Dekadencija u trendingu

Piše: Nemanja Dević, istoričar i naučni saradnik Institutu za savremenu istoriju u Beogradu

 

Ova kolumna trebalo je da ima za temu ono što se peva i sluša u srpskim kafanama. Činilo se da bi to bilo značajno svedočanstvo o promenama koje su nastupile ili nastupaju u srpskoj kulturi, odnosno, na jednom njenom polju. U međuvremenu, nakon masakra u školi na Vračaru, postavilo se drugo pitanje – gde prestaje granica lične i počinje pitanje kolektivne odgovornosti. Konkretno: šta to naši klinci gledaju i slušaju i otkud usvajaju vrednosti. Tema je kompleksna, a svaki odgovor nepotpun. Ipak, autor ovog teksta, bivši prosvetni radnik, oseća potrebu da progovori i o ovoj manje zastupljenoj temi, sa kojom se suočavamo duže vremena i koja je direktna posledica urušavanja srpske prosvete.

Kada govorim o urušavanju prosvete, mislim na čitav sistem spojenih sudova: na krizu škole – koja je izgubila svoju vaspitnu ulogu, krizu prosvetnih radnika – koji su izgubili svoj društveni ugled, krizu porodice – iz koje je poteklo egocentrično i nesnađeno, naposletku i nasilno dete.

Iako je dečak-ubica sa Vračara možda i domaća verzija Majkla Majersa, čitav niz njegovih vršnjaka iz iste škole potiče iz naizgled uglednih, a suštinski razorenih porodica, i pohađaju na prvi pogled prestižnu, a zapravo školu koja duže vreme prednjači kao ogledna u smislu uvođenja novih (evropskih) trendova i metoda u nastavi. Ali kad izađu izvan kuća i škola gde postoji kakav-takav sistem, dečaci i devojčice izloženi su masovnom nasilju.

Prelom u svijesti novih generacija

Ljudi, mi nismo odrastali pre 50 godina da bismo govorili o ovolikom generacijskom jazu. Ali u samo deset-dvanaest godina desio se strahoviti prelom u svesti novih generacija. Oni nisu, kako se često imputira, odrasli u vremenu Slobodana Miloševića, rata i sankcija – uz to je rasla naša, prva postkomunistička i postjugoslovenska generacija. Ova nova stasavala je i vaspitavana u vremenu dirigovane demokratije i, svidelo se to nekome ili ne, trendova koji su došli sa Zapada.

Filmovi, muzika, igre, doslovno sve je to preuzeto iz SAD-a i prosuto pred klince još od detinjstva. Kao i široka lepeza rijaliti programa, kao novi vid tzv. mekog uticaja na formiranje otvorenog društva. Otvorenog – za sva moguća zračenja.

Video-igre, daleko od nekadašnjih bezazlenih „Super Marija“ i sličnih igrica koje su obeležile generaciju njihovih roditelja, i Tiktok kao platforma kratkog i često histeričnog sadržaja, možda jesu najprisutniji u ranom tinejdžerskom dobu, ali srednjoškolcima su bezmalo svi sadržaji koji im se serviraju preko televizije nasilni. I nije istina da oni u njih nisu upućeni i da ih ne prate.
Žurka povodom kraja jedne od sezone rijaliti programa „Zadruga“ATA

Pored rijalitija koji je okupio sam talog društva, na najgledanijoj televiziji oni nemaju niti jednu emisiju obrazovnog ili edukativnog sadržaja koja je primerena njihovom uzrastu. Ili koja je, lišena nasilja i pornografije, namenjena jednoj čitavoj porodici. Dakle, ne da im se da budu 90 posto popunjeni ovakvim sadržajima, nego moraju da budu baš svih 100% u rijaliti identitetu. U njima promovisane starlete u idućoj sezoni postaju spisateljice, oko kojih vlada pomama – pravi stampedo naših devojčica na sajmu knjiga.

Muzička takmičenja i obnoć promovisane zvezde u njima pokazuju se kao model gde uz malo ulepšavanja možete da proživite srpski san – i to uz pesmu i muziku. U malim sredinama, gde TV postaje i jedini portal za kontakt sa kulturnim i društvenim zbivanjima u zemlji, estrada postaje i jedini poželjni uzor i san za mlade.

