Dvadeset godina od smrti Slobodana Miloševića

Piše: Milorad Vučelić

U teškim istorijskim vremenima sačuvao je Milošević Srbiju i srpstvo od građanskog rata i bratoubilaštva koje se bilo nadvilo nad nama. Odvažno, nije prihvatio da podgreva ni takozvani rat sećanja, niti reviziju istorije koja je, kao što to kao svedoci danas vidimo, nanela teške posledice pokazane i iskazane preko znakova i pojava obnove fašizma i nacizma u Evropi.

Istorija je, kažu, naknadna svest. Svest koja se relativno verodostojno uobličava nakon određene vremenske distance. Minervina sova kao simbol mudrosti izleće u ponoć kada se burni istorijski događaji okončavaju a utisci sležu. A klevete, laži, falsifikati i obmane se takođe slažu i gomilaju. Tako DEVEDESETE postaju izgovor za razna aktuelna politička, istorijska i kulturna nepočinstva, neodgovornost i nesposobnost.

Ustanovimo sada, dvadeset godina nakon njegove smrti, osnovne tekovine vladavine Slobodana Miloševića i neku vrstu njegovog zaveštanja.

Slobodan Milošević je u procesu nasilnog razaranje Jugoslavije iskazao i dokazao ogromnu borbenu brigu da bi zaštitio „rastrgnute Srbe“, kako je to tačno označio Vladimir Vladimirovič Putin. Srbija je zbog te plemenite i dosledne brige morala da izdrži najteže moguće sankcije takozvane međunarodne zajednice a pre svega velikih zapadnih sila koje su trajale punih osam godina i nanele Srbiji ogromne štete ravne onima iz NATO agresiji 1999. godine. Nimаlo slučajno poguban učinak po srpsko društvo, do tada najtežih međunarodnih sankcija u istoriji, se uglavnom ne pominje kao najveće zlo naneto nam tih godina. Takvim zaboravom i prećutkivanjem, oni koji to čine , ispunjavaju zadatak da pokriju i prikriju kobnu uloga Zapada.

Uzgred budi rečeno i poređenja radi, Rusija je u isto to vreme, devedesetih godina prošlog veka, prilikom raspada SSSR-a, bez ikakvog otpora ostavila desetine miliona Rusa u tuđim novonastalim i prilično neprijateljskim državama. Tek naknadno je to počela da ispravlja.

U tim teškim istorijskim vremenima sačuvao je Milošević Srbiju i srpstvo od građanskog rata i bratoubilaštva koje se bilo nadvilo nad nama. Odvažno, nije prihvatio da podgreva ni takozvani rat sećanja, niti reviziju istorije koja je, kao što to kao svedoci danas vidimo, nanela teške posledice pokazane i iskazane preko znakova i pojava obnove fašizma i nacizma u Evropi.

Srbija je u ustavnopravnom i faktičkom smislu postala jedinstvena tek Ustavom iz 1990. Milošević nikada nije „naseo“ na veoma raširenu intelektualno-političku frazu da je srpsko pitanje demokratsko pitanje. Zastupao je i realizovao stanovište da bez nacionalno suverene države nema i ne može biti ni govora o demokratiji. Srpsko pitanje bilo je i ostalo državno pitanje. Otud i rešenje da se nakon uspešnog referenduma i donošenja novog Ustava Srbije pristupi višestranačkim izborima.

Jedno od Miloševićevih zaveštanja bilo je i stvaranje Savezne Republike Jugoslavije, sa svim legalnim i legitimnim institucijama.

Dugotrajnom i herojskom borbom srpskog naroda u Bosni i Hercegovini stvorena je Republika Srpska. Bez Srbije i Slobodana Miloševića pobeda u toj borbi bila bi nemoguća. Dejtonskim sporazumom i Pariskim ugovorom uspostavljen je trajni mir, a na Republiku Srpsku i njen ustav i državne institucije udaren je, kako je on voleo da kaže, definitivni međunarodni pečat.

Imao sam i sreću i zadovoljstvo da u pratnji Predsednika Miloševića prisustvujem njegovim diplomatskim aktivnostima na Londonskoj i Atinskoj konferenciji, čestim razgovorima u Ženevi i Parizu te na Palama gde sam mogao da se neposredno suočim sa njegovim velikim diplomatskim umećem i ubedljivošću.

