Iza jednog velikog kluba bilo je traumatično iskustvo iz polufinala Kupa evropskih šampiona protiv Panatinaikosa, zatim neuspeo pokušaj iz 1979. godine da se osvoji trofej u sudarima sa Mehengladbahom. Sreća nije milovala Crvenu zvezdu i onom tromeču sa Milanom, kada je jedan veliki tim počeo da dobija obrise. Nije to niko rekao, ali dalo se naslutiti da klub sa Marakane 24. aprila 1991. godine igra jednu od najvažnijih utakmica u istoriji. Možda i najvažniju, pošto se predosećalo da će to biti poslednja, velika prilika da se pokori Evropa.
Uz sve to Crvena zvezda je, iz prvog dvoboja polufinala Kupa šampiona, imala sjajan rezultat iz Minhena (2:1). Direktor Džajić je bio veliki optimista, a Ljupko Petrović je znao da rival iz Bavarske neće tako lako da se preda. Bajern je imao suviše jak tim, da bi bio samo ukras na velikom veselju koji su svi planirali. Crvena zvezda je odigrala strašan meč u Minhenu,mogla i ubedljivije da slavi na Olimpijskom stadionu. Pregazila je Bajern igrom i kontrama u drugom poluvremenu.
Međutim, Ljupko Petrović je znao sa kakvim će preprekama da se suočava na punoj Marakani. Posebno, pošto je Jup Hajnkens sve karte bacio u napad. Ofanzivna vezista Bender nosio je dvojku na dresu, Švabl je na leđima imao trojku. Više nego jasan pokazatelj da će Bajern svim silama krenuti napred. Međutim, Crvena zvezda je odigrala jedno od najboljih poluvremena u istoriji kluba. I imala je samo minimalno vođstvo. Bili su to jedni od retkih trenutaka kada je Zvezdin tim počeo da udara u zid balkanskog mentaliteta. Pre gola Siniše Mihajlovića, najbolji igrač tima Dejan Savićević je u jednom „drbilingu“ lomio Bendera i Augentalara. Ali je bio sebičan, ne videvši na drugoj stativi usamljenog Darka Pančeva.
Bilo je još takvih situacija. Posebno u režiji Roberta Prosinečkog. Zvezdin Paganini se poigrvao sa kompletnom odbranom Bajerna, ali opijen ovacijama 80 hiljada ljudi umirao je u lepoti. Zaboravio je na one direktne pasove, kao u Minhenu kada je proigrao Dragišu Binića.
„Robi i Siniša su bili moja deca. Mladi igrači, voleo sam da ih povedem u provod, da se brinem o njima. Međutim, Prosinečki je znao da me izludi. Dešavalo se, kao protiv Bajerna, da utrčim u prazan prostor. A on da zalomi igrača. I to ne jednom, nego nekoliko puta. Uhvatio sam ga za vrat na poluvremenu i rekao da ću ga ubiti ako to još jednom uradi“, prisećao se u neformalnim razgovorima Dragiša Binić.
U tim trenucima velike Zvezdine nadmoći, sjajnog fudbala, Ljupko Petrović nije ispuštao cigaretu iz ruku. Kao da je predosećao da je njegov tim izgubio šansu da se lako plasira u finale Kupa šampiona. I bilo je tako. Kapiten Dika Stojanović je napravio jednu od retkih grešaka te sezone, slab udarac Augentalera prošao mu je i kroz ruke i kroz noge.
A zatim, sigurni smo, znate šta se desilo. Bajern je postigao još jedan gol, Roland Volfart je pogodio stativu, a lopta se umesto na nogu Štefana Efenberga odbila u polje, van bilo kakvih zakona fizike. Bio je to jasan mig sudbine da je došlo vreme da Crvena zvezda postane mnogo velika.
I postala je zahvaljujući prodoru Jugovića, povratnoj lopti Prosinečkog, centaršutu Mihajlovića. I onda sada već čuvene reakcije Augentalera i golmana Aumana. Nebo se otvorilo posle konačnih (2:2) i plasmana u finale.
„Oni su mnogo dobar tim“, grmeo je trener Petrović tokom velikog slavlja u svlačionici.
Kasnije je mnogo puta objašnjavao da njegov posao nije bio samo da statira, iako je imao vanvremenski tim.
„Nekada je mnogo teško raditi sa igračima visoke klase. Eto, taj Prosinečki je bio kao dete. Kada sam ga kritikovao pred celom svlačionicom znao je da potone. Zato sam morao da ga odvlačim u stranu i ščepam za uvo. Uvek sam mu govorio da ću pustiti Binu da ga prebije. Njega se plašio“, prisetio se Ljupko Petrović.