Dobro došao kući, Dejane!

Piše: Dragoslav Bokan

 

Pa, srećno se vratio kod svojih Dejane!

Girdijev čvor u Crnoj Gori je presečen (istina, malo usporeno), pa se sad, pred očima celokupne javnosti, razmotavaju sve neotkrivene tajne, svi pritisci „odozgo“ i nezakonite radnje u vreme diktature Mila Đukanovića.

Pa je na red došao i prosto neverovatan slučaj „četvorice viđenih srpskih intelektualaca“ (poreklom iz Crne Gore).

Takva zabrana – od pre više od dve godine – je bila i rečiti dokaz fatalnog ulaska montenegrinskog režima u poslednju, otvoreno srbomrzačku fazu, označivši simbolički i početak pada trodecenijske vladavine poslednjeg komunističkog tiranina u Evropi.

Menjajući razne maske (nekada „drug“, pa „brat“, „moćni don“, zatim „gospodin“ i, na kraju, vatreni podgorički purger, nastao po zagrebačkom modelu fanatične srbofobije), Milo Đukanović je prešao put dugačak i buran kao niko pre njega, a sve isključivo u funkciji održavanja i jačanja vlasti u svojoj „privatnoj državi“.

 

Jedina briga koju je imao (sem opasnosti da, u slučaju neposlušnosti zapadnim nalogodavcima, bude procesuiran zbog kriminala na italijanskim sudovima, a možda i u Hagu) bila je – kako maksimalno pojačati vlast i, pod demokratskom fasadom, napraviti običnu pijacu robova od nekada ponosnog i neustrašivog, „njegoševskog“ naroda.

I tako je politiku pretvorio u marketing, ulažući u te svrhe mnogo (danas vidimo: bačenog) novca, vremena i energije. Sve do avgustovskih izbora prošle godine, kada je njegova sledbenička partijska sekta izgubila na izborima – i to od nepolitičke koalicije koja je nastupala, predvođena mitropolitom Amfilohijem, pod jednostavnim i moćnim sloganom: „Ne damo svetinje“.

Pokazalo se da je nadmeni gospodar života i smrti svojih podanika prešao tanku crvenu liniju, potcenivši značaj duhovne i verske dimenzije kod ovovremenih potomaka Svetog Petra Cetinjskog.

Nameravana pljačka vekovne crkvene imovine i velikih svetinja SPC u Crnoj Gori (iz vremena pre Titovog stvaranja nove, antisrpske „crnogorske nacije“) došla mu je trona i glave.

A, kao što znamo, diktature nemaju rezervni položaj i ideju „šta uraditi posle“, onda kad počne raspad njihove vlasti i opšta bežanija među pristalicama i ulizicama.

Pa je to odmah i bio konačni kraj njegovog „montenegrinskog sna“ (uokvirenog neograničenim hedonizmom apsolutnog vladara), srušenog kao kula od karata.

A početak ovog sudbinskih pada je bio, sada vidimo, vezan za upravo ovakav čin stavljanja nekolicine intelektualaca pod zabranu ulaska u Crnu Goru: kroz totalno nepoštovanje sopstvenih zakona, pretvorenih u niz ličnih hirova i sujetne ljutnje prvog među nejednakima u njegovom ličnom gazdinstvu (sa sve himnom neo-naciste Sekule Drljevića i bratskim čestitkama iz Prištine i Tirane).

Ta suluda i nezakonita zabrana ulaska u Crnu Goru je bila posebno izražena u slučaju uglednog profesora Univerziteta, dr Dejana Mirovića, vrsnog pravnika, pisca i, možda, i najargumentovanijeg i najozbiljnijeg evroskeptika na Balkanu. Jer je on i rođen u Crnoj Gori, gde mu žive majka i brat, tamo mu je sahranjen otac, pa je on time doslovno – izgnan iz svoje zemlje.

A sve to – ni zbog čega, samo zato jer je tako neko savetovao poglavniku Đukanoviću, a ovaj naredio da se zabrani prelazak državne granice intelektualcu besprekorne biografije, bez ikakvog dodira sa kriminalom ili onim sumnjivim poslovima koji bi mogli da od Dejana naprave „bezbednosno interesantnu osobu“.

Ali, ko te pita kad tako naređuje „veliki vođa“. Bar je tako bilo do skoro u novokomponovanom Montenegru.

Profesor Mirović nije dopustio da to ostane neformalna, samo u medijima najavljena zabrana, koja se kasnije može poreći (u cirkusu zvanom „crnogorsko sudstvo“), pa je lično došao na granični prelaz koji je do tada prešao hiljadu puta – i tamo bio zaustavljen, sve uz lično i neformalno izvinjenje šefa tamošnje policije, uz njegovo nemoćno sleganje ramena.

On mu je rekao da se konsultovao telefonom sa nadležnima i dobio potvrdu da Dejan Mirović ne može da uđe u svoju rođenu Crnu Goru. Jer je „pod zabranom“, kao da je član nekog od kotorskih klanova ili potencijalni terorista.

I sve od tada je profesor Mirović bio politička žrtva prave pravcate nepravde, a bez ikakvih mogućnosti da nešto učini po tom pitanju. „Kadija te tuži, kadija ti sudi“, a na milogorski način.

Međutim, vlast i nepravda su uvek prolazne, u šta se nedavno uverio (još uvek) predsednik Crne Gore. Pa je, kao deo čitavog paketa odmrzavanje pravde u oslobođenoj zemlji, i Dejan Mirović dobio „poništeno rešenje“ o zabrani ulaska u Crnu Goru. I to nakon dve godine dugog „putovanja“ odluke, donete po žalbi njegovog advokata.

I on sad, konačno, može da uđe u novu i normalnu, demokratsku Crnu Goru koja se rukovodi zakonima, a ne nečijim usmenim naredbama.

Pa, srećno se vratio kod svojih Dejane!

A pošto je on i moj lični, iskreni prijatelj (neuslovljeno našim političkim i ma kakvim drugim razlikama) i jedan od najboljih i najpoštenijih ljudi koje sam imao sreću da upoznam, to doživljavam i kao nekakvu ličnu, božićnu i novogodišnju pobedu. I konkretnu najavu da se neke stvari u ovoj ukletoj regiji (pod stalnim pritiscima takozvane „međunarodne zajednice“) ipak menjaju na bolje i zaista pravednije.

I to je još jedan od dokaza dubokog smisla uporne borbe za istinu i slobodu od zapadnjačkih (na nas naoštrenih) kandži.