Dogodine na moru

Piše: Nemanja Dević, istoričar i naučni saradnik Institutu za savremenu istoriju u Beogradu

 

Još od maja meseca, autobuska stanica u Beogradu zakrčena je u jutarnjim i večernjim terminima. Srbi se spremaju za juriš na more. Novi asfalt se usijao, autobusi jedan za drugim dolaze i odlaze, kao da samo kruže oko stanice.

Ispred velikih klimatizovanih autobusa stoje, kao svaki kapetan ispred svog broda, turistički vodiči i vođe puta, sa spiskovima putnika. Među onima iz predsezone uviđa se nesrazmerno veliki broj starijih ljudi, zagazlih u osmu, čak i u devetu deceniju života. Putnici sa golemim šarenim koferima tiskaju se oko autobusa, kao da je svaki momenat dragocen da se što pre sklone sa ove letnje žege, zaborave svakodnevne brige i otisnu se u neki novi svet.

„Ovi pohitali kao da su dočekali lađu francusku…“, reći će jedan od vozača, uz osmeh, dovršavajući svoju poslednju cigaretu pred polazak.

Sa tri mora na tri Morave

Kao da čekaju „lađu francusku“ – ne može čovek da se ne zamisli nad njegovim rečima… Izrečene u šaljivom tonu, one ipak otkrivaju jednu arhetipsku srpsku sliku. Ne u vezi s Francuzima. Srbi imaju poseban odnos prema moru. „Pomorje“ ili „pomorske strane“ su kao posebna oblast ulazili u titulaturu nekih srpskih srednjovekovnih vladara.

Snaga srpskog carstva u vremenu cara Dušana merila se i po tome što je ono izbijalo na tri mora. I slabost, u vreme njegove propasti, kako je to slikovito uočio Ljubomir Simović, što se posle svega nekoliko decenija svela sa tri Mora – na tri Morave.

Manje je poznato da je još Sveti Sava 1219. utemeljio svoju Zetsku episkopiju na moru (Miholjskoj prevlaci), da je sedište srpske pravoslavne Zahumske episkopije pre toga dugo bilo na Stonu, da su srpske zemlje sve do dolaska Turaka i nastanka Despotovine imale širok izlaz na otvoreno more, da bi tek od 1455/1459. Srbija postala kontinentalna… Spoj tih mediteranskih i kontinentalnih (raških) tradicija u srpskom srednjovekovlju možda je najbolje oličen pri izgradnji Visokih Dečana, koji i danas mnogim strancima ostaju kao prva i najbolja asocijacija na srpski narod.

„Pozdrav sa srpskog mora!“

Balkanski ratovi 1912-1913. prema tumačenju istoričara Milića Milićevića imali su, pored ostvarenja zavetne misli, i jednu važnu stratešku ulogu: oni su u suštini bili rat za more. Epopeja napredovanja srpske vojske kroz Albaniju podsećala je na Napoleonovu ekspediciju, pa je još u to vreme počelo da se govori o proboju kroz „albanske Alpe“.

Cilj je, uz proterivanje jakih turskih garnizona, dobrim delom i ostvaren, zbog čega je Austro-Ugarska intervenisala do te mere da se u proleće 1913. jasno čulo njeno zveckanje oružjem.

Ključno je bilo pitanje luke Drač, pa je vojska kralja Petra naterana u povlačenje koje je doživela kao nacionalni poraz. Od sveg napora, koji je plaćen životima hiljada srpskih vojnika, ostao je kao istorijsko svedočanstvo poneki dokument, poput peticije građanki iz Drača, preko 500 njih, upućene ruskoj carici i engleskoj kraljici, da doprinesu da ovaj grad ostane u sastavu Kraljevine Srbije. Ili upečatljive razglednice štampane u ovom gradu sa slikom srpskog vojnika i potpisom: „Pozdrav sa srpskog mora!“ Da podsećaju da je na početku 20. veka u Albaniji živela četvrtina srpskog stanovništva, a da ih danas, mahom na severu zemlje, ima oko 30.000, mada Srbija nikada nije zvanično otvorila pitanje njihovog statusa.

U kolektivnom sećanju

More je u srpskom kolektivnom sećanju posebno ostalo utisnuto u vreme Prvog svetskog rata. Tada su srpski seljaci, koji su o njemu samo slušali iz priča o dalekom, gotovo mitskom mestu Hilandaru pokraj mora, mogli i da zagaze u more. U sećanju mnogih, listom neplivača, more je bilo precenjeno, kao „velika slana voda“. Drugima je dodir sa morem ostao fascinacija, uspomena trajno utisnuta u sećanje. Jedan Jaseničanin ovako ga je opisao: „Nigde obalu nisam vid’o, samo voda, gde god pogledaš“. Njegov zemljak se nadovezivao: „Pitamo jedan drugog: Jesi l’ ti ugledao kraj mora? Kaže, nisam, more je veliko, ne može da se vidi kraj.“ Šumadinac, iz 11. pešadijskog puka, strepeo je od plivanja u moru: „‘De da skačem ja, kad nisam gazio ni potok do kolena!“

Motiv mora tada biva trajno utisnut i u srpsku književnost. Dučić i Šantić, potekli u zaleđi mora, u srpskoj Hercegovini, pisali su o njemu s divljenjem i pre Velikog rata.

