Eskobarovo kolo i Spajićev bluz

Piše: Nikola Trifić

Nakon parlamentarnih izbora u junu i pobjede Pokreta Evropa sad (PES), koji je dva meseca ranije trijumfovao i na predsedničkim izborima, naivno se – bar u većem delu javnosti – mislilo da Crna Gora ulazi u mirniji period ekonomskog razvoja i razlaza sa sveukupnom zaostavštinom Mila Đukanovića, kao i da se kreće u postizanje harmonije između političkih predstavnika crnogorskog i srpskog naroda i uopšte uspostave zdravijih i zrelijih crnogorsko-srpskih odnosa.

Obećanja mandatara Milojka Spajića da će vlada biti formirana najkasnije do kraja septembra, s potpunim uvažavanjem izbornih rezultata, pale su u vodu. Sad se čak čini da je Crna Gora mnogo bliža novim vanrednim parlamentarnim izborima, ili u najboljem slučaju nekoj krnjoj manjinskoj vladi, nego formiranju vladajuće većine s dužim rokom trajanja, a koju bi, prema ranijim najavama, činili pre svih PES i srpske stranke okupljene oko koalicije „Za budućnost Crne Gore“. Spajić je više puta, tokom kampanje i posle nje, bio izričit u stavu da su srpske stranke prirodan saveznik PES-a, a gotovo istu priču promovisao je i aktuelni predsednik Jakov Milatović. Istini za volju, Milatović je, bar do sada, ostao pri svom stavu, dok je kod Spajića minulih meseci vidljiv zaokret.

Spajić je krenuo da „menja ploču“ kada su iz Vašingtona počeli da stižu nedvosmisleni signali da Amerika neće tolerisati crnogorsku vladu sa proruskim i antievropskim elementima. Vesnici tih signala, američki izaslanik za Balkan Gabrijel Eskobar i ambasadorka SAD u Podgorici Džudit Rajzing Rajnke, poslednjih mesec dana vode dosta agresivnu, pa i prljavu kampanju kreiranja političke stvarnosti u Crnoj Gori. Polaze isključivo od želja Vašingtona i zaobilaze izbornu volju građana. Koalicioni dogovor PES-a i srpskih stranaka, koji je bio na pomolu, stopirao je upravo Eskobar, i to onda kada je postalo jasno da srpske stranke neće odustati od osnovinih načela zaštite srpskog identiteta i srpske kulturne baštine u Crnoj Gori, ali i da Beograd neće, po direktivi iz Vašingtona, menjati kurs svoje spoljne politike prema Ukrajini. Izjava Eskobara „da bi srpske stranke mogle da budu remetilački faktor u vladi i da im zbog toga tamo nije mesto“ ne samo da je uvredljiva po domicilne Srbe u Crnoj Gori nego i duboko kompromituje tu zemlju kao suverenu državu.

FORSIRANJE APSURDA

Peripetije oko sastavljanja vlade prethode popisu stanovništva u Crnoj Gori, planiranom za novembar (od 1. do 15), a koji je 2021. odložen zbog korone. Popis je, međutim, i dalje pod znakom pitanja zbog brojnih opstrukcija i sve glasnije inicijative gotovo kompletnog proevropskog i procrnogorskog dela političke scene. Oni traže odlaganje na neodređeno vreme, navodno zbog loše političke i društvene klime koja bi pratila popis. U stvari, njihova je teza da Beograd i srpski predstavnici u Crnoj Gori ne odustaju od velikosrpske politike, pa se, navodno, zbog delikatnosti političkog trenutka, plaše nasilne promene demografske slike i nacionalne strukture stanovništva. Pri tome ukazuju da je i prethodni popis iz 2011. bio posledica takve politike, s obzirom na to da se svega nešto više od 40 odsto građana izjasnilo kao „Crnogorci“, što je bitno manje u odnosu na šest jugoslovenskih popisa između 1948. i 1991. po kojima je udeo Crnogoraca u ukupnom građanstvu uvek bio oko ili iznad 80 procenata.
Treba reći da su takve tvrdnje, pogotovo ove poslednje, apsurd. Srbija poslednjih 20 godina niti je mogla, niti je sprovodila bilo kakvo „posrbljavanje“ stanovništva u Crnoj Gori… Da jeste, 2006. možda ne bi došlo do nazavisnosti Crne Gore, ni do kasnijeg priznanja tzv. Kosova , ali ni do ulaska Crne Gore u NATO. Takođe , istorijski gledano, Srbija je famozno „srpstvo“ mnogo više uvozila iz Crne Gore nego što je isto u nju izvozila. Konačno , ako se na prvom popisu u Knjaževini Crnoj Gori, 1909. godine, čak 94,78 odsto građana izjasnilo da su etnički Srbi, a da im je pojam Crnogorac kao nacionalna (a ne zavičajna) odrednica tada bio potpuno nepoznat, jasno se može zaključiti u kom smeru se kretao nacionalni inženjering i na čiju štetu.

