DRAGAN ĐILAS, DRUGO IME VUČIĆEVE VLADAVINE

Piše: Zoran Ćirjaković

 

Teško je reći gde danas u Srbiji završava Vučić i počinje Đilas. Oni nisu isti ljudi, iako su jako slični. Ali, u srpskoj politici su Aleksandar i Dragan odavno postali jedan čovek. Dva gradivna elementa te personalne sinteze nisu ravnopravna, ali ne treba potcenjivati ulogu Dragana Đilasa tokom poslednjih dvanaest godina istorije Srbije.

Đilasovo verovanje, koje nije bez osnova – da samo treba da sačeka i da će, kao Vučić, ako se jednom popne na tron nastaviti da vlada večno, tačnije toliko dugo da ljudi zaborave kada je došao na vlast – ima dve slabe tačke. Prva, istorija se ne ponavlja, a pitanje je s čime će se rimovati naša budućnost. Druga je on sam.

Ne znam da li između Vučića i Đilasa postoji neki „dil“. Upadljive su poslovne amplitude Đilasovih kompanija – činjenica da su tokom prethodne decenije neizmenično bile u nemilosti i milosti državnih, javnih i srodnih preduzeća, koja se ovde dobijaju u paketu sa vlašću. Mislim da je, ipak, ključno nešto drugo. Dragan je u trci za mesto gradonačelnika pobedio Aleksandra i, imam utisak, zaključio da je istovremeno veći, bolji i „evropskiji“ ne-Vučić. Da mu malo fali. Da samo treba da sačeka svoj red.

Da bi mogao da kontroliše opozicionu scenu – njen jedini politički relevantan, prozapadni deo, pošto su nacionalistički zatrli Vučićeva meka ruka i dubok džep – Đilas je morao da favorizuje i istura političke patuljke. Dabrica i Dobrica, koji oličavaju tu komediju, pomena su vredni nadimci i imena zato što ne ugrožavaju Đilasovu životnu računicu – čekača vlasti. On veruje da će, pre ili kasnije, vlast pasti s grane u njegovo naručje i da samo treba da obezbedi da u tom trenutku ne postoji drugo naručje.

NESVRSTANOST

Ovde nije samo Vučić nesmenjiv već i Đilas, iako je teško reći da li je kao vođa više jalov ili nevidljiv. Zato, uprkos dominacije u opoziciji, on mora stalno da nas podseća da postoji. Ali, kada odluči da emituje znake (političkog) života, Đilas nam obično otkrije ne toliko svoje slabosti koliko svoje političko i idejno ništavilo.

„U istoriji su mnoge zemlje bile kolonije. Menjali su se kolonizatori, nekad su bili jedni, nekad drugi. Ali nikada u istoriji nije zabeležen slučaj da je jedna zemlja istovremeno bila kolonija dve ili više države. Nikada do dolaska naprednjaka i Vučića na vlast u Srbiji. Uz njih je Srbija postala kolonija ne jedne, ne dve zemlje, već svakoga od koga Vučić može da ima ličnu korist, korist u očuvanju vlasti“, ističe Đilas u „autorskom“ tekstu „Sa Vučićem Srbija je kolonija i to ne jedne nego više država“.

Neke stvari su samo ovde, a neke su se pojavile ovde. Ali, „istovremeno… kolonija dve ili više država“ znači samo jedno – vladavina Aleksandra Vučića. Tako je zovu oni koji odbijaju da se suoče s činjenicom da Vučić više od dvanaest godina vlada sam. Ako je potrebno da navedemo ko mu pomaže, onda se tu ističu Đilas i komandanti televizija N1 i Nova S, pošto deklarisani „urednici“ te dve televizije ne žive u Srbiji i ne govore srpski.

Lepo je biti nesvrstan, ali ne treba preterivati. Ostane čovek sam sa Vučićem i prijateljima. Uvod u Đilasov „multikolonijalni“ biser (anti)političke misli, nastao kao izgovor za političku impotenciju i odbijanje da se preuzme odgovornost, jeste dugačak ali zaslužuje da bude citiran u celosti:

„Amerikanci nam grade solarnu elektranu čiji megavat sat košta skoro tri puta više od onih koji se grade po Evropi. Hil zadovoljan.

