Dragoslav Bokan: Bratsko upozorenje crnogorskoj Vladi na temu (dis)kontinuiteta u odnosu na prethodni režim

Najveći problem svakog kompromisa je u tome da može da vas, vremenom, navikne da počnete da prelazite tanku crvenu liniju i, onda, krenete da se stalno (refleksno) prilagođavate protivnikovoj, unared predvidljivoj poziciji. Da stalno dokazujete da stvari nisu onakve kako to on misli, nošen predrasudama i netrpeljivošću, pa ga tako iznenađujete svojom kooperativnošću.

Problem sa tim je da se nove linije razgraničenja sad prave isključivo na vašoj teritoriji, jer se vi stalno povlačite i dopuštate neprijatelju da slobodno i bez bojazni napreduje bez oružja i ratnih operacija.

A vama nenaklonjeni međunarodni faktor će krenuti da vas hvali samo kad nastavite da se mazohistički odričete svojih granica, prava, argumenata, planova, ideala, nacionalnog i verskog identiteta i, posebno državnog suvereniteta. Pa će svi krenuti da vas licemetno i ironično tapšu – kad god odustanete od nečeg što pripada vašem narodu i njegovoj tradiciji, kad se odreknete nekog vašeg prava ili u realnoj borbi osvojene pozicije, a kad kažete: ”Ne!”, onda će vas napasti da ste se ”vratili na stare staze”, da ste i dalje u nedopustivom nacionalističkom stavu, kao da ništa do tada niste naučili iz prethodnog iskustva.

I onda, sa razočarenjem, okreću glavu od vas i nastavljaju da, novim elanom, pomažu vaše neprijatelje (od kojih nikada nisu tražili ništa slično tome).

To je situacija koja zlokobno uokviruje novu vlast u Crnoj Gori. To je njen zao duh i tamna senka koje će se teško osloboditi.

Odustajanje ”stranog (zapadnog) faktora” od očekivane i uobičajene podrške Mila Đukanovića – a na stranu prihvatanja jednog dela nove garniture vlasti – bila je ozbiljna usluga koja će tek doći na naplatu. Jer su pripadništvo NATO-u, ekonomske sankcije Rusiji, priznanje takozvane ”Republike Kosovo”, stajanje (po svaku cenu) u redu pred otškrinutim vratima Evropske Unije i šovinistička srbofobija: kamen temeljac Milove Crne Gore, potpuno naslonjene na potpuno antisrpsku (i samim tim, anticrnogorsku), titoističku tradiciju. I toga se ti privremeni ”saveznici” neće odreći, nijednog od tih elemenata crnogorštine, krojene baš po njihovoj meri.

Aplauzi vaših geopolitičkih neprijatelja i služe samo da vas oslabe i zbune, uplaše i dezorijentišu. Da vas opuste, spuste vam gard i nateraju vas na sve veće i veće kompromise – posebno kada je reč o odnosu prema Srbiji i srpskom narodu.

Dok na drugoj strani dobijate priliku za dugo čekani obračun sa starim nadzornicima, službenicima i plaćenicima umiruće mafijaške hobotnice. Pa vas to navodi na pomisao da ćete samo privremeno odustati od većeg dela onog što vas je i dovelo na vlast, dok ne obeskorenite ono što se mora iščupati i ukloniti iz života građana Crne Gore.

A sa drugim stvarima ćemo se pozabaviti kad završimo ono prioritetno, razmišljaju branioci i poštovaoci nove vlasti – uprkos svemu.

I ja sam bio (i dobrim delom ostao) jedan od onih koji su odmah poželeli dobar vetar u jedra ljudima koji su nasledili tron (i, zajedno sa njim, ”vruće krompire”) iz Podgorice. I to bez obzira na sve što sam znao i slutio kada je reč o praktičnoj nepomerljivosti sablasne agende nasleđene iz vremena od pre 30. avgusta 2020. godine.

