Da li Trampova pobjeda otvara novo istorijsko poglavlje?

Autor: prof. dr Boris Stojkovski

Izbori za predsednika Sjedinjenih Američkih Država predstavljaju najznačajniji izborni proces na svetu. Ko će biti na čelu jedine svetske globalne supersile, jednog veoma složenog političkog sistema, nešto je što zanima uistinu veliki deo čovečanstva. Izbori koji su 5. novembra održani imali su svojevrsni referendumski karakter i smatrani su, i to od strane vrlo ozbiljnih poznavalaca, potpuno neizvesnim. Davan im je i karakter najneizvesnijih izbora u novijoj istoriji SAD. Kandidati su bili, kao što je jako dobro poznato, sadašnja potpredsednica SAD Kamala Haris ispred Demokratske partije i nekadašnji predsednik Amerike, a ovog utorka kandidat Republikanske stranke – Donald Tramp.

Na kraju pobedio je Tramp. Prilično ubedljivo s obzirom na prognoze i analize, vraća se u januaru u Belu kuću, kada će položiti zakletvu i postati 47. predsednik Sjedinjenih Američkih Država. Naslov koji smo dali o potencijalnom novom istorijskom poglavlju uistinu može da zazvuči malo pretenciozno, s obzirom na činjenicu da velike sile teško menjaju svoju politiku, ali ovaj izbor Trampa je ipak pokazatelj nekoliko zanimljivih činjenica.

Da bismo dali odgovor na pitanje iz naslova potrebno je sagledati dva aspekta. Prvi je dakako unutrašnjopolitički. Ne treba se zavaravati, građani SAD su glasali da Donald Tramp ponovo uđe u Belu kuću zbog unutrašnje politike i prvenstveno ideologije, čak pre nego ekonomije, što je negde možda i očekivano. Spoljnopolitička perspektiva je nešto što naravno zanima prvenstveno sve one koji žive izvan Amerike, pa tako i nas koji živimo u Srbiji. U tom globalnom geopolitičkom prestrojavanju u svetu, čega smo trenutno svedoci, pobeda Donalda Trampa izaziva različita očekivanja u kontekstu brojnih ratnih sukoba i zategnutih odnosa na šahovskoj tabli sveta.

 

No idemo redom. Najpre, evidentno je iz rezultata da je većina građana SAD podržala konzervativnijeg kandidata. Tokom svog mandata odlazeći predsednik Sjedinjenih Država DŽozef Bajden učinio je dosta na ekonomskom planu. Smanjena je nezaposlenost, a Bajden je mnogo radio na otpisivanju studentskih zajmova i dugova. Na kraju, nedavno je i FED doneo odluku o smanjenju kamatnih stopa što bi za posledicu moglo da ima i pad kredita, odnosno hipoteka na koje se kupuje mnogo nekretnina u Sjedinjenim Američkim Državama. No, uprkos ovoj odluci Bajdenova prva saradnica potpredsednica Kamala Haris, kandidatkinja Demokratske partije, na izborima 5. novembra je izgubila i to prilično ubedljivo. Definitivno ni ovakva ekonomska politika nije pomogla demokratama da ostanu na vlasti.

Šta je to onda prosečnog glasača u Americi tako ponukalo da svoj glas u većini odredi ka Donaldu Trampu? To je bez svake sumnje ideologija. Činjenica da je ekstremno liberalna agenda mogla i zacelo jeste izazvala kontraefekat. Woke kultura ili možda bolje rečeno subkultura, kao i revizija istorije kako bi ona bila politički korektna nisu mogle proći bez otpora. Nasilno nametanje različitosti i ubacivanje pripadnika različitih zajednica i tamo gde im nije mesto, kao što je slučaj sa brojnim serijama i filmovima Diznija i Netfliksa, u očima mnogih građana SAD izazvalo je jednaki, možda i veći odijum nego kod nas ili drugde gde žive ljudi koji se protive ovako ekstremnom pristupu. O tome koliko je agresivan LGBT pokret svakako ne treba trošiti reči, naročito u kontekstu nametanja nekakvih rodnih ideoloških postulata čak i veoma maloj deci, te po školama.

Donald Tramp je tu viđen kao antipod svemu tome. To nije sasvim tačno, jer on, kao čovek šou biznisa, Holivuda i establišmenta nije sasvim protiv LGBT populacije, naprotiv. Postoji vrlo jak pokret za njega od strane pripadnika te grupacije. No, ipak, Tramp je u nekim stvarima jasan i odsečan. Najpre, nametanje nekakve politički korektne istorije, kao što je odnos prema osnivačima SAD, pitanju ropstva i kolonizaciji, za Trampa je neprihvatljiv. Stiče se čak utisak da Donald Tramp bolje razume metodologiju istorijske nauke nego ekstremni liberalni krugovi koji promovišu čitavu Woke priču. Naime, iako vođen isključivo američkim patriotskim osećanjima, ipak shvata da se sve te složene istorijske pojave i procesi moraju posmatrati isključivo u duhu vremena. Pokušaj da se naša savremena stvarnost i naša moderna poimanja nekih pojmova primene na događaje, procese i pojmove stare više stotina godina su u najmanju ruku pogrešni i neprihvatljivi.