Francuzi su nam uzeli aerodrom za smešne pare, a spalionicu nam prodali po ceni skoro deset puta većoj od realne. Makron zadovoljan.

Nemci su dobili papir da ćemo kopati litijum neophodan njihovoj auto industriji. Šolc zadovoljan.

Kinezi grade infrastrukturne projekte po ceni tri puta većoj od realne, Ziđin godišnje izvozi rudu bakra vrednu milijardu evra i plaća Srbiji samo 5 odsto njene vrednosti. Brat Si zadovoljan.

Arapskim Emiratima smo poklonili dve trećine Beograda na vodi, PKB, zemljište po Vojvodini. Brat šeik zadovoljan.

NIS vadi velike količine domaće nafte i plaća samo 3 odsto rudne rente, ne plaća ekstraprofit, špijuniramo ruske opozicionare koje onda Moskva osuđuju na decenijske kazne zatvora. Brat Putin zadovoljan.

Turska i Mađarska, odnosno njihove firme, prave ogromne profite na štetu Srbije. Zadovoljni su i brat Erdogan i brat Orban.“

Ja mislim da je, ipak, posle čitanja ovog teksta najzadovoljniji od svih – brat Vučić. Štaviše, mislim da je Đilasa korisno posmatrati kao Vučićevog drugog brata; buntovnu, riđokosu verziju Andreja. Ne znam da li je „brat Đilas“ nešto tražio, niti šta sve dobija, ako išto dobija, ali vidi se da je zaslužio baš puno. Ne verujem da je mnogo onih koji su „očuvanju vlasti“ Aleksandra Vučića doprineli više od Dragana Đilasa.

Ako ste skloni da o Vučićevim pristalicama razmišljate kao o sendvičarima – onda bi za vas Đilas trebao da bude čovek-sendvič.

Autor noseće ideje koja stoji iza Đilasovog serijskog nesvrstavanja je Jovo Bakić. Đilas nam je demonstrirao da je Bakićevo revolucionarno lupetanje postalo polazište realno postojeće opozicije u Srbiji. Pri tome, nezgodno je kada se ljudi igraju kamom, posebno kada su nevešti; „urbani“. Može da im se desi da ne odseku ono zbog čega su oštrili nož.

Da, ipak, podsetim. Srbija je mala zemlja na planeti Zemlji, nije na Marsu, i ovde spoljni akteri, moćne zemlje i neki od komšija, imaju uticaj. Uticaj nemaju vođe Bangladeša, Čada i Dominikanske Republike, mada, bojim se da, i kada bi ga imali, ne bi bili „prijatelji“ Dragana Đilasa i antimultikolonijalnog Bakića u njemu.

Problem sa Đilasovim „autorskim“ tekstom se ogleda i u činjenici da se ne pominje nijedan „prijatelj Srbije“. Što se tiče prijatelja jedine realno postojeće, građanističke opozicije – i njene želje da sruši Vučića – ja tu prepoznajem samo Eda DŽozefa i galeriju srodnih antisrpskih likova.

BRAT KASIM

Važan razlog zašto opozicija ima malo „prijatelja“, ne toliko van Srbije koliko u njoj, jeste činjenica da je, takva-kakva je, odavno postala Đilasova svojina. Jedna od njegovih firmi. A, potvrdiće mnogi od onih koji se ovde bave „sekundama“, marketingom i srodnim veštinama, Đilasove firme su kilave kada ne sede u naručju vlasti.

Đilas odlično računa, ali u politici nije u stanju da uračuna sebe. On je jedan od malog broja ovdašnjih aktera koji su, mnogo pre 2012. godine, prepoznali Vučićeve potencijale, ali to ne znači da je na ti sa svojim. Niti sa snagom svog impulsivnog karaktera, sklonošću nasilju koju s mukom kontroliše. Nažalost, stvarnost ume da bude neprijatnije od njene medijske slike. Nekada se iza (režimskog) dima krije (antirežimska) vatra.

