Ima istine u tome da određene osobine i predispozicije postoje od rođenja, ali ne na način kako ljudi često pojednostavljeno kažu „takav je rođen i tu nema promene“. Savremena neuronauka uglavnom pokazuje da se čovek rađa sa određenom biološkom osnovom, dok iskustvo, okruženje i razvoj oblikuju kako će se ta osnova razviti.
Istraživanje koje pominješ upravo ide u tom smeru. Naučnici sa Institute of Science and Technology Austria proučavali su razvoj mozga kod miševa i otkrili da se ključne mreže neurona u hipokampusu ne grade potpuno „od nule“. Naprotiv, mozak se rađa sa veoma gustom i široko povezanom mrežom neurona, koja se kasnije „proređuje“ i organizuje kroz razvoj i iskustvo.
To znači nekoliko važnih stvari:
- Nismo prazna tabla pri rođenju.
- Postoje urođene predispozicije za temperament, emocije, brzinu učenja, impulsivnost, anksioznost i slično.
- Ali mozak ostaje veoma promenljiv i prilagodljiv, posebno u detinjstvu.
Drugim rečima:
- neko može biti rođen sa većom sklonošću ka povučenosti,
- drugi sa većom emocionalnom reaktivnošću,
- treći sa boljom sposobnošću prostornog snalaženja ili učenjem jezika,
ali način