Himne nasilja

Ali to nije slučaj samo sa ružičastim televizijama. Radi primera, pogledajmo kakvog su sadržaja najgledanije serije koje se emituju na javnom servisu. Od „Senki nad Balkanom“, preko „Crne svadbe“ i „Vere“ do „Južnog vetra“, sve ove serije, izuzev debakla sa „Nemanjićima“, obiluju kriminalnim i pornografskim, ponekad čak i otvorenim satanističkim sadržajima. Srednjoškolci masovno citiraju replike i poistovećuju se sa antiherojima (kriminalcima) Baćom i Marašem.

U drugim popularnim serijama isti glumci tumače likove sportiste-idealiste ili čak šefa policije, doprinoseći tako opštoj konfuziji među mladima. Kako da mi bude antipatičan neko ko u isto vreme tumači i policajca i kriminalca, i koji je u oba slučaja šarmantan i komičan?

Poslušajte megapopularne hitove promovisane u „Južnom vetru“ („Mame mi“, „Nove pare“, „Pleši“, „Koka“) sa milionskim pregledima, koji su neodvojivi deo svake tinejdžerske žurke ili proslave mature. Pojedini profesori izgiboše da ih u danima maturiranja nekako suzbiju i utišaju bar u školskim dvorištima, ali uzalud, odmah reaguju PP službe sa pričom o dečijim pravima, a neretko im stranu drže i roditelji koji svesno okreću glavu od problema. Himne nasilja postale su hitovi jednog doba, a njihovi protagonisti postaju junaci jednog vremena.
Sa premijere filma „Južni vetar“ATA Images

I tu više nije problem samo vremenski ograničeni rijaliti, već postepeno pretvaranje čitave kulture jedne generacije u rijaliti kulturu, sa preuzetim modelom ponašanja, vrednostima, ukusom…

Top lista

Ali da ovo ne zazvuči kao moralisanje, ili nerazumevanje generacije od koje nas i ne deli baš previše godina, navedimo i konkretne primere o tome šta slušaju naša deca i kakve poruke im se upućuju sa najgledanijih kanala. Oprostićete na pokojem izrazu za koji još uvek nemamo adekvatnu domaću reč.

Najmerodavniji za takve ocene bio bi trending Jutjuba, koji je na dan 3. maja ove godine bio prilično uznemirujući.

U njemu i dalje prednjači IDJ Music sa svojim hitovima; radi se o produkciji koja već sedam godina dobrim delom postavlja standarde za muzički ukus mladih. Gle čuda, njen vlasnik je United Media, ujedno i vlasnik „Nove“ i N1. I tako, dok nam s jedne strane sa ovih kanala serviraju priču o potrebi rata za kulturu, sa drugog sprovode kulturno preumljenje mlađih generacija na najgnusniji mogući način. Od njih počinje jedan trend koji preuzima više produkcijskih kuća (videti: Bassivity, Balkaton, Imperia, Generacija Zed, Made in Blcn), obeležen spajanjem naizgled nespojivih pravaca, npr. intenzivnog miksovanja narodnjaka i repa.

Od Stoje i Cobija („Samo jako“) pokrenuo se čitav lanac sličnih pesama-hitova, uz visoku produkciju i jak ritam, ali i uz ključne reči belo-utoka-ribe-keš-audi koje se jednako lako usvajaju. I neizbežno forsiranje „Balkana“, sinonima za jedinstven prostor (anti)vrednosti.

Trenutno prednjači tzv. trep muzika koju izvodi uspešno mobilisana nova generacija (rođena baš oko 2000. godine) i koja se umesto albuma češće odlučuje za singlove i sam vrh trendinga.