ESKOBAR VEĆI OD LOVĆENA

Ponašanje Eskobara i američke ambasadorke u Podgorici ide u prilog tvrdnji da Crna Gora nije nezavisna država i da ne upravlja svojom teritorijom. Eskobar , kao predstavnik Stejt departmenta, jasno i namerno potvrđuje da je Evropa u celini, ili bolje rečeno EU s većinom i država članica i država kandidata, samo savez američkih kolonija u kojem tek nešto veći i značajniji subjekti – što, naravno, nije mala Crna Gora – imaju skučenu autonomiju u odlučivanju.
Zato će u Podgorici biti formirana vlada po volji Vašingtona. Trenutno najjača stranka u Crnoj Gori, PES, nije politički faktor koji će Crnu Goru izmestiti iz američke sfere uticaja. PES je stvoren da nakon kraha Mila Đukanovića obezbedi nesmetan nastavak s fundamentima politike DPS-a, koji Crnu Goru percipiraju kao NATO i EU državu, krajnje skeptičnog odnosa prema srpskom i ruskom pitanju. Eskobarove izjave „da nova vlada Crne Gore u potpunosti mora da bude na liniji Vašingtona“ potvrđuju da je uloga SAD u izboru crnogorske vlasti odlučujuća.
Političko kolo, ili „oro“, u Crnoj Gori danas, i to „sve u šesnaest“, vodi Gabrijel Eskobar, dok Milojku Spajiću ostaje samo da svira bluz, muziku američkih robova tlačenih od belih Amerikanaca.

POPIS KAO POLITIČKO PITANJE

Popis stanovništva najavljen za novembar biće drugi od kada je Crna Gora 2006. obnovila nezavisnost. Rezultati prvog popisa iz 2011. godine pokazali su da je u tom trenutku u Crnoj Gori živelo oko 620 hiljada stanovnika, od čega nešto više od 40 odsto Crnogoraca, oko 30 odsto Srba, osam odsto Bošnjaka, oko pet odsto Albanaca, i oko 15 odsto ostalih i nacionalno neopredeljenih. Oko 48 odsto populacije tada je navelo srpski kao svoj maternji jezik, dok je 36 odsto istaklo da je njihov maternji jezik crnogorski. Ti rezultati stavili su Crnu Goru u prilično čudan položaj; bila je jedina država u Evropi gde nominalno matični narod (Crnogorci) ima manje od 50 odsto udela u ukupnoj populaciji, dok formalno prvim zvaničnim jezikom (crnogorskim) kao maternjim ne govori većina stanovništva.
Predstojeći popis je par ekselans političko pitanje kad je reč o Srbima i Crnogorcima jer, suštinski, među njima nema etničke razlike. Razlike su pre svega političke i u najširem smislu ideološke prirode. Biti Srbin u današnjoj Crnoj Gori znači biti sledbenik misli Njegoša i zastave kralja Nikole, govoriti srpskim jezikom, pisati ćirilicom, ne odricati se Kosova, kao svoje kolevke, ni vekovnog bratstva s Rusijom, i svoje uporište tražiti u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Nasuprot tome, biti Crnogorac, bar u Crnoj Gori, postao je sinonim za evroatlantizam, za novi jezik i tridesetdvoslovno pismo, i za oportun stav prema Srbiji, Rusiji i SPC.
Crna Gora je jedna i Petar Drugi Petrović Njegoš je jedan, ali su dve zastave, jedna trobojka kralja Nikole i druga aktuelna jarkocrvena, i u simboličkom, više nego u fizičkom smislu, dve su Njegoševe kapele, ona istorijskog kontinuiteta do 1945. i ona diskontinuiteta koji počinje tom godinom. Bar kada je bazično pravoslavno, srpsko-crnogorsko stanovništvo u pitanju, izjašnjavanje na popisu je zapravo odabir između toga.