Đukanovića i njegovu državu na vlasti je održala imperijalna, šovinistička zlovolja Sjedinjenih Država i njihovih NATO saveznika

piše: Čedomir Antić

​Samo da znate, u autkratskim, postotalitarnim režimima je po pravilu tako: kada odlazi diktator, nestaju i donovi. Setimo se kako su u filmskoj paralelnoj montaži, sa Miloševićem u istoriju, mada ne i pred bilo kakav sud, pošli, Arkan, Bokan… Ne bih hteo da zloslutim, Đukanovića i njegovu državu na vlasti je pre svega održala imperijalna, šovinistička zlovolja Sjedinjenih Država i njihovih NATO saveznika.

Oni su hteli da se oslobode jednog sve manje uračunljivog kriminalca koji im je obavio mnogo poslova, ali koji je, čak i za njih takve, postao kompromitacija.

Sa druge strane, nisu baš bili voljni da dozvole da srpske stranke i Srpska pravoslavna crkva – koju njihovi ignorantski činovnici i oficiri vide kao največeg neprijatelja SAD na Balkanu – trijumfuju. Budući da su srpske stranke naklonjene kompromisu, a SPC najinkuzivnija i najtolerantnija ustanova u (bogatoj i tužnoj) istoriji Crne Gore, ovaj besmisleni i rasistički uslov bi vrlo brzo bio deplasiran da nije sujeta, ličnih i partijskih ambicija i gluposti u opoziciji.
​
Ko je branio Krivokapiću, Abazoviću, Bečiću, Jokoviću… da se posvete donošenju antiautoritarnih zakona i borbi protiv kriminalna. Uopšte nije trebalo da sudski gone donekle zaštićenog Đukanovića. Dovoljno je bilo da RICO zakone primene na 500 prvih ljudi njegovog režima i duboke države. Deo bi pobegao, poneki bi prislonio revolver uz slepočnicu, ostali bi ponudili da za manje kazne svedoče protiv čevljanskog Norijege.

DPS bi se raspao, njihove strančice bi ojačale, srpski narod bi se ponovo podelio pa bi naše nacionalne stranke umesto tridesetak, računale na oko 20% glasova. Što je najbolje, zaplenjena imovina kriminalaca pomogla bi reformske napore i donela im dodatnu popularnost. DPS bi bio marginalizovan, a sa njim i taj teški kamnen na putu demokratskog razvoja Crne Gore.
​
Sada smo doživeli smrt vođe jednog i vesti o navodnoj pogibiji drugog vođe klana. Nije ni čudo što je sa opracijom „Balkanski ratnik“, pre više od decenije, počelo Đuknovićevo šovinističko, aparthejdovsko ludesanje. Beg jednog dona i rat klanova doveo ga je u veliku opasnost iz koje je odlučio da se izbavi uništavajući srpski narod u Crnoj Gori, obespravljujući ga i pljačkajući. Sada u kohabitaciji zloupotrebljava strah zapadnih diplomatija od Rusije, sukobe među narodima koji žive u Crnoj Gori, te bolnu neintegrisanost srpskog naroda.

Pitanja da li će Đukanović biti smenjen, pre opštih izbora, te da li će predsednica Skupštine Crne Gore, iz dinosaur-komunjarske partije poštovati demokratska pravila ili se kriti iza ustava koji je donesen da obespravi jedan narod i čitavu opoziciju, od drugorazredne su važnosti.

Ostaje činjenica da Đukanović i Zapad – uz višegodišnje sasluženje Ruske Federacije, NR Kine, Turske Republike, svih Albanaca na ovom svetu i svih muslimana u regionu (pa makar bili i Bošnjaci), oslanjanjući se na sve totalitarne ideologije prethonog veka (do fašizma i komunizma do evroatlatnizma) – nisu uspeli da zatru srpski naroda u Crnoj Gori.

Naprotiv: od 75% pravoslavnih, SPC danas podržava bar 63%, a koliko Srba zaista ima u Crnoj Gori najbolje pokazuje nespremnost naših dušmana da dozvole popis nad kojim bi i dalje imali dominantnu kontrolu. Uspeli su novcem, pretnjama, silom i uz 50.000 lažnih glasova, da steknu nekakvu većinu, proizveli su razne tipove bivših Srba, ali stoji i činjenica da su stranke srpskog imena u dve teške decenije ovog stoleća, stigle od 5 do 34% podrške birača i da u posvađanoj Crnoj Gori upravo NSD i DF danas imaju najveći koalicioni kapacitet.

Pa nastavite da prkosite sudbini. Možda ista, koja vas je tako srećno pratila proteklih decenija, jednom više neće imati milosti. Možda vam neće dati Haški tribunal da u njegov pritvor pobegnete, a možda ste ispustili nekog crnogorskog Koštunicu i Đinđića da ih prevarite i pod skutima im se sakrijete.