Debakl crveno-belih: Partizan prejak za Vojvodinu

Strele Pantića i Meniga trasirale crno-belima put ka pobedi, Simić vratio Novosađane u igru, a najbolji akter meča asistencijom i golom pečatirao ubedljiv trijumf – 4:1

U prošlom kolu kiks sa Novosađanima, u ovom potpuna dominacija. Čak bi na osnovu imena kluba, snage tima, tradicije očekivalo da Vojvodina više namuči Partizan nego Proleter, a ispostavilo se da su crno-beli protiv Lala bili igrački uverljivji nego u duelu sa njihovim podstanarom sa „Karađorđa“ pre dve sedmice.

Račun što ih je sastav Dušana Bajića namučio i ograničio na skroman broj pokšaja ispostavljen je Slavoljubu Đorđeviću. S kamatom, pošto u 17. superligaškom kolu nije bilo ni „d“ od projektovanog derbija – 4:1.

Za ljubav, rat i fudbalsku utakmicu potrebno je dvoje. Samo što je izgledalo da Lale nisu stigle na vreme u Humsku. „Kasnile“ su taman koliko i njihovi navijači, stanicionirani na severnoj tribini tek u završnici prvog dela. Dotad je domaćin igračko preimućstvo konvertovao u rezultatsko, trasirao put ka pobedi vrednoj ostanka šest koraka ispred Crvene zvezde i popravljanju raspoloženja pred put u Talinu, gde će u četvrtak tražiti overu plasmana u eliminacionu fazu Lige konferencije.

Do kapitalne prednosti Partizan je doleteo na krilima. Doslocve, pošto su fudbaleri na bočnim pozicijama u maneveru, Danilo Pantić i Kvinsi Menig za samo šest minuta matirali do tog trenutka odličnog Nikolu Simića. Srbinu očigledno prija ako je izmešten iz „centrale“, sve vreme je bio opasan, „sekao“ odbranu rivala prodorima, da bi je načeo tako što mu je Slobodan Urošević spustio loptu, a rezantan udarac završio u mreži.

Samo šest minuta kasnije uverilo se oko 4.000 navijača na stadionu poviše Autokomande zašto je angažovan Holanđanin. Mada je izdanjima u poslednja dva meseca počeo pomalo i da nervira Grobare, pred kraj prvog dela ih je digao na noge soloprodorom i egzekucijom, tako što je lepo potegao sa 14-15 metara i poveo lidera ka slavlju.

Tih 2:0 predstavljalo jed savršenu nagradu Stanojevićevom timu za ozbiljnost, posvećenost, napade od starta i dominaciju ilustrovanu odnosom u broju udaraca (8:0) i posedu lopte izraženom kroz procente (72:28). A moglo je da bude i ubedljivije da je Lazar Pavlović (počeo meč posle dužeg vremena) bio precizniji već u uvodu ili Slobodan Urošević nešto kasnije, pa Pantić… Sve to u situaciji kad su crno-belima nedostajali Marko Živković, Igor Vujačić, Ivan Obradović, Bibars Natho, Nikola Terzić i Filip Holender (niko od njih ni protkolu), a Aleksandar Šćekić i Lazar Marković dešavanja u tom delu utakmice gledali s klupe. I tako desetkovani Partizan je nadigrao bezopasno i malokrvnu Vojvodinu.

Kad se nadao da će je dokosuriti – častio ju je. Ruku spasa joj je pružio Miloš Jojić, lošom reakcijom početkom drugog poluvremena, izrodila se kontra na čijem koncu je Veljko Simić posle dodavanja Nemanje Čovića poentirao i dao gostima nadu da bi mogli da izbegnu četvrti vezani poraz od Parnog valjka u kalendarskoj godini. Takav plan sprečio je upravo – Jojić.

I pre te greške iz 48. minuta bio je najbolji igrač na terenu, ljudi na tribinama su komentarisali kako deluje zrelo i odgovorno, a onda se bnivši član Borusije potrudio da im ponudi argumente. Savršen centaršut iz korner za trzaj glavom Rikarda Gomeša i 21. gol afričkog špica u sezoni, potom plasiranje lopte u mrežu. Čisto da se zna ko je lider.

Između dve Jojićeve minijature smestila se velika šansa za Vošu, pri rezultatu 3:1 rezervista Aleksandar Busnić ja glavom mogao da matira imenjaka Popovića na centaršut Čovića, ali je utisak da Slavoljub Đorđević nije imao više raspoloženih igrača kakvi su bili kapiten i golman Simić. Za derbi – nedovoljno.