Ipak, jedini uslov svih uslova bio je: održavanje što boljih odnosa sa Republikom Srpskom i (naročito) Srbijom. Pošto bez toga nova država nema apsolutno nikakve šanse za preživljavanje u vrelom balkanskom loncu, da makar izdaleka bljesne pred svima nama, na tragu dirljivih, mističnih litija kojima je sve i započelo.

Pa da, zajedno sa Beogradom (ne onim klevetnički opisanim u pamfletima širom regije, već istinskim srpskim i balkanskim centrom) potraži način da sve što je još uvek moguće sačuva i unapredi.

I TU NE SME DA BUDE NIKAKVIH IGARA I IGRICA, poniznog podvlačenja pod međunarodni (zapadnjački) način gledanja na stvari, svih onih provokacija i izazova, bahatosti i potcenjivačkog prenebregavanja srpskih interesa.

Zato je problem sa ambasadorom u Podgorici, ZVANIČNIM SRPSKIM PREDSTAVNIKOM U CRNOJ GORI (jedinim takvim), mnogo veći nego što to slute i novi ministar spoljnih poslova i novi premijer odjednom vaskrsle zemlje Crnojevića i Petrovića.

Pošto je tu Milo (uz saradnju sa Darmanovićem) odigrao majstorski lukav potez, koji će posejati mnoge nesporazume i sukobe unutar pobedničke tri kolone.

Taj Milov potez je bio – isterivanje srpskog ambasadora u Podgorici bez ikakvog ozbiljnog razloga, bez prethodnih pismenih upozorenja (koja se navode u saopštenju Darmanovića, formalnog potpisnika ove odluke), a na osnovu jedne načelne Božovićeve izjave o događajima od pre stotinu godina – koja ničim ne dovodi u pitanje suverenost sadašnje Crne Gore. To je bio samo formalni povod, ali ne i pravi razlog ove lukave operacije.

Milo Đukanović je, u naizgled nemoćnim okolnostima svog potpunog izbornog poraza, uspeo da tako ubaci klip u točkove srpsko-crnogorskih odnosa i napravi preduslov budućih (sve većih i jačih) nesporazuma.

Crna Gora je tako ostala bez srpskog ambasadora – i tako će ostati, kako se čini, još dugo vremena. Ako se nastavi sa započetim prkošenjem realnosti – možda i pune tri godine.
I sve se onda podiže na nivo veoma ozbiljnog I NEPOTREBNOG problema u srpsko-crnogorskim odnosima.

A čitav taj (od Mila Đukanovića kreirani) problem je mogao da se završi odmah, doslovno prvog dana nove vlasti. Bilo je dovoljno da samo ministar spoljnih poslova poništi ovu odluku jer je nezakonita, nije po Bečkoj konvenciji, a, što je još važnije, prevazilazi ingerencije one odlazeće, ”tehničke” vlade i ”još samo tri dana” ministra – Srđana Darmanovića.

To je bila, istovremeno, i sudbinska šansa za predsednika dolazeće vlade, dr Zdravka Krivokapića, da PROGLASI DISKONTINUITET sa prethodnim režimom. Da potvrdi ono zbog čega je uopšte i izabran, on i njegovi saradnici, posle velikih narodnih litija i ovakve nepobedive, ”gandijevske” pobune protiv terora i nepravdi Đukanovićevih poslušnika.

Bez javnog prekida veze sa onima koje su oborili kombinacijom uličnog protesta, bojkota lažnih institucija i povoljnih izbornih rezultata nema budućnosti onima koji su tu dovedeni upravo zbog ove objave odlučnog prekida sa ”lošom prošlošću”.

I to je bila šansa koja nije smela da bude propuštena, ni zbog kakvih razloga. Pošto će se tek videti sve posledice ovakvog propusta.

To insistiranje na nežnom diplomatskom rečniku u belim rukavicama sa onima koje su, samo mesec dana pre toga, nazivali ”poslednjim diktatorskim režimom u Evropi”, vodi novu vlast u isto državno i geopolitičko korito u kome je svoje godine vlasti proveo i Milo Đukanović.

