Donald Tramp

Piše: Milorad Vučelić

Konačno su nam se pridružili Amerikanci. Opšte je poznato da Srbi već decenijama uglavnom pogrešno biraju svoju vlast. I u Srbiji i van nje. Rusi su neviđeno pogrešili s Putinom. O Kinezima da i ne govorimo. Ili Mađarima. I sada se sa izborom Donalda Trampa nama primakoše i sve do sada bezgrešni Amerikanci. Greška je utoliko teža što je Trampova pobeda više nego ubedljiva. Nisu pogrešili iznijansirano nego onako baš muški. Mačo muški.

Ishod izborne bitke sa Kamalom Haris bio je rešen već u ranim noćnim satima. A velika većina vajnih eksperata za Ameriku i svet i profesionalnih komentatora napunivši sve televizijske studije, pa tako i naše, tvrdila je da će biti potrebni dani da se prebroje glasovi na najneizvesnijim izborima u istoriji SAD, da će svakako biti jako tesno, da se to „bez nekog zla neće završavati“, da je sa svojim zaraznim smehom (koji je zaveo čak i hladnokrvnog Putina) Kamala u vidnoj prednosti što pokazuju gotovo sva istraživanja javnog mnjenja. Na njenu prednost ukazuju tekstovi i nastupi na svim mejnstrim medijima, a svakako će glas zvezda Holivuda biti nešto što će doprineti uspehu Harisove. I svi uglas su zaključivali da bi izbor Trampa bio šokantan.

Sažeto tačan je nakon izbora bio komentar Ilona Maska: „Svako ko, bilo u Americi ili negde drugde, smatra da je taj rezultat šokantan, trebalo bi da preispita svoje izvore informacija. Gotovo svi tradicionalni mejnstrim mediji, promovisali su potpuno lažnu stvarnost. Lagali su vas.“

Tačno, ali i pored svih zasipanja lažima, američki birači očigledno nisu zaboravili onaj pucanj na Trampa i njegovu okrvavljenu glavu i podignutu pesnicu. I nisu smetnuli s uma ni drugi pokušaj atentata.
Svojevremeno je neko pametan rekao da je neinformisanost u suštini vrsta politike. Tada kada je to rečeno bilo je vreme velikih ideologija pa su istinite informacije ustupale mesto poželjnom ideološkom stavu. To se dogodilo i ovom prilikom više od pola veka kasnije. Za Kamalu su velikom većinom navijali najveći delovi duboke države, establišmenta u najširem smislu te reči, dženderisti, zastupnici vouk levog liberalizma kojima bi na fanatizmu mogle pozavideti najnakaznije sekte u istoriji. Svi oni zajedno su rešili da svoju ideologiju koja predstavlja potpuni raskid sa tradicionalnim, hrišćanskim i ljudskim vrednostima predstave i nametnu kao novu veru sveta. Oni su krajnje negativno zaposeli budućnost čovečanstva i namenili mu ratove i sve druge pošasti i nesreće. Do konačnog kraja. Ratovi su, kao što znamo, bili počinjani i vođeni iz interesa. I danas nije drugačije, složili bi se u prvi mah, ali ovde je reč o fanatičnoj novoj veri da se ljudima u principu i dosledno nanosi zlo. Ubedljivo je to i britko, opisujući Vašingtonsku močvaru, iskazao Taker Karlson, govoreći na predstavljanju Trampove kandidature.

Zašto bi sada, u iščekivanju „velikog isušivanja Vašingtonske močvare“ gajili bilo kakvu tobož demokratski pokrivenu samilost prema onima koji su i svetu a posebno nama naneli toliko zla. Ko je to, kome je blisko srpsko stanovište i interes sopstvenog naroda, mogao priželjkivati da se ovo zlo nastavi i ne prekine? U Beogradu ih je, kao što znamo, tušta i tma. Oni su, kao i njihovi zapadnoevropski sadruzi, kao i uvek provincijalno neinformisani i zato nepripremljeni za ovaj poraz. Suprotno razumu njima ne pada na pamet da se bilo šta zapitaju ili sebe preispitaju. Nasuprot, u ovoj američkoj promeni oni vide priliku da ojačaju svoj ideološki stav i kažu da ih je razočarao američki narod, kao i srpski toliko puta pre. Srpski narod ih je, i njih iz Beograda i njih iz Brisela i Berlina, i ovoga puta razočarao jer je ogromnom većinom bio za Trampa. Do sada su za srpsku ljubav prema Rusiji i Putinu optuživali rad ruskih obaveštajnih službi u Srbiji. Da li sledstveno tome za srpske navijačke sklonosti prema Trampu treba optužiti američke obaveštajne službe pa čak i samog u Srbiji toliko moćnog ambasadora Hila? Srbima da se pravilno opredele za nasmejanu Kamilu ne pomaže ni Holivud ni sve njegove zvezde. U konkurenciji sa Dostojevskim, Tolstojem, Puškinom i Čehovom koji predstavljaju „meku moć“ Rusije, izbledeše holivudski starovi. A nije da ih se nismo nagledali i da ih ne gledamo.

Pojavljuju se neki naši tobožnji istraživači ozbiljnih lica i duboko zapitani izgovaraju da je „istraživački nedokučivo“ zašto su Srbi za Trampa a ne za Kamalu! Možda im je neki komšija mogao reći koja je američka administracija izvršila agresiju na Srbiju, kao i da je oličava bračni par Klintonovih koji iz sve snage podržava Harisovu. Tako bi bili pošteđeni istraživačkih muka.
Jedan od beogradskih obaveštajno zapadnjačkih kolumnista teši se posle Trampove pobede, i ipak se nada da će njegov izbor pružiti priliku Srbima da se oslobode ruskog uticaja i da sebi pronađu mesto u NATO kolektivnoj bezbednosti. Kada su već Amerikanci teško pogrešili da bar mi izvučemo neku korist.

Očigledno je da o Trampovom, u prvom mandatu dokazanom, mirotvorstvu niko od pomenutih komentatora i analitičara uopšte ne govori. Mir za njih nije najveća vrednost. Tu se ne snalaze.

Lideri Zapadne Evrope su izgubili svoje najveće uporište. A i naši dženderisti i voukovci koji su i te kako uzeli maha i to po dubini. U njihovom narodu uporište nemaju ni Šolc ni Makron, ni mnogi drugi, i već dugo ga nemaju. Velika većina njih jesu političari ali bez ikakvog državničkog traga. Brisel snosi veliku istorijsku odgovornost što je Evropa na slepom koloseku. Biće veoma zanimljivo gledati njene muke. I u čije će ruke dopasti. I kako će im izgledati mir koji im verovatno sledi a kome nisu dali nikakav doprinos.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)