Moja kumica stručno će definisati da se radi o “necenzurisanoj liričkoj potvrdi aktuelnog stila života“, ali se s tim teško možemo složiti: čini se da se radi o promovisanju jednog životnog stila i njegovom nasilnom predimenzioniranju više nego što je on realno prisutan. Koliko mladih zaista nosi utoke i koliko njih može da se poistoveti sa stihovima o „lambu“? Ali, važno je da se ovim vrata jednog sveta vrednosti razvale, i da se njihov zov čuje. Kad krene zavodljiva pesma sirena, mnogo koji brod nasukaće se na hridi…

U danu kada ovaj tekst nastaje, u Srbiji se preko Jutjuba najviše slušaju pesme sa sledećim naslovima: Tu tu tu (nastavak nije „neko te zove“), Polumesec, Roleks, Garava i Bibi Habibi. Svaka od njih ima između pet i 5,5 miliona pregleda!

„Dječija posla“

Ponavljam, nećemo padati u zamku da morališemo. Ali moramo i da se složimo da agresivni i nerazgovetni stihovi ovih hitova ne predstavljaju neku umetnost; pogledajte tekst pesme „Roleks“ (nemojte je puštati) i videćete o čemu govorim. Ili ćemo da ostanemo imuni na to kada nam na maturskim večerima đaci uglas zapevaju: „Otkad znam za sebe, uvek je haos oko mene, pijane drogirane žene“ i „usred bela dana svi su našmrkani, svi su na koki…“. Ili kad čujemo devojčice u parku kako se identifikuju sa porukom: „Najlepša biću da te oči zabole i da li imaš ribu, to me zabole“. Uz nastavak: „A ti bi bam bam bam, da ti dam…“ Ako vam sve ovo zvuči degutantno, zapitajte se jeste li i sami mnogo puta okrenuli glavu i mahnuli rukom uz smešak – „dečija posla“.

I nemojte reći da se uvek slušala ovakva muzika, jer nije. Uvek je bilo treša, ali on nije imao milionske preglede, nije bio ovako agresivan i nije trajao ovoliko dugo. Mini anketa sprovedena za potrebe ovog teksta govori da je u vreme male mature generacije autora najveći hit bio Romanina balada „Samoodbrana“, sa refrenom: „Nećeš saznati nikad, Boga molim, da si jedini čovek kojeg volim“.

Ovde nije stvar u muzičkom pravcu ili stilu koji nam se dopada, već o poruci koja proizlazi iz pesama kojima se klinci prosto bombarduju na svim radio stanicama, preko svih internet platformi, i preko velikog dela radio stanica.

„Mali rodoljubi“

Nedavno je Nebojša Katić sugerisao nekoliko mera koje bi, uglavnom po ugledu na Kinu i Rusiju, Srbija mogla da uvede u cilju suzbijanja nasilja među srednjoškolcima. Ali, ukoliko smo na nekom planu okupirani ili trenutno vodimo važnije bitke, suverenitet počinje da se obnavlja i u našim domovima. Moramo, za početak, da otvorimo udžbenike naših sinova i kćeri, naših sinovaca, kumčića. I da se malo više zainteresujemo o tome šta to oni uče u školama.

Ne bi bilo zgoreg da ih ponekad i povedemo sa sobom, na istorijska mesta, u naše slavne planine, na tribine, u hramove. Da tragaju za svojom istinom, ali i da vide da postoji jedan temelj od koga se ne odstupa. I da ne postanu samo mali ekolozi, već i mali rodoljubi.
Koncert grupe „Beogradski sindikat“Milan Maričić / ATA Images

A već posle nekoliko koraka, moramo da se dobro upoznamo sa sadržajima koji oni svakodnevno vide i čuju. Prošle sedmice, jedan za drugim, u tri dana u Beogradu su održali koncerte „Kalem“, „Fenečki biseri“ i mala Pavlina Radovanović – uz goste iz BS-a. Naizgled, to su tri različita muzička pravca. I niko od njih, izuzev Sindikalaca, nema milionske preglede (nisu ih imali ni oni u tim godinama, dok su još krčili svoj put). Ali na sva tri mesta sale su bile dupke pune; pevalo se o Kosovu i na sva tri mesta uz kosovske pesme išlo se na bis. „Ne dam zemlju cara Dušana!“ Sa svakog od ova tri mesta čovek se morao vratiti kući bar za zrnce bolji i spokojniji, i bar za nijansu optimističniji. Dakle, može se i drugačije.

U našem vremenu, u hijerarhiji vrednosti možda malo više treba poraditi na smislu, umesto na uspehu.