju – a da je i dalje nisu pročitali…

Takva već hronična osionost više ne bi zavređivala ni reč da se – uz stari argument da je u pitanju „nacionalna dresura dece“ – nije pojavila i tvrdnja da je „u socijalističkoj Jugoslaviji“ bilo sve u redu sa politikom nacionalnog identiteta, pa da je sve posle toga bilo samo orgijanje zlokobnog srpskog nacionalizma.

Tako se jedan kritičar ruga rečima Ane Brnabić, koja brani Nacionalnu čitanku, da u titoizmu „‘Vi u Srbiji niste baš znali da ste Srbi’, da je čitanka neophodna kako bi se jasno reklo ‘da nije sramota biti Srbin’, odnosno kako bi se sistem suprotstavio ideji ‘da mi nemamo identitet, da budemo neka amorfna masa'“. Te tvrdnje kritičar je nazvao „bedastoćom“.

Ne znam kada je i gde to Brnabićka izjavila, ali to zapravo uopšte nije daleko od istine. Da, politika identiteta u titoizmu je bila da je sve vezano za srpsko nacionalno osećanje – od istorije, do pesama – na neki način srpski nacionalizam. Navešću nekoliko primera.

Latinka Perović je 1972, na sednici CK SK Srbije posvećenoj nacionalizmu u Srbiji, tvrdila „da je kulturni život opterećen tradicionalizmom, pravoslavljem i srbovanjem“. Na toj sednici prezentovan je dokument CK SK Srbije „Borba protiv nacionalizma i šovinizma u Srbiji“, u kome se kao primer „srbovanja“ navode „imena koja se daju pojedinim proizvodima – Car Lazar, Carica Milica, Knjaz Miloš, Karađorđe, Toplica Milan… i priredbama (Jefimijini dani)“.

Kao rezultat ove kritike, posle sednice, promenjeni su nazivi nekih od inkriminisanih proizvoda. Rubinova vina „Car Lazar“ i „Carica Milica“ dobila su druge nazive i etikete (1972). Tek posle sedam godina (1979), zbog velikog pritiska potrošača koji su insistirali na starim nazivima vina, ipak su vraćena izvorna popularna imena ovih proizvoda.

Šta je sve proglašavno srpskim nacionalizmom današnjim generacijama sasvim je nepojamno.

U istom dokumentu CK SK Srbije kritikuje se izdavačko preduzeće „Prosveta“ zbog „favorizovanja dela koja oživljuju duh svetosavlja, kosovski mit, jednom reči srpsku feudalnu kulturu kao uzorno duhovno oličenje srpske nacije, pa i srpske države“. Posebno se kritkuje „ispoljavanje velikosrpskih asimilatorskih ambicija“ – „srpsko srednjovekovno pesništvo, na primer“ (!?).

Kao „naklonost prema istorijskim fabulama“ koje „podgrevaju nacional–mitomaniju“ u ovom materijalu se navodi „pročetnički film Delije (M. Popovića)“. Ostaje nejasno po čemu su Delije (scenario i režija Mića Popović, 1968) „pročetnički film“ – osim ako za takvu diskvalifikaciju nije bilo dovoljno što je tema filma posttraumatski sindrom boraca NOB, i što su napisi u filmu, za ono vreme neuobičajeno, bili na ćirilici. Ovaj film je danas kao kulturna baština uvršten u 100 najznačajnijih srpskih filmova.

Na crnoj listi pesama zabranjenih za emitovanje na radiju i TV, sve do kraja osamdesetih godina, nalazile su se pesme „Tamo daleko“, „Jeremija pali topa“, „Kreće se lađa francuska“, „Igrale se delije“, „Oj vojvodo Sinđeliću“, „Srpska se truba s Kosova čuje“, itd. U materijalima za zajedničku sednicu Predsedništva CK SK Srbije i Predsedništva SR Srbije pevanje pesme „Igrale se delije“ smatrano je „srbovanjem“ i „ispoljavanjem velikosrpskog nacionalizma“.

U materijalima za istu sednicu, kao jedna od manifestacija srpskog nacionalizma navedeno je i nošenje šajkače.

Godine 1971. sprečeno je objavljivanje stripa o Marku Kraljeviću u Politikinom zabavniku kao „nacionalističkog“.

Ilustracije Marija Masakarelija, koje su bile objavljene u Istočnicama (1983) Ljubomira Simovića, ocenjene su kao neprihvatljive jer su se „na njima suviše jasno videle šajkače i grb Srbije“.

Novinar Antonije Đurić (1929-2020), govoreći na zajedničkoj sednici Komisije za informisanje i Komisije za idejno delovanje u kulturi CK SK Srbije 3. marta 1986. opisivao je strah koji je vladao u kontrolisanoj javnosti prema svemu što ima veze sa srpskim identitetom i istorijom. Evo njegovih primera.

U štampi se ne mogu objavljivati feljtoni o Kolubarskoj i Cerskoj bici, vojvodi Stepi Stepanoviću, ili Kosovskom boju, zbog bojazni urednika: „treba li nam to“ i „da li je baš trenutak za tako nešto“.