Đilas, tajkun u politici, nije nosio gajbice kada je bio politički majušan i karijeru je pravio prvo kao studentski funkcioner, a zatim kroz stranku koja nije umela da komunicira sa krezubom Srbijom – pa je završila kao slučajnosrpska sekta. To je razlika koja relativizuje značaj jedne važne sličnost između Đilasa i Vučića.

Naime, Đilas je, kao i Vučić, navikao da koristi „štake“; da se oslanja na druge. Počevši od početnog kapitala do Borisa Tadića, kome je vladanje bilo dosadno pa je Srbiju vodio kao tinejdžer koji se popeo na trešnju. Iza Tadića je ostala je degenerisana stranka, toliko trula i podeljena da je Đilas morao da krene iz početka.

Svi umeju da kažu ko su ovde „Ali Baba i 40 razbojnika“, ali zaborave da u priči o vrtoglavom usponu dva siromašna brata postoji i pohlepni Kasim, koji se bogato oženio.

Koliko je „brat Đilas“ – čovek koji ne ume ni da živi a kamoli da čeka, koji nije u stanju da uživa u životu ako se istovremene ne penje ka novom vrhu – postao frustriran svedoči činjenica da je sam, svojom voljom, svojim besom i svojim nasilnim karakterom, polomio „štake“ koje su mogle da mu pomognu da se uspe na najviši srpski vrh i zasedne na njega.

„Gospodine Hil, Ja u Vašoj izjavi ’da u protestima protiv litijuma vidite borbu protiv puta Srbije ka zapadu’ vidim potvrdu glasina da ste i Vi na platnom spisku Aleksandra Vučića“, reči su kojima je Đilas počeo „otvoreno pismo ambasadoru SAD“. Kulminacija samodestruktivnog neizdrža se smestila u upozorenje: “E pa, neće moći, gospodine Hil.”

Ovako nešto ne bi mogao da napiše Nemanja Šarović; ni Vojislav Šešelj u svom prethodnom životu. Ideja da srpski predsednik plaća ambasadora jedine supersile, koga Šarović vidi kao „pravog predsednika Srbije“, strana je funkcionalnom političkom mozgu, nacionalnom koliko i građanskom. Prozapadni političar koji je u stanju da napiše ovakvo pismo je postao politički samoubica. U njemu su umrli politički instinkti.

GENIJE I RETARDI

Ono što, verujem, izluđuje Đilasa jeste činjenica da američki ambasador bolje razume Srbiju od njega i, istovremeno, prepoznaje ono što mnogi na Zapadu ne žele da vide. Da će Srbija mnogo lakše ići ka Briselu ako je istovremeno u milosti Rusije, i dopustite joj da drži Moskvu za mali prst. Drugim rečima, ako je „vuk“ Putin sit, a njemu danas zapadno od Ukrajine treba malo da bi se zasitio, „ovce“, iz zapadnog ugla, u Srbiji će biti na broju.

Mi više ne možemo da se uspravimo, to je jedan od užasa Kumanovskog sporazuma, koji je Putin zapečatio onog februarskog dana kada je započeo „specijalnu operaciju“ u Ukrajini. Zato Putin i Si ovde, prepoznao je to Hil, možda i neko iznad njega, mada mislim da se malo ko u američkoj administraciji bavi Srbijom, ne predstavljaju teret već amortizer zapadne dominacije i, što je još važnije, brojnih poniženja koja idu u paketu s njom.

Štaviše, Vučićeva vladavina mnogo bolje ilustruje slabosti i plastičnost (zapadnog) neokolonijalizma, veličinu slobodnog prostora koji ostavlja u vremenu kada se jedina supersila rastegla preko gubera, nego njenu (sve)moć i globalne domete. Zato Vučićevi unutrašnji neprijatelji, koji vole da se zavaravaju pa u njemu vide marionetu, ne mogu da se dogovore da li je Srbija kineska kolonija, kako tvrdi „Danas“, zapadna kolonija ili multikolonija.