Donald Tramp je žestoko protiv nametanja takve ideologije deci u školama, jednako kao što se pokazao kao neko ko je izuzetno ogorčen na to da se rodna ideologija, priče o nekakvoj fluidnosti polnih i rodnih identiteta i druge maksime ekstremne levoliberalne ideologije nameću maloletnicima. Uprkos, dakle, činjenici da je potekao i on sam iz jednog rijaliti miljea, da je učestvovao u profesionalnom rvanju, tzv. kečerima, gde se sukobio otvoreno sa magnatom ove industrije zabave Vinsom Mek Menom, Tramp je povukao jasnu granicu. Zacelo je mnogim Amerikancima, naročito konzervativnijim, kao i belim muškarcima, sve to bilo dovoljno da radije njemu poklone glas nego Kamali Haris. Demokrate kojima je cela ta ekstremna rodna i LGBT agenda veoma bliska imaju jako uporište i podršku, ali je većina građana rekla ili odsečno ili neko uslovno ne da se brojne stvari nameću i da se zarad nekakve političke korektnosti menjaju američka istorija i kultura.

Taj ideološki momenat odigrao je ključnu ulogu i bacio je u zasenak i poresku politiku, teme iz zdravstva i mnoge druge, naočigled važnije. No, i ovog se puta pokazalo. Ekonomska pitanja jesu od ogromne važnosti, i naravno osnovno pitanje od čega će ljudi živeti i od čega će se izdržavati porodice jeste nešto što su građani postavljali i na ovim izborima. Ali, prvenstveno su evidentno postavili pitanje o identitetu i o tome ko im pokušava prekrojiti istoriju i kulturu, nametnuti pseudovrednosti i jedan svetonazor koji je nesumnjivo stran ogromnom delu čovečanstva, ali i većem delu Amerikanaca.

Konzervativnije vrednosti su mogle da dopru i do značajnog dela latino, odnosno hispanoameričke populacije, koja je u dobroj meri rimokatolička. Isto se odnosi i na crnce, odnosno građane afroameričkog porekla. U tim populacijama ima i dalje jedan tradicionalni, da ne kažemo i patrijarhalni sloj kome su uprkos svemu vrednosti sa kojima je Donald Tramp izašao na ove predsedničke izbore bliže nego ekstremna levica i liberalizam koji je sa druge strane davao značajan vetar u leđa Kamali Haris. Sigurno da je i nemali broj religioznih Jevreja, kako zbog vrednosti, tako i nepokolebljive i čvrste podrške Izraelu, glasao za Trampa. Bilo bi naravno posebno zanimljivo analizirati i to da je i određeni broj muslimana video u Trampu veću mogućnost da dođe do primirja ili trajnijeg mira u Gazi, te uprkos njegovom poslovičnom antimuslimanskom stavu je dobijao i nekakvu podršku sa te strane.

Na kraju, ali ne i manje bitan, jeste i njegov odnos prema pitanju i problemu abortusa. Iako nije za apsolutnu zabranu, ipak se radi o čoveku koji je imao veoma ozbiljne zadrške prema potpunoj mogućnosti abortusa. Svakome ko neguje tradicionalne porodične vrednosti borba protiv ove pošasti (izuzev u nekim opravdanim slučajevima) jeste nešto što je blisko. Samim tim, ljudi kojima je blizak hrišćanski svetonazor, te gajenje poštovanja prema svetinji života mogli su pronaći i u tome razloge da svoj glas daju Donaldu Trampu. To sve dakako važi za sve druge tradicionalno religiozne ljude, budući da je temelj poštovanja nečijeg života, posebno tek nerođene dece, u osnovi brojnih civilizacijskih vrednosti koje nisu samo, jedino i isključivo hrišćanske. Naravno, sa druge strane Demokratska partija, te sama kandidatkinja potpredsednica SAD Kamala Haris gaje sasvim drugačiji, daleko liberalniji pogled na pitanje abortusa. Ovo pitanje je poznato po tome da deli brojna društva, videli smo to i u Poljskoj, a u Sjedinjenim Državama imalo je nemalu ulogu u političkim odnosima.

Kada se, dakle, sve sagleda, a u kontekstu naslova koji je dat ovim redovima, činjenica je da bi Donald Tramp mogao da bude neko ko bi vratio tradicionalne vrednosti na neko mesto koje im pripada u američkom društvu, a koje čine značajan deo američkog odgoja. S obzirom na činjenicu koliko nam je američka popularna kultura bliska (a Tramp je, rekosmo, organski vezan za nju i establišment), znamo da su patriotski zanos i rodoljublje negde utkani u američko društvo i biće. Odnos prema američkoj zastavi i himni je nešto što zaista karakteriše značajan broj građana SAD, kao i poštovanje institucija poput suda ali i predsednik. Zacelo je to još više istaknuto kod prosečnih glasača Republikanske partije, te jedan takav stav privlači ljude tokom glasanja. To naravno ne znači da toga nema na demokratskoj strani, neke univerzalne vrednosti američkog Ustava su i tu veoma poštovane, ali je ipak činjenica da su republikanci, ma ko im bio predsednički kandidat ili lider, više skloni tradicionalnim vrednostima i patriotizmu.