„I u mojoj duši produženo vidim ovo mirno more“, zapisaće, između ostalog, „princ od Trebinja“ u svojoj pesmi „Podne“. Važne su i slike primorja u proznim delima srpskih pisaca iz Dalmacije, poput Sima Matavulja ili Iva Ćipika. Međutim, ratovi za oslobođenje i ujedinjenje prelili su motiv morskog plavetnila i u dela pisaca iz kontinentalne Kraljevine Srbije. Za Svetislava Stefanovića (rođenog u Novom Sadu), posle Albanske golgote, pogled na more bio ujedno i pogled u beskraj, nadu i slobodu. I za Vojislava Ilića Mlađeg. Poreklom Moravac, Ilić će ispisati osećajne stihove u pesmama „Venčanje Srbije i Adrije“ i „Na obalama Jadrana“. Umiranje srpskog vojnika i njegovo spuštanje u morske dubine Plave grobnice inspirisaće Milutina Bojića da sačini jednu od himni postsolunske generacije. U njegovoj „Plavoj grobnici“ biće ispisani i teški stihovi o moru, prema kojem će Srbi ubuduće nastupati i kao prema vojničkom groblju, ozbiljno i s poštovanjem.

Jedina sila

Ipak, do danas je kroz sećanje na Prvi svetski rat u srpskoj svesti ostala najprisutnija pesma „Kreće se lađa Francuska“, delo pukovnika Branislava Milosavljevića pod prvobitnim naslovom „Izgnanici“. More pukovnika Milosavljevića je široko, hladno i duboko – i asocira na opasnosti od potapanja savezničkih brodova od neprijateljskih podmornica (sumarena). Milosavljević je dobro opisao i oslonac koji su srpski vojnici tražili okruženi morem, bilo da su putovali od albanske obale do Krfa, od Krfa do Soluna, ili da su odlazili na lečenje u Tunis: „Svi mole Svetog Nikolu, jedinu silu na moru“.

U originalnoj verziji ove pesme, poslednja, danas u pevanju izostavljena strofa, posebno je potresna: „Uzalud čekaš majko ti, da ti se vojno živ vrati, more je sito – miruje, jedinca tvoga – miluje…“ (Ne zaboravimo, kad pišemo o moru u ovom kontekstu, ni svojevrsne srpske „plave grobnice“ iz Drugog svetskog rata, poput ustaškog logora na Pagu.)

More će značaj koji danas ima za srpski narod zadobiti tek sa usponom turizma u socijalističkoj Jugoslaviji. Tek od šezdesetih godina pesme, vino i zabava – hedonizam, reklo bi se novogovorom – postaju prva asocijacija na njega. Interesantno, baš u tim najlepšim mestima sa plavkastih razglednica nastaće najkrvaviji kadrovi (setimo se Splita) raspada Jugoslavije od 1991. godine.

Ako su oslobodilački ratovi s početka 20. veka, u vremenu uspona Kraljevine Srbije, predstavljali njenu težnju da izbije na more, onda su ratovi za jugoslovensko nasleđe na kraju stoleća predstavljali težnju zapadnih imperija da raslabljenu Republiku Srbiju proteraju što dalje od mora.

U tome su dobrim delom i uspeli, pa pored Severne Makedonije jedino Srbija od svih bivših jugoslovenskih republika danas nema svoj izlaz na more. Ipak, kako smo u jednom od prethodnih tekstova naglasili, može se desiti da popis stanovništva u Crnoj Gori 2023. pokaže da je srpski narod većinski u dve ili čak tri (od šest) primorske opštine u toj republici. Skrenimo pažnju na još jednu činjenicu: da se tu ne radi o crnogorskom, već o bokeljskom Primorju.

Žal za izgubljenom imperijom

Kontinentalni Srbi su danas izgubili mnoge rituale koje su gajili kroz istoriju, ali se desetodnevnog odlaska na more teško odriču. Da bi to postigli, spremni su da se uzajme, putuju po studeni kao junaci s početka ove priče i kupaju se u ledenoj vodi, ili čak da letuju kao paradajz-turisti.

Možda u tom žalu za morem postoji i nešto više od pomodarstva ili povlađivanja svojim strastima.

Pre svega, toliko smo o moru pevali, da ga iz bilo kog razloga ne bismo pohodili i simbolično ovladali njegovim talasima, makar i na te nepune dve sedmice. I još nešto: Srbin nostalgičan za morem, kao i kada je nostalgičan za Jugoslavijom, u suštini čezne za izgubljenom imperijom – i to ne onom koja je nestala u vreme cara Dušana, već onom u koju je duboko verovao i sa njom se poistovećivao, a koja je iščeznula pred njegovim očima devedesetih. Ipak, iako srpska država više nema direktan izlaz na more, srpski narod i dalje istrajava na obalama Jadrana. Moglo bi se reći: Srbi su čvrsto usidreni u Boki i na moru.

Valjda stoga u vremenu godišnjih odmora nikome neće agresivno zazvučati srpski pozdrav, koji je lucidno sugerisao književnik Nikola Malović: „Dogodine na moru!“

(RT Balkan)