Ono što je, iz ugla opozicije, najvažnije prepoznati jeste da Vučić ne radi stvari zato što mora, zato što ga je Zapad primorao da nešto uradi, već zato što je sam zaključio da, zbog sebe, mora da ih uradi ili da bi bilo jako dobro da ih uradi. To nekome može delovati kao mala razlika, ali ona je suštinska za razumevanja i Vučićevog trajanja i lakoće s kojom traje. Ona generiše iluzije o Vučiću kao „kolonijalnom upravniku“.

Sindrom rastrojenosti Vučićem ovde ide toliko daleko da mnogi sveznaoci, uključujući Đilasa, misle ne samo da je Hil plaćenik već, u suštini, i da su Si i Putin retardi. Da treba da objašnjavaju američkom ambasadoru o čemu je reč, i ko je ovde ko, odnosno da Si i Putin ne razumeju kineske i ruske interese u Evropi. Nažalost, za takvu i toliko veliku odvojenost od realnosti post-postistorijskog sveta – u kome i dalje postoji samo jedna, sve kilavija supersila i nekoliko izazivača, nervozni Putin i suzdržani Si – nema leka.

Posle serije poniženja, prvo u Iraku zatim u Avganistanu, u kome su se talibani vratili na vlast jači nego ikad, američka moć ide silaznom putanjom, sporo, i sa povremenim uspesima, ali nizbrdo. Nažalost, presporo za dobro srpskih nacionalnih interesa ali, istovremeno, dovoljno brzo za dobro Vučićeve prilično lagodne i što duže vladavine.

Vučićeva Srbija, zemlja u NATO obruču, naslonjena na Zapad, smeštena ispod zidina „tvrđave Evropa“, svedočanstvo je o razlivanju američke moći i opadajuće snage neokolonijalizma, koji je od kraja Hladnog rata glavno sredstvo održavanja američke dominacije. Zato je Vučić mogao da nađe toliko moćne prijatelje širom sveta – uključujući i dva najveća američka neprijatelja. Vučić je mag neokolonijalne matrice – ali valjda je mnogima od onih kojima vlada lakše da veruju da ih je pokrio Zapad a ne Aca iz Čipuljića.

ŠEIK HASINA

Imam utisak da je odavno ne toliko najveći koliko jedini Vučićev neprijatelj postao hibris. Ovom „prestupu“, koji su bogovi strogo kažnjavali još od antičkih vremena, moćnici vremenom postaju sve više skloni, a što su moćniji verovatnoća da će podleći postaje veća. Hibris je postao jedna od glavnih motora promena u ljudskoj istoriji. Smlatio je Miloševića, kome je bio veći neprijatelj od NATO-a.

U tom smislu, ambasador Hil je Vučiću istovremenu najveći saveznik i izvor najvećih iluzija. Bilo bi dobro da Vučić može da popriča sa Hosnijem Mubarakom o američkim igračima koji poveruju da su nezamenjivi. Kraj je jako daleko, sve dok ne dođe.

Ako stvari pogledamo sa druge strane, najveći neprijatelj Dragana Đilasa, tačnije mogućnosti da Vučić podlegne hibrisu, jeste činjenica da kod njega više nije reč samo o političkom životu. Mislim da bi vođa morao da bude svestan da sa vlasti u Srbiji može da ode – samo jako daleko ili na neko neprijatno mesto. Vučić je toliko uradio za sebe i „evropski put“ Srbije da je, bojim se, njegova politička jednačina postala jako jednostavna.

Mislim da kraj Vučićevog „filma“, kad god da dođe, neće ličiti na kraj Tadićevog. Možda zato što sam bio u Bangladešu, i posetio čak i sobu u kojoj se igrala kao mala, životno-politička sudbina Šeik Hasine mi deluje kao slika najsrećnijeg kraj Vučićeve ere.

REŽISERKA

Mislim da su po Đilasovu ambiciju, od iluzija o samom sebi i svetu, fatalnije njegove iluzije o Srbiji. Sa našom stvarnošću, i silnicama koje je održavaju, setimo se Pekićeve nesrećne rakovičke avanture, Demokratska stranka je uvek loše stajala.