Ako nije mogla (ili htela) da se odbaci jedna formalno ne tako važna odluka – za koju tehnička vlada Duška Markovića nije imala ingerencije – kako onda očekivati pomeranja u vezi mnogo težih poteza, u vezi statusa Kosova, Rusije i NATO pakta (nasleđenih od Đukanovića)?!

Ako nisu uspeli da zadrže nepravedno oteranog srpskog ambasadora (i to zbog izjave koja se ne razlikuje previše od izjava samog Krivokapića u periodu dok nije došao na vlast), kako će pomeriti ma šta iole ozbiljno i dugotrajno važno (osim odnosa sa građanima srpske nacionalnosti, koji se već bitno poboljšao, i neizbežnog vraćanja SPC njenih do skoro ugroženih prava, pre svega zaslugom ministara dr Vesne Bratić i dr Vladimira Leposavića)?

Kako će se makar za milimetar poboljšavati odnosi sa Ruskom Federacijom, kako će se uspostavljati politička neutralnost (da građani Crne Gore ne budu na jednoj od strana, onoj NATO-zapadnjačkoj, u mogućem svetskom ratu koji može da izbije nekad u budućnosti) i kako će se Crna Gora izdvojiti iz zemalja koje su priznale razbojničku državu Kosovo (i da li će ikada), ukoliko ne može da se izmeni jedna ovakva, ne tako komplikovana, a nepravedna i po posledicama veoma opasna?

I to nije najgore.

Najkobnije je to da možemo da pretpostavimo da još uvek važeći predsednik Crne Gore, Milo Đukanović, neće priznati povlačenje ”njegovog” ambasadora, Tarzana Miloševića, sa pozicije u Beogradu – neće potpisati ovu odluku Krivokapićeve vlade – i time će, pred svima, javno pokazati svoju snagu i nepopustljivu odlučnost. A bez njegovog potpisa neće biti moguće menjati crnogorskog ambasadora u Beogradu. Pobediće na jednom jako osetljivom terenu.

I to će sve onda biti važan predizborni poen za njega uoči (veoma važnih) lokalnih izbora u Nikšiću. I to zbog ogromne disproporcije između njegovog odnosa prema svojim političkim protivnicima i njihovog odnosa prema njemu i njegovim odlukama.

Time će oba ambasadorska mesta, i srpsko i crnogorsko, biti ukinuta (svako na svoj način), pa će doći do nužnog zahlađenja odnosa između dve zemlje, koje će ostati bez svojih aktuelnih diplomatskih predstavnika. Što će samo dodatno iskomplikovati sva već postojeća razmimoilaženja između dve bratske zemlje.

Obična grudva tako postaje lavina, koja će napraviti svima (sem Milu Đukanoviću) mnogo štete. I to dugoročno, kako sam ovde opisao.

Sve je nastalo pogrešnim potcenjivanjem važnosti ličnosti i pozicije Vladimira Božovića, sa amaterskom idejom ”lako ćemo to dogovoriti sa srpskim ministrom spoljnih poslova”, koja se nije pokazala tačnom.

Šta će dalje biti, sam Bog zna.

Ali, to da je moglo i moralo drugačije, to je jasno svakom ko išta zna o politici i bilateralnim odnosima dve zemlje u našim višedecenijskim, ekstremno zakomplikovanim odnosima.

Ja i dalje ostajem u nadi da, ipak, postoji dovoljno trezvenosti među nosiocima vlasti u Crnoj Gori i njihovim savetnicima i državnim službenicima – da ne dođe do (od strane Mila Đukanovića predviđenog) završetka ovako smišljenog lukavog scenarija.

A sve zato što nije objavljen, javno i hrabro pokazan odnos suštinskog diskontinuiteta sa prethodnim režimom.
U tome se krije izvor svih problema.