Da sam poslednji- pisaću se Srbinom!

Piše: Mihailo Medenica

Da sam poslednji- pisaću se Srbinom!

Najponosniji- hristolik među vama bezličnima.

Udrite- o mrtvog Srbina slomite kosti…

I tu gde padnem- srpsko će se zvati.

I da sam poslednji više me je neg vas- pisaću se Srbinom.

Smrću pretite sinu vaskrslih?

Pa, ja sam prohodao u grobu…

Sa raspeća se nagledao đedovine- đedova…

I, kako biste to da me nema kad će me vazda biti i kad kao poslednji padnem?

O mrtvo telo moje lomićete kosti jer sam kamen Dečana i jutrenje Samodreže.

Moji preci su potomci moji.

Glavu nosim da je dam.

Pa, šta ćete mi onda uzeti kad je sve moje- Hristovo?!

Dade mi još na Golgoti.

Tamo se rodio prvi- poslednji Srbin, i evo traje, čeka…

Ispovedio sam sve kolevke i grobove svoje, čekam…

Olistao i ocvetao božurom, čekam…

Čega se plašite, poslednjeg Srbina, oca i sina svih svojih.

Jel vas strah od mojeg čekanja?

Šta ću drugo u večnosti?

Samo udrite, ubite, pa da nastavim živeti, ja sam umro još na Golgoti…

Nema vas koliko ima poslenjeg Srbina…

I gde padnem- srpsko će se zvati.

Prikradate se, potuljene zveri, hajde hajkaču ti prvi kreni…

Slomićete i zube i kosti o mrtvo telo moje- svaki je Srbin srasto u meni.

Zaludu vam, i poslednji Srbin je čitavo srpstvo.

Glavu nosim da je dam poslednjem bratu što za mnom poslednjim dolazi.

Zvaću se Srbinom da vi znate ko ste.

Ubice rođenog u suzi na Golgoti.

Zorite se da ste utukli poslednjeg Srbina- bezglasan glasno ću slaviti život…

Gde telo klone nići će Srbin- krvavo ruho mili je kivot.

Da sam poslednji pisaću se- Srbinom, Gospod me je krstio tako.

U grobu sam prohodao, na krstu se zamomčio, evo vam glave- nosah je lako.

Još stotinu ih imam ispoveđenih i pričešćenih, zlate se, zrele…

Povili se gore od roda, uzberem glava jevanđelski plod,
svaka mi basta, svaka je moja, i jedan Srbin- čitav je rod!

Udrite, ja ću se Srbinom ponosno zvati!

Gde god da padnem- srpstvo je sve, kosti će metohom doveka cvati.