Dvije i po decenije od slučaja Račak: Najveća medijska prevara 20. vijeka konstruisana kao povod za agresiju na SRJ

Amerikanac Vilijam Voker, u tom trenutku šef Verifikacione misije OEBS-a na Kosovu i Metohiji, komotno je na današnji dan prije dvije i po decenije, 15. januara 1999. godine, mogao šefovima na Zapadu da javi da je zadatak zbog kog je došao na KiM „izvršen“. On i njegovi nalogodavci dobili su tog dana ono što su uporno nedjeljama i mjesecima ranije tražili – neposredan povod za bombardovanje Savezne republike Jugoslavije. Povod zasnovan na čitavom spletu laži, konstrukcija, navodnih „dokaza“ bez ikakvog osnova.

Voker je, tog jutra snimljen u jednoj jaruzi u Račku pored tijela ubijenih Albanaca, telefonirao generalu Vesliju Klarku, tadašnjem komandantu NATO-a za Evropu. Pred mnoštvom kamera albanskih i stranih novinara, Voker je Klarku teatralno saopštio da je ono što se dogodilo prethodne noći – „masakr“.

„Ovo je masakr. Stojim ovdje. Mogu da vidim tijela“, govorio je uzbuđeni Voker u slušalicu satelitskog telefona.

Prethodno, pripadnici OVK su prikazali pristiglim novinarima jarugu u kojoj su mogli da snime beživotna tijela u civilnoj odjeći, postavljena na svakih 10 do 15 metara, u blizini i gomilu na kojoj je bilo više leševa.

U selu Račak, blizu gradića Štimlje na Kosovu i Metohiji, u noći između 14. i 15. januara 1999. godine, a poslije prethodnih izvještaja da su u selu jake snage tzv. Oslobodilačke vojske Kosova, poslije niza napada na pripadnike srpske policije koji su inicirani iz ovog sela, počeo je sukob snaga bezbjednosti Republike Srbije i terorista OVK.

Ujutru, 15. janura, u selu su „nađena“ tijela 45 Albanaca, istovremeno, usledila je optužba, na kojoj je posebno insistirao Voker, da se, ustvari, radi o „masakru nedužnih civila“ za čije su ubistvo optužene srpske snage bezbjednosti.

Istražni sudija Danica Marinković, kojoj narednih tri dana prosto nije bilo dozvoljeno da uđe u Račak, više puta je u posljednjih dvije i po decenije ponovila da su izjave Vokera da se u Račku dogodio „masakr civila, ratni zločin“ – laž, i da je „istina od samog početka bila poznata svima, pa i onima koji su donijeli odluku o bombardovanje SR Jugoslavije“ direktno koristeći Račak kao neposredni povod.

„Istina koju sam ja tada utvrdila kao istražni sudija, stoji i danas, a to je da u Račku nije bilo nikakvog masakra civila, već da je to bila legitimna akcija srpske policije nad teroristima tzv. Oslobodilačke vojske Kosova (OVK)“, rekla je sudija Marinkovićeva za Tanjug.

Vilijem Voker, naravno, nije sačekao izvještaj nadležnih pravosudnih organa SR Jugoslavije ni tima sudije Marinković, već je odmah iznio svoju verziju događaja.

Sudija Marinković u međuvremenu je više puta ponovila da njoj i istražnom timu ni 15. ni 16. ni 17. januara nije bilo dozvoljeno da uđu u selo, da su im prijetili stranci, da je prilikom nekih od pokušaja istražnog tima da uđu u Račak na nju i istražitelje pucano.

Tek 18. januara uspjeli su da uđu u selo, pronašli su kuću u kojoj je bio štab UČK, u kući je bilo i uniformi sa oznakama te organizacije, hrane, spiskove sa imenima vojnika.

