Dualni identitet – žvaka za budale

Piše: Veselin Popović

Nakon izvrsnog teksta o. Đoga o nacionalnosti, identitetu, etnosu i ostalim, slobodno ću reći, nedoumicama moderne Crne Gore, te perfektne analize fluidnosti jednog „šetača“ iz tačke A u tačku B, upustio sam se u razmišljanje o fantaziji dualnog identiteta.

Prostim jezikom – to je ono kad si malo Srbin, ali si i Crnogorac, sa mjestimično oblačnim djelovima sebe u centralnoj regiji…

I svi znamo za čuveno „u Rimu su me zvali Balkanac, u Čikagu Evropljanin…“ što je jedna od najpitkijih demagoških mućkalica, sročena precizno da nam hirurški precizno imputiraju da nismo baš ono što jesmo.

A ne mogu da ne razmislim o sindromu sa psihološke strane: zašto bi neko bježao od sebe, zašto bi neko razvodnjavao JA.

Nije ovo priča o Egu, Super Egu… Nego:
Scena 1 – Anksioznost:

Znoj sa čela lupao je po upitniku mladog službenika MVP. Šta si po nacionalnosti? Srce kaže jedno – štrik. Ali onda počinje lupnjava srca, ubrzano disanje. Štrikni i ovo drugo. Uh. Kako nema mogućnosti i neka treća opcija da joj se osjećam blizu?!

Scena 2 – Bezmudost:

Nakon alkoholne noći u kojoj je go do pasa, crvenog lica grlio kumove, dizao tri prsta i pjevao „Vidovdan“, jutro ga je sačekalo kao budalu šamar – zovi kumove da brišu snimke sa Fejsbuka, moli konobara da ne priča nikome, a majicu crvenu obuci „da sluti na radost“.
Scena 3 – 48-me pođe u četnike, pa se vadi

Zaposlio se preko sto jada kao referent u arhivi MUP-a, pa je 28. avgusta potpisao pristupnicu DPS. Već 31. avgusta je objavio sliku ispred Hrama sa kratkom porukom „Dogodine na Lovćenu“, a mislio je, iskreno „dogodine na šalteru u limenci“.

Pošto bih mogao ovih scena da dočaram i previše za jedan tekst, ostaviću čitaocu mašti na volju.

Na kraju mi je jedino važno da zaključim sa:

Exuses are like assholes – everybody has one and they all stink.