Piše: Marko Kentera, nekadašnji sekretar za privredu i finansije i direktor JU Grad teatar i TV Budva
Moja zemlja ponekad ima sreću da u istom vremenu žive ljudi koji je prevazilaze.
Dese se ljudi koji svojim talentom, duhom i karakterom postanu mnogo više od onoga čime se bave i koliko se od njih očekuje.
Za srpsku kulturu i društvo to su, bez sumnje, bili Đorđe Balašević i Duško Dule Vujošević.
Prije par dana otišao je Duško Vujošević. Sabiram utiske i rijetke lične uspomene na njega i shvatam koliko nema ljudi od kojih se može toliko naučiti u svega nekoliko rečenica.
Imao sam prilike da ga slušam i da učim od tog humaniste, stratega, filozofa, sportskog genija, mislioca, pobjednika i borca.
Svaki naš razgovor bio je lekcija koju sam, čini mi se, umio da cijenim.
Malo je ljudi, zapravo samo par, prema kojima sam bukvalno trčao da bih bio u njihovom društvu i da bih, možda, nadao sam se, bio pametniji.
I da bih bio bolji čovjek, moralniji i dostojanstveniji. Toga mi je trebalo, nikad dosta tipovima kao što sam ja.
Sve to sam postajao, naravno nedovoljno, u društvu Duleta Vujoševića.
Ironija je da sam kroz par prijatelja posebno kroz mog kuma predugo i previše slušao o Partizanu, klubu koji nije bio moj. Kroz te priče sam se neminovno naslušao i o Dulu Vujoševiću.
O njegovoj tvrdoglavosti, disciplini, principima i o njegovoj nevjerovatnoj sposobnosti da od dječaka napravi šampione.
Duško Vujošević je umio da, sebi svojstvenom magijom, nepoznatom na ovim prostorima, od mladića kreira ne samo košarkaše već velike ljude. U državi i u vremenu kada se većina pobjeda kupuje novcem, Vujošević ih je stvarao znanjem, radom i karakterom.
Partizan je za Vujoševića i oko Vujoševića bio škola života.
Generacije igrača koje su prošle kroz njegove ruke nosile su sa sobom nešto više od košarkaškog znanja.
Zidanjem sportskih veličina on je u temelje stavljao moral, stav, samopouzdanje i vjeru da se protiv svakog može igrati i pobijediti. Malo je trenera koji su ostavili tako dubok trag, ne samo u sportu nego i u društvu.
Na drugoj strani, u mom životu mnogo više, važnije i omiljenije, bio je Pjesnik ravnice. Vojvođanin. Autonomaš.
Muzičar koga sam obožavao u detinjstvu i mladosti, jako volio i kasnije, znao je da u nekoliko stihova objasni čitav jedan život.
Đorđe Balašević se, na jednom od svojih posljednjih koncerata, sjetio upravo Duleta, koji je bio u publici, i rekao nešto što je možda najbolje opisalo njegov karakter:
„Hteo sam da vam kažem pre ove pesme i da je posvetim nekome ko je ovde na koncertu… Duško Vujošević koji je trenirao Partizan u ono vreme. Mogu da vam kažem da me je malo nervirao. Moguće da je to zbog moje navijačke pripadnosti. Ja sam Vojvodinaš… ali sam onda ukapirao jednu stvar.
Dule je bio onaj pravi Beograđanin, arogantni, bučni, još su sve i pobeđivali. Onda sam ukapirao jednu stvar. Tipičan Beograđanin, tvrdoglav, samouveren, pobednik.
I ono što moram da vam kažem pre nego što otpevam ‘Džaba vam novci moji sinovci’…
Nije Beograđanin Duško Vujošević?
Kao što nije i Duško Radović?
Momo Kapor…
Zoran Radmilović…
Nije ni on, naći ću jednog.
Rajko Mitić?
Nije ni on.
Kralj Aleksandar?
Nije ni on, rodio se na Cetinju.
Beograđani imaju tu dobru osobinu da se rode svuda po svetu i onda dođu u Beograd.“
Ta Balaševićeva rečenica zapravo govori mnogo više od šale.
Govori o gradu koji stvaraju ljudi ali i o ljudima koji svojim karakterom postaju simboli jednog grada i jednog vremena.
Panonski mornar je pjevao o nama, našim slabostima, ljubavima i nadama.
Duško Vujošević nas je učio kako se bori, kako se pobjeđuje i kako se ostaje uspravan čak i kada je najteže.
Zato danas, kada ih više nema među nama, ostaje jedna jednostavna ali velika istina: Zemlja koja je imala Đoleta i Duleta nikada nije bila siromašna.
Bila je bogata ljudima koje najbolje oslikavaju baš Balaševićeve riječi:
„Pitaju me koji je izlaz iz ove situacije (bespuća u kome se nalazi naša zemlja). Dajte mi 10.000 Duška Vujoševića i ja ću spasiti ovu zemlju. Za Duleta“.
(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)