Spoljna politika SAD i od januara novoizabranog predsednika Donalda Trampa u fokusu je ogromnog dela sveta. Tramp jeste neko ko je u svom prvom mandatu bio veoma blizak izolacionističkoj politici na fonu stare Monroove doktrine „Amerika Amerikancima“. No, on ima posve specifičan odnos i prema svemu tome. NJegov proklamovani cilj je mir i prestanak gorućih sukoba koji potresaju svet. To se prvenstveno odnosi na rusko-ukrajinski sukob gde postoje, videćemo koliko realna, očekivanja da on bude rešen donekle i u korist Rusije. Znamo dobro iz medija da je Tramp govorio o tome da Ukrajina treba da se i odrekne delova teritorije koji su pod ruskom kontrolom, što je pak za samu Ukrajinu sasvim neprihvatljivo. Koliko je ozbiljan u nameri da prekine naoružavanje Ukrajine je takođe nešto što ostaje da se vidi. U svakom slučaju, bilo kakav prestanak rata i prekid razaranja je uvek dobra vest.

Odnos prema Kini i Iranu je pak sasvim drugi par rukava. Nesumnjivo je da je Donald Tramp prema Kini imao prilično negativan stav i da je istu doživljavao kao svog glavnog takmaca i protivnika. To rivalstvo i zatezanje na liniji Vašington–Peking bi bili izuzetno ozbiljni spoljnopolitički i geopolitički izazovi za ceo svet. Što se pak odnosa prema Islamskoj Republici Iran tiče, Donald Tramp je oduvek bio izrazito i otvoreno proizraelski orijentisan. On se, doduše, zalaže za prekid palestinsko-izraelskog sukoba u Gazi, te je i tu imao izjava u pravcu obustave ratnih dejstava, naročito izraelskih trupa. Ali, činjenica da je Iran veoma zainteresovan regionalni igrač u ovom konfliktu čini situaciju i dalje vrlo komplikovanom. Za početak je i ovde od velikog značaja da prestanu ratna dejstva, te bi u jednom ovoliko komplikovanom svetu svaki mirovni predah bio spasonosan. Kako prvenstveno za narode i zemlje koje stradaju od ratnih sukoba, tako i za mnogo širi svet. Kada je već u pitanju Bliski istok, Tramp je najavio i neku vrstu smirivanja situacije u Libanu, ali je to ostalo i dalje nejasno.

Veliku podršku Donald Tramp ima od mađarskog i slovačkog premijera, Viktora Orbana i Roberta Fica, kao i od predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, a neke ankete su pokazale da je popularan čak i u Rusiji. Izvesno je da bi ovakva osovina podrške i oslonca koji novoizabrani, 47. predsednik Sjedinjenih Američkih Država ima u srednjoj Evropi i na Balkanu mogle da znače nešto povoljnije odnose i sa našom zemljom. Ti odnosi su opterećeni teškim bremenom 90-ih godina prošlog veka, kao i čvrstim stavom koji SAD imaju prema južnoj srpskoj pokrajini Kosovu i Metohiji. Otvorenih pitanja je i dalje mnogo, a kontradiktornost u nekim najavama, te pojedini spoljnopolitički stavovi Trampa ostavljaju i neke nejasnoće. Dosta toga ostaje da se vidi od januara meseca naredne godine. Bilo kakvom zaletanju i oduševljavanju nema mesta. Osnovni cilj koji treba negovati jeste pronalaženje što više mogućnosti za jačanje dobrih odnosa s Amerikom. Najveći deo u prošlosti ti odnosi su bili više nego bliski. Antiamerički sentiment nije nikada bio izražen i odnosio se po pravilu isključivo na odnos prema Srbiji, te u vezi sa nekim nazovi vrednostima koje su forsirane iz SAD. Svaka mogućnost da se dobije dodatni manevarski prostor za našu zemlju bi bio izuzetno važan rezultat.

Ovi izbori pokazuju i veliku podeljenost američkog društva. Rezultat Kamale Haris nije za potcenjivanje, naprotiv. Ona je jedna ozbiljna političarka sa značajnim iskustvom i ipak aktuelna potpredsednica Sjedinjenih Američkih Država, što nikako ne treba prenebregnuti niti zanemariti na bilo koji način. Ona je i čestitala Donaldu Trampu pobedu, čime je otklonjena sumnja u bilo kakve neizvesnosti ili neregularnosti. Svojim telefonskim pozivom gde je osim čestitki pozvala Donalda Trampa da bude predsednik svih Amerikanaca istakla je neophodno nacionalno jedinstvo, ali i svest o velikim podelama u tom društvu. Tramp možda neće pisati istoriju, ali njegov ponovni izbor može biti novo poglavlje u dugim i složenim procesima svetske politike.

(KCNS)