Ekolozi na raketni pogon
Piše: Vladimir Vuletić
Malo koji narod u svetu ima tako razvijenu ekološku svest kao naš. Recimo, kod nas je poriv za čistim okruženjem toliko izražen da naš čovek ne može da sačeka ni pet minuta, već sve što upotrebi, bilo da je limenka, plastična kesa, iskorišćena maramica, a posebno je osetljiv i gadljiv na pet ambalažu, odmah odbacuje ma gde, samo da nije u njegovom neposrednom okruženju. I ne pita da li se u tom trenutku nalazi u automobilu, na ulici, u parku ili na vrhu planine – svaki iskorišćeni predmet frljne što dalje od sebe i svog neposrednog okruženja. Isto je kad je reč o nekom većem kršu – starom bojleru ili pohabanom tepihu, građevinskom šutu, izanđalim gumama ili životinjskoj lešini. Ne može naš čovek da dočeka da dođe do kontejnera ili da sačeka nadležnu službu, ubi ga nestrpljenje da se istog časa oslobodi otpada u prvoj jaruzi, proširenju kraj puta, a najbolje ako u blizini ima neki potok ili rečica koja će njegov otpad odneti što dalje od očiju i nosa. Gde god da se krene kroz Srbiju gomilice i gomile otpada kraj lokalnih puteva samo niču, pa smo se na njih već navikli i ne primećujemo da se njihov broj povećava proporcionalno porastu ekološke svesti.
E sad, ako se malo šire pogleda, pa se uzme u obzir da su te ledine i jaruge po kojima se kojekude deponuje otpad takođe naše okruženje, onda stvar izgleda malo drugačije. Međutim, ko bi gledao tako široko i gde bi tom širenju vidika bio kraj? Moglo bi se doći, daleko bilo, do planetarnog sagledavanja ekoloških pitanja uključujući i ono o litijumu, a od takvih pomisli se našim ekološkim aktivistima pregreva mozak.
Zato u ovoj ko bajagi debati o litijumu što se vodi kroz društvene medije niko ne misli globalno. Naš ekološki aktivista brine se da se ne kopa naša njiva u našoj državi. „Marš sa Drine” viču i oni koji s ostalim otpadom bacaju litijumske baterije svuda oko sebe, o čemu svedoči i činjenica da posle svakog ekološkog protesta na ulicama ostane omanja deponija kojekakvog đubreta. Ali manimo se litijuma, dosta je već ovih što o njemu gude i brinu brigu a da o tome ništa ne znaju, pa bi još jedan bio previše.
O drugim stvarima je ovde reč jer o ekologiji svakako nije. Da jeste, organizatori protesta ne samo da bi mislili globalno već se ne bi ustručavali i da deluju lokalno. Nije banalizacija ako se kaže da bi istinski ekolog pozvao ne samo na ekološki miting, već i na ekološku akciju. Bilo bi, na primer, lepo kad bi se oni koji se uveče okupe na protestu vikendom ujutro ponovo okupili na čišćenju sliva lokalne rečice ili nekog javnog izletišta. Ali za to naše ekologe nije briga, a one koji se na protestima okupljaju – još i manje. Ovakav poziv je za njih banalizacija velikih tema. Čišćenjem i sređivanjem okruženja treba da se bave opština i država, a oni prepodobni treba da brinu o državnim pitanjima i donošenju strateških odluka od značaja za budućnost naroda i države. Nije nego. O toj vrsti kompleksa ekološke vrednosti već je bilo reči pre dve nedelje, ali stvari se kreću astronomskom brzinom pa ekološki pokret danas više i nije tema.
Ekolozi su, kao i mnogo puta do sada, poslužili tek kao pogonsko gorivo, kao onaj deo koji raketa odbaci čim uzleti i savlada silu gravitacije. Ni ovog puta nisu dostigli kosmičke visine o kojima žude. Naprotiv, postali su balast koji je ispunio svoju ulogu inicijatora protesta. Sada se vodi druga bitka. To je borba za osporavanje legitimiteta postojećoj vlasti.
Vlast se dobija na izborima, ali se gubi na ulici. Pravo da vladaju, odnosno legalitet, imaju oni koji pobede na izborima, ali im se to pravo može uskratiti ako deluju suprotno opštim interesima, odnosno javnoj stvari. To je tako jer je u republikama javna stvar (res publica) svetinja. Zato je, od nastanka republika, glavna briga opozicije da uveri birače da su se oni koji vode republiku, odnosno brinu o opštem interesu, ogrešili o svetost javne stvari.
Naša samozaljubljena opozicija dugo je verovala i bezuspešno pokušavala da uveri građane da je njen interes istovremeno i javni interes. Drugim rečima, bila je zarobljenik utvare koju je sama stvorila i u čije je postojanje počela da veruje. Stvar se bitno promenila od maja prošle godine kad je opoziciona raketa na ugalj dobila novo raketno gorivo i novi centar za stabilizaciju i vođenje rakete.
Neko – nebitno ko, kako i odakle bio – shvatio je da se vlast može ugroziti samo ako se oni koji je podržavaju sami uvere da ona više ne ostvaruje javni interes. Zato je priča o litijumu koji navodno ugrožava javno zdravlje odličan povod da se otvori pitanje o legitimitetu vlasti. Sličan slučaj desio se prošle godine kad je tema javne bezbednosti uzdrmala vlast i uticala na to da se raspišu vanredni parlamentarni izbori.
Zato zapravo i ne postoji debata o eksploataciji litijuma već je glavno pitanje da li vlast, iz ovog ili onog razloga, gubi iz vida zdravlje ljudi kao najpreči javni interes. U priču se, pored toga, upliću i druge javne teme, poput patriotizma, ugrožavanja građanskih prava ili očuvanja lepota Srbije, a sve protkane asocijacijama na Prvi svetski rat i odijum prema Nemcima i EU, itd.
Umesto ozbiljne debate o tome kako zaštititi javni interes i izvršiti pritisak na „Rio Tinto” da planira najviše standarde u eksploataciji rude, jer od pamtiveka nema zemlje koja bi se odrekla eksploatacije rudnog bogatstva; umesto rasprave o tome kako da se, osim eksploatacije rude, Srbija uključi u lanac proizvodnje baterija i električnih automobila; umesto, dakle, stvarne brige o javnom interesu, javnost je ponovo teroriše loše zamaskiranom borbom oko vlasti. To svakako nije javni, već ponovo partikularni partijski interes, bez obzira na to da li u korist partija koje su izašle na svetlo dana ili onih koje još u senci čekaju mig iz komandnog centra.
(Politika)
(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)