Đukanović i Katnić još žive u Titogradu

Piše: Bećir Vuković

 

Koliko je nenapisanih pisama, tebi. I, to je malo.

Ovako počinje, i ovako se završava, jedno pismo.

Stara je priča, stara koliko i pismo, da je najteže napisati pismo. I isto toliko stara je priča da vas ništa ne – prokazuje – kao pismo. I, ništa vas ne izdaje poput pisma. Ima i profesionalnih pisaca pisama. Platiću ti koliko zineš, samo mi napiši jedno ljubavno pismo.

(Evo, uzeh da ti se javim. Ja sam dobro i zdravo što i tebi želim. Tako su, nekada, počinjala skoro sva pisma….)

Danas kad se ne pišu pisma nego esemes poruke, dobro dođe i Milivojevo pismo. Svako pismo je na neki način tužno, sjetno, vapijuće, pa tako i bivšeg glavnog specijalnog tužioca. Međutim, Katnićevim pismom prvo bi se morali pozabaviti psihijatari, a onda sudovi. Od pisma nemate boljeg dokaza da je Katnić na pravom mjestu, iza rešetaka.

Poslije Katnićevog pisma, uslijedio je Đukanovićev intervju Anteni M. Bolje reći, strah Mila Đukanovića emitovan je na talasima Antene M. Strah od zveckanja lisica. Ako – trezveno – pročitate Katnićevo pismo, i dobro oslušnete Đukanovićev intervju, lako je zaključiti: ko nas je vodio, dobro smo i prošili, dobro je iko i išta ostalo…

(U opštem smislu naše vrijeme moglo bi se definisati kao vrijeme postdemokratije. Slika postdemokratije jeste i prisustvovanje – vrhuške DPS – a, sahrani Brana Mićunovića. Na čelu sa šefom.)

Dan nakon sahrane Mićunovića do ušiju javnosti stiže vijest da je saučešće poslao i Naser Orić. I telegram je vrsta pisma…

Otkud antifašisti Katniću zidane kule i gradovi sa podzidama za luk i voltovi za vinske donje podrume. Da bi isti antifašista Katnić aktuelnu vlast nazvao „fašistima.“ Ali, ko je – izabrao – „fašističku vlast.“ Ima li iko od stručnjaka, sociologa i analitičara da odgovori. I pride: koji je narod generalno kumovao da u Crnoj Gori na vlast dođu „fašisti.“Nećemo, valjda, olako prelaziti preko osnovnih pitanja.

(Milivoje Katnić još živi u Titogradu. Ko još živi u Titogradu. Očigledno, u Titogradu još žive Milo Đukanović, Ivan Vuković, onaj Nikolić, onaj Jefto…)

Da još živimo u Titogradu pokazalo je i desetak takozvanih demonstranata ispred Tužilaštva, koji su iz plastičnih kantica prosipali „crnogorsku krv.“ Ovaj bizarni trenutak mogao bi precizno definisati ideologiju bivše vlasti.

A, ideologija bivše vlasti čita se najbolje u intervjuu Mila Đukanovića Anteni M. U Đukanovićevom intervjuu očit je priziv na – prolivanje prave krvi.

(Očigledno, Đukanović, u strahu svake noći očekuje – nečije – kucanje na vrata. Kuc, kuc, alo, Milo, kuc, kuc. Jesi li doma, o, Milo…)

Ako tužilaštvo kojem – direktno – Đukanović prijeti krvnom osvetom, ne odgovori i reaguje kako jedino mora, onda, i poništiti izbore iz 2020. i opet ustoličiti diktatora.

(Milivoje je pismo pisao ćirilicom. Demonstranti koji traže puštanje Milivoja, transparente bijahu ispisali latinicom. O čemu se tu radi. U čemu je problem. Zašto Katnić nije naučio i latinicu…)

Umal’ da zaboravim: kome je Milivoje pisao pismo. Jasno je, Milivoje je pisao pismo javnosti. I vi ste ga tako pročitali. Što će reći – Katnićevo pismo – nema takozvanih čari privatnosti.

EPILOG

Ako se sjećate, kao što je Katnić prijetio praznom puškom, evo i Đukanović prijeti praznom kremenjačom. U strahu su velike oči. Ključna riječ u Đukanovićevom intervjuu nije – krvna osveta – nego – lisice… Odavde se i priča sama piše. Znamo i epilog…