Godišnjicu Prvog srpskog ustanka obeležila je samo Mesna zajednica u Orašcu, jer se druge „društveno-političke zajednice“ to nisu usuđivale.

Mesna zajednica u Takovu je „nedavno, gotovo ilegalno noću, podigla spomenik Milošu Obrenoviću“.

Spomenik Karađorđu već 30 godina „čami u jednoj šupi u Kosjeriću“.

Godine 1978. prećutana je stogodišnjica diplomatske nezavisnosti Srbije, dok su sticanje međunarodno priznate samostalnosti svečano obeležile Rumunija, Bugarska i Grčka.

Nije obeleženo 50 godina proboja Solunskog fronta, a obeležavanje Kolubarske bitke prepušteno je lazarevačkoj opštini.

U vezi s proslavom 800 godina Studenice – „osam vekova srpske kulture ako se i pominje, čini se to krajnje oprezno, kao da se saopštava nešto što je sramotno“. Novinari „manevrišu tako da bi izbegli pridev srpski“, pa se recimo kaže „osam vekova kulture ovog tla“.

Gotovo svako iz moje generacije reći će vam da se seća kako je, sve do kraja osamdesetih, upotreba prideva „srpski“ bila sumnjičena kao izraz nekakvog skrivenog srpskog nacionalizma.

Ja sve do 1977, recimo, nisam znao originalne reči „Tamo daleko“, jer sam je slušao samo na ekskurzijama, i to u verziji: „tamo je našoj vojsci“, „tamo je domovina“, i „živela domovina“. Tek na eksurziji u Moskvi, u jednom restoranu, kada je orkestar otpevao „Tamo daleko“ s izvornim rečima, shvatio sam koliko je tekst pesme promenjen kao „politički nekorektan“ – trebalo je da odem u Moskvu da bih čuo original.

Reč „srpski“ se mogla koristiti prvenstveno u negativnim kontekstima, pa se moglo reći: „srpski kapitalizam“, „srpska buržoazija“, „srpski fašizam“, ali niste je smeli upotrebiti u pozitivnom, pa čak ni u neutralnom značenju. To zaziranje je u „građanskoj Srbiji“ ostalo i do danas, a srećem ga i kod mojih kolega na univerzitetu. Kao što je lepo primetio Milan Brdar, naša „intelektualna elita, generalno i deklarisano – neće da bude srpska. Ona, u stvari, kad god da govori, ne može da izgovori pridev srpski“.

Zagorka Golubović je, prilikom uručenja nagrade Srpskog sociološkog društva za životno delo, izjavila „da bi joj draže bilo da se udruženje zove Sociološko društvo Srbije, a ne Srpsko sociološko društvo“.

Dominantna sintagma kod dela beogradskih sociologa je društvo Srbije – ne srpsko društvo. Recimo, u jednom kolektivnom zborniku radova izbrojao sam da se tri puta češće koristi izraz „društvo Srbije“ nego „srpsko društvo“. Može „nemačko društvo“, može „francusko društvo“, ali „srpsko“ – ne može.

Naša „građanska Srbija“ ne kritikuje Nacionalnu čitanku što su je uveli naprednjaci, već zato što je osnovna ideološka pozicija ovih „građana“ nihilistički odnos prema srpskom nacionalnom identitetu – baš kakav je bio i u titoizmu.

Ideal naših građanista je, naime, etnički neutralna Srbija – ne u smislu države neutralne prema etničkom poreklu svojih građana (tako da individualna prava i dužnosti ne zavise od etničkog porekla građanina), već države neutralne prema kulturnim pravima većinskog kolektiviteta.

Model etnički neutralne Srbije predstavljen je još 2007. u monografiji Nacionalni i državni interes moderne Srbije grupe autora. Prema ovom modelu nužna je transformacija Srbije u etnički neutralnu, ugovornu zajednicu „slobodnih građana“, koja ne bi imala veze sa konkretnim etničkim kolektivitetom (Srbima). Međutim, država ne bi bila neutralna u odnosu na sve etničke zajednice, jer bi se manjinama, upravo kao etničkim zajednicama, dala posebna ustavna prava — zajamčenih 20% mesta u skupštini i pravo veta na svako pitanje koje dodiruje interese etničkih manjina.

Dakle, jedino bi Srbi bili samo „građani“, dok bi svi ostali bili pripadnici svojih etničkih zajednica, pa tek onda građani. Zato naši „liberali“ toliko insistiraju na faktičkoj „desrbizaciji“ Srba, i zato im toliko smeta svaki rad na izgradnji i utvrđivanju nacionalnog identiteta.

Tako se iz građanizma neosetno prelazi u inverzni nacionalizam – u ideologiju koja teži da suspenduje etnička prava svoje sopstvene zajednice, odnosno da negira potrebu bilo kakve kulturne politike usmerene na očuvanje i razvoj narodne individualnosti.

I to je sva tajna naizgled iracionalne hajke na politiku zaštite i očuvanja ćirilice, pa i sadašnje sumanute hajke na sirotu Nacionalnu čitanku.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)