Ono što je naglo završilo Tadićev vladarski „film“, i poslalo Demokratsku stranku na đubrište istorije, nije Angela Merkel, ona se samo pobrinula da ne bude trenja, već iluzije demokrata o Srbiji, i Tadićevih i (skoro) svih drugih ovdašnjih demokrata. Na prvom mestu verovanje da je Srbija – duboko kulturalno, samo se ta nevidljiva i neupadljiva kultura računa u politici; ona ovde „režira“ sve političke scenarije – ista kao Zapad; kilava i jektičava, ali zapadna zemlja.

Iako smo u Evropi, nismo na Zapadu i smena vlasti ovde ne podrazumeva početak smenjivosti – što je iluzija koja je Vesnu Pešić i Vojislava Koštunica pretvorila u „kumove“ izborne pobede SNS-a i Tomislava Nikolića 2012. godine. Imam utisak da je Đilas to, na nesreću današnje opozicije, kasnije shvatio. I, pošto ne može da vrati točak istorije unazad, rešio je da prisvoji sliku postvučićevske budućnosti.

Ali, razumeti ne znači umeti. Neće svako ko uspe da „zajaše“ Srbiju ostati „u sedlu“ doživotno, ili tu negde. Da na trenutak zanemarimo koliko je teško zajahati – što je neodvojivo od broja onih koji veruju da umeju da jašu i da bi bilo najbolje da baš oni zajašu.

Ključ Vučićevog uspeha je sam Vučić. Uloga Zapada je jako važna ali sekundarna; potporna. Ta igra je sve složenija, a ulog je za Vučića odavno postao veliki da ne može biti veći.

Imam utisak da rudarenje litijuma u Jadru, najveći i politički najpotentniji izazov sa kojim se suočio, posmatra iz ugla da li može da ga progura a ne iz ugla koliko mnogo i koliko brzo može postati preskup ako ga progura. Hibris ume da vreba i iz istraživanja javnog mnjenja. U njima se samo vidi odraz stvarnosti. Ona nisu staklena kugla.

AMBASADOR I ALEKSANDRA

Ono što je Vučiću ambasador Hil to je Đilasu „Junajted medija“, druga najznačajnija politička snaga u Srbiji. Štaviše, ne bi me iznenadilo da je Aleksandra Subotić, nadzornica Šolakove troglave autokolonijalne hidre, koju oličavaju „N(DH)1“, „Novi SS“ i „Danas“, moćniji i važniji politički igrač od Đilasa.

Ali, „Junajted medija“ je Vučićevo čedo, nastala zahvaljujući medijskom zakonu koji je, u suštini, sam doneo 2014. godine – kao i sve druge zakone koji su ovde donošeni i menjani u poslednjih desetak godina. I dalje mi se čini da se nije preračunao kada je kao ne toliko jedini ventil koliko jedini medijski kanal za opoziciono delovanje stvorio paramedijsku imperiju koja je sinterovala antirežimsko i autošovinističko stanovište.

Galerija bolida sa mesijanskim ambicijama, selebriti spasilaca i pretripovanih javnih intelektualca koji defiluju Šolakovim transmisijama, koliko god da je smešna u svom pravedničkom besu i žaru vođenom apokliptičkim slikama, nije sasvim bezopasna. Uostalom, ono što joj oduzima društvenu snagu i kreše krila jeste činjenica da je Dragan Đilas, vođa-čekač bez harizme i hrabrosti, njena najsnažnija politička pesnica.

Zato, iako je litijum razgoreo opozicione nada, Đilas će, ima utisak, ostati drugo ime Vučićeve vladavine. Čak i ako mu neko čudo pomogne da stigne tamo gde želi, ili ako uspe da, kao Đinđić, pronađe „merdevine“, svog Koštunicu, sačekaće ga Vučićev „plaćenik“ koji nas posmatra sa vrha Dedinja.

Kako reče Ted Sorensen, savetnik i pisac govora koji je DŽonu Kenediju bio toliko važan da ga je opisao kao „intelektualnu banku krvi“ – „Ambasador nikada nije bio prisutan, ali njegovo prisustvo nikada nije bilo odsutno.“

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)