Borba za Kosovo i Metohiju vodila se i diplomatskim i oružanim sredstvima. Oružana agresija NATO-a okončana je prekidom ratnih dejstava uz uslove sadržane u Rezoluciji 1244. SB UN i Kumanovskom ugovoru. Oba dokumenta su i dalje na međunarodno pravnoj i unutrašnjoj snazi. Tu borbu za Kosovo, Slobodan Milošević je i platio svojom glavom, svojim životom.

U vreme njegove vladavine donesen je zakon i niz odluka o vraćanju konfiskovane i nacionalizovane imovine Srpske Pravoslavne Crkve i drugih verskih zajednica. Podignut je i obnovljen veliki broj crkava i manastira. Mnogo se učinilo, u njegovo vreme, i na izgradnji Hrama Svetog Save na Vračaru, što se danas nepravično previđa ili zaboravlja.

Za vreme vladavine Slobodana Miloševića ništa od državne i društvene svojine nije prodato stranom kapitalu i strancima a transakcija sa Italijanima i Grcima u manjinskom udelu u vlasništvu Telekoma i danas je jedan od najunosnijih poslova u ekonomskoj istoriji Srbije. Zakon o svojinskoj transformaciji ili privatizaciji tamo gde je stigao da bude primenjen doneo je ogromne koristi svim tamo zaposlenim radnicima a firme su i danas najuspešnije na našim i stranim tržištima. Zakon o otkupu stanarskih prava i prevođenjem stanova u privatnu svojinu je jedna od najznačajnijih mera sa neverovatno značajnim socijalnim posledicama.

Slobodan Milošević nijednog Srbina nije izručio Haškom tribunalu.

U svojoj impresivnoj odbrani pred Haškim tribunalom nije ni napao ni ocrnio bilo kog Srbina bez obzira na političke ili druge razlike i napade i diskvalifikacije kojima su bili izloženi i on i njegova porodica. Kao što je poznato i ja sam bio na spisku svedoka na suđenju S. Miloševiću, ali zbog njegove smrti nisam došao „na red“. Pored toga, bio sam i pod istragom pomenutog tribunala.

Na samom kraju svoje vladavine u oktobru 2000. godine održao je zavetni i proročanski govor. Tada smo bili suočeni sa svim iskušenjima i katastrofama u kojima danas živimo i sa kojima se, s manje ili više uspeha, borimo. Da nije bilo prekida sa žutim petooktobarcima Miloševićevo proročanstvo ispunilo bi se potpuno, bez ikakvih šansi da se izbavimo.

Koliko su Srbi bili svesni šta su njegovom smrću izgubili i kako su se već u kratkom roku uverili šta ih je zadesilo pod novom vlašću videlo se i na njegovoj sahrani kada ga je u Beogradu i Požarevcu u grob ispratilo više stotina hiljada ljudi.

Na kraju, Slobodan Milošević je u svojoj veličanstvenoj odbrani na suđenju u Hagu ne samo oborio sve navode optužnice nego je utemeljio nepobitnu istorijsku istinu o srpskom narodu i njegovoj borbi za istinu, pravdu, nadasve na – slobodu!

Neke od njegovih tekovina više faktički ne postoje ali neke su i te kako tu i pouzdani su oslonci i za politiku i za svaki drugi javni angažman koji teži da bude nacionalno odgovoran. Poučne su i te kako i počinjene greške koje ovakva vrsta sećanja, prilagođena prigodama, svesno kritički preskače ili zaobilazi. I ovo su dani i godine novih iskušenja za srpski narod i Srbiju. Ne možemo ih za sada ni približno tačno uočiti ni odrediti ali im idemo u susret.

Ali, sasvim je sigurno, ne možemo se odreći spremnosti za borbu za ono što istorijski određuje srpski narod i njegov identitet.

Pobrojane vrednosti i ostvarenja koja su postignuta u vreme vladavine Slobodana Miloševića, kao i pisanje ili govor o njima, opterećene su i ulogom koju smo igrali u njegovo vreme. Bili smo i akteri, saučesnici i svedoci jednog vremena. Ali s ponosom i vi i ja možemo da kažemo da nismo kroz istoriju putovali kao turisti.

(Neznatno proširena verzija govora održanog na Skupštini Udruženja građana „Sloboda“ 19. februara 2026. u Beogradu)