Doktori iz 19. vijeka umesto krvi koristili mlijeko za transfuziju

Obično se ne očekuje da se mlijeko koristi u mnogim medicinskim procedurama danas, a ponajmanje u transfuziji krvi, ali tokom kratkog istorijskog perioda, ova supstanca je zapravo korišćena za transfuziju umjesto krvi.

Potreba za transfuzijom krvi uvek je postojala. Prema nekim podacima, španski konkvistadori su navodno bili svedoci Inka iz Perua kako vrše transfuziju krvi dok su istraživali „Novi svet“.

Ako je ovo tačno, iako su dokazi tanki, to bi bio najraniji primer postupka ove vrste u istorijskim zapisima. Ipak, kada je Vilijam Harvi opisao cirkulaciju krvi 1616. godine, evropski eksperimenti, neki bizarniji od drugih, postali su uobičajeni, prenosi IFL Science.

Godine 1666, u Kraljevskom društvu u Londonu, Ričard Lauer, lekar i hirurg, izvršio je transfuziju krvi između dva psa koristeći guščje pero da poveže arteriju od jedne do vratne vene druge.

Godine 1667, Jean-Baptiste Deni, francuski lekar, izvršio je prvu potpuno dokumentovanu transfuziju krvi sa životinje na čoveka.

Pacijent je bio tinejdžer koji je prošao dvadesetak puštanja krvi za lečenje groznice. Prema Hipokratovoj medicini, dominantnoj medicinskoj tradiciji u to vreme, ovo je bila standardna procedura za uklanjanje uočenih nečistoća iz tela, ali tretman je ostavio dečaka razumljivo slabim.

Dr Deni je izvršio transfuziju krvi iz karotidne arterije jagnjeta u dečakove vene. Dečak je preživeo i stanje mu se popravilo.

Nada za transfuziju krvi bila je da ne samo da će poboljšati zdravlje i ukloniti bolest, već će čak i promeniti ličnosti primaoca i ukloniti ludilo.

Međutim, u većini slučajeva, postupak je doveo samo do smrti, što je na kraju rezultiralo Châtelet ediktom iz 1668. godine koji je zabranio transfuziju krvi i manje-više je postupak pao u zaborav skoro vek i po.

Postupak je nakratko oživeo početkom devetnaestog veka kada je akušer Džejms Blandel izvršio transfuziju špricem koji je sadržao defibrinisanu krv (krv bez fibrina, koja joj pomaže da se zgruša) kako bi sprečio koagulaciju.

Iako je ovo bio napredak u odnosu na ranije pokušaje, proces se i dalje nije prihvatao jer sprečavanje koagulacije i sklonost pacijenta da umre učinili su ga neprivlačnim postupkom.

Zatim, sredinom devetnaestog veka, naučnici su došli na novu ideju – zašto transfuziju vršiti  krvlju kada se može koristiti nešto drugo? Zašto ne mleko?

Godine 1854. dr Džejms Bovel i Edvin Hoder ubrizgali su mleko ljudima tokom epidemije kolere u Torontu. Bili su inspirisani Deniovim radom koji je, pored transfuzije jagnjeće krvi svojim pacijentima, takođe ubrizgavao mleko raznim životinjama gde je verovao da će se „najmanje čestice ulja i masnoće koje se nalaze u mleku“ pretvoriti u „bela zrnca“ krvi.

Bovel i Hoder su verovali da mleko pomaže u regeneraciji belih krvnih zrnaca i, iznenađujuće, njihov prvi pacijent koji je dobio transfuziju mleka je zapravo preživeo i poboljšao se zdravstveno, dok je sledećih pet pacijenata nažalost umrlo.

Ubrzo se pretpostavilo da je ovaj tretman sigurna i legitimna zamena za krv. Transfuzija mleka postaje popularan metod lečenja, posebno u Severnoj Americi. Međutim, mnogi lekari su ostali skeptični, a veliki broj smrtnih slučajeva među pacijentima koji su ga primali kao tretman ubrzo je doveo do toga da je potpuno diskreditovan.

Do 1880-ih, fiziološke infuzije su zamenile mleko kao zamenu za krv. Zatim, na prelazu vekova, uspostavljen je siguran i efikasan način transfuzije krvi nakon što je lekar iz Beča, Karl Landštajner, 1900. godine otkrio prve tri ljudske krvne grupe (A, B i 0). Dr Landštajner je za to otkriće 1930. godine dobio Nobelovu nagradu.

Dve godine kasnije, 1902. Von Dekastelo i Sterli su otkrili četvrtu krvnu grupu – AB, čime je bio otvoren put transfuziji krvi.

Danas je transfuzija krvi dobro praktikovana i standardizovana medicinska procedura sa oko 4,5 miliona ljudi u Americi i približno 2,5 miliona jedinica krvi koje se koriste za transfuziju u Velikoj Britaniji svake godine.

Transfuzije spasavaju živote i često se daju ljudima koji su pretrpeli ozbiljan gubitak krvi usled povreda, hirurških zahvata ili porođaja. Takođe se koriste u nizu tretmana za stanja kao što su hemofilija, otkazivanje bubrega, pa čak i kod karcinoma.