„Sve su to dokazi koje smo predočili i u Hagu, gdje sam svedočila kao svedok odbrane bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića. Iznijela sam dokaze, istinu koju sam utvrdila, ono što sam neposredno kao istražni sudija vidjela na terenu i na licu mjesta i Račak je otpao iz optužnice. To je veliki uspjeh i pobjeda naše države“, ocijenila je Marinkovićeva u jednoj od izjava dodajući da je „Haški tribunal prihvatio istinu da nije bilo masakra u Račku“.

Državni tim istražitelja tada je došao i do nepobitnih dokaza, a prema njima gotovo svi od 37 identifikovanih lica u Račku i troje neidentifikovanih koristili su oružje, odnosno „parafinska rukavica“ kod ovih lica dala je pozitivan rezultat. Među stradalima bila je i jedna ženska osoba, ćerka zapovjednika OVK koja je bila jedan od učesnika borbi u Račku u noći 14. na 15. i 15. ujutru. Istraga srpskih organa tada je, pored ostalog,  potvrdila da je većina ubijenih na sebi imala višeslojnu odjeću, vojničke cokule.

Sa sudijom Marinković tokom obavljanja istražnih radnji u Račku bila su svo vreme i trojica pripadnika OEBS-a, dvojica Amerikanaca i jedan Italijan „kojima je bilo jasno o čemu je tu reč“.

Istrazi se tada priključio i tim patologa iz Finske, koji je predvodila dr Helena Ranta. Ovaj tim tada je osporio metode „parafinske rukavice“ koje su koristili srpski istražitelji i ocenio da su te metode „zastarele“. Ranta je 17. marta, nedelju dana pre početka bombardovanja SR Jugoslavije, na konferenciji za medije u Prištini, govoreći o Račku, rekla da se radi o „zločinu protiv čovečnosti“, dala tumačenje da se radi o „nenaoružanim civilima“, jer, oni „u džepovima nisu imali municiju“.

Tek kasnije, Ranta je objavila drugačiju „istinu“, napisala knjigu o ovom događaju, pričala kako je Voker „vršio pritisak na nju prilikom pisanja izveštaja“ a izrazila je i mišljenje da je Voker očekivao da ona „podrži njegovu interpretaciju događaja“. Pored ovog, Voker je, svedočila je kasnije Ranta, insistirao da se u izveštaju koristi reč „masakr“, a, pored ostalog pojavila se i priča da je jednom prilikom olovkom gađao Rantu, nezadovoljan njenim „profesionalnim pristupom“. U autobiografiji Ranta je dalje pisala da joj je Voker na dušu stavio i da u izveštaju nije koristila dovoljno „ubedljiv jezik“, kojim bi opisala navodni zločin Srba.

Takođe kasnije, Ranta je pred kamerama pokazala originalan izveštaj iz Račka, u kome je zaključeno da tela pripadaju borcima OVK, a ne albanskim civilima.

Pukovnik policije Bogoljub Janićijević, koji je bio zadužen za operaciju Račak u svojoj knjizi „Račak – potpuna istina“ i u kojoj je sistematizovao mnoštvo dokaza da u ovom albanskom selu nije počinjen nikakav masakr civila, navodi da je „razlog da se odabere baš Račak za planirani ‘masakr’ potpuno jasan“.

„Račak je bio veliko albansko selo, iz kog su teroristi isterali skoro sve stanovnike. Sem onih koji su im bili neophodni. Selo je udaljeno oko 300 metara od magistralnog puta, skoro spojeno sa sedištem opštine Štimlje, u kojoj je bila policijska stanica. Od aprila 1998. jače terorističke snage UČK bile su koncentrisane na tom području, pa su se posle svojih napada povlačili u Račak i okolna sela, gde su imali zaleđinu Jezeračke planine i posle terorističkih napada one su im služile za skrivanje i izbegavanje policijskih potera. Blizina komunikacija je omogućila verifikatorima svakodnevne obilaske terorističkih jedinica, sastanke sa njihovom komandom, dogovore i pružanje svih vrsta pomoći, od pružanja informacija do dovođenja instruktora za obuku terorista i donošenje savremenog naoružanja koje su teroristi koristili u napadima na policiju i Vojsku Jugoslavije. Verifikatori OEBS-a, američka diplomatska misija KDOM i sve međunarodne organizacije ‘humanitarnog’ karaktera su iz terorističkih baza pa i iz Malopoljca, Petrova i Račka odvozili svojim vozilima na lečenje ranjene i bolesne teroriste. Selo Račak je bilo skoro bez civilnog stanovništva, kada ga je srpska policija opkolila sa namerom da pohapsi ubice-teroriste i neutrališe veliko terorističko jezgro“, stoji pored ostalog, u knjizi Janićijevića.

Dugogodišnji profesor i dekan Medicinskog fakulteta Univerziteta u Nišu i višegodišnji direktor niškog Zavoda za sudsku medicinu, prof. dr Vujadin Otašević, koji je preminuo pre nekoliko godina, dobar deo života posvetio je naporima da razotkrije laži o navodnom masakru civila u Račku.

„Sredinom januara te 1999. svi svetski mediji kao po komandi prekinuli su emitovanje svojih programa i iz minuta u minut objavljivali ‘da su u selu Račak, na Kosovu i Metohiji, srpske snage bezbednosti izvršile u svetu nezapamćeni masakr nad nevinim i nedužnim civilima albanske nacionalnosti’ i da su poubijani svi žitelji – nevina deca, nenaoružane žene i starci i da je izvršen neviđen zločin u civilizovanom svetu“. To je bila laž planetarnih razmera, isfabrikovana neistina i toliko prozirna režija svetskih moćnika, koja je po naredbama i nalozima u neprekidnoj medijskoj kampanji morala da nadvlada istinu“, rekao je svojevremeno profesor Otašević za „Politku“.

Profesor Otašević koji je sa kolegama iz više evropskih zemalja bio član posebne komisije patologa formirane povodom slučaja Račak a koji je predvodila Helana Ranta, do smrti je uporno tvrdio da je „Račak najveća medijska prevara 20. veka“.

„Utvrdili smo svi iz ekipe forenzičara koji smo zajedno radili na Kosovu i Metohiji, da u Račku nisu stradali albanski civili, već pripadnici takozvane OVK, ali i da je Vilijam Voker naručio aferu ‘Račak’. Znali smo da su svi nalazi stručnjaka pod pritiskom Vokera montirani samo iz jednog razloga – da se te zime 1999. godine neosnovano optuže srpske bezbednosne snage i kasnije napadne naša zemlja“, govorio je Otašević.

Profesor je ispričao da su se patolozi iz ekipe Helene Rante, još u vreme dok su radili u Račku ali i kasnije u Prištini na obdukciji posmrtnih ostataka pronađenih u selu kod Štimlja, čudili da Helena Ranta nije smogla snage i nije uspela da se odupre Vokeru koji je nedavno od prištinskih vlasti dobio 70.000 evra da napiše knjigu o Račku.

„Ceo izveštaj pisala je pod njegovim nadzorom i diktatu, ali i strahovitim pritiskom Ministarstva inostranih poslova Finske. Bila je uplašena, što nije mogla da sakrije, ali nije imala hrabrosti da stane na poziciju nalaza celokupne komisije forenzičara. Svi smo znali da će se koleginica Helen Ranka jednoga dana pokajati, što se na kraju i dogodilo“, ispričao je profesor Otašević.

Dva meseca i koji dan kasnije, marta 1999. slučaj Račak dobio je epilog. Direktno je iskorišćen kao povod za bombardovanje Srbije od strane NATO, a u 78 dana koliko su padale bombe na Srbiju ubijene su hiljade ljudi, teško oštećeni objekti infrastrukture, škole, bolnice, medijske kuće.

Slučaj Račak bio je deo haške optužnice protiv nekoliko visokih zvaničnika Savezne Republike Jugoslavije, kao i protiv Slobodana Miloševića, ali je tužilac odustao od tog dela optužnice.

Milošević je preminuo, a u procesima protiv Nikole Šainovića, Milana Milutinovića i generala Vojske SRJ – Hag je odustao od Račka.

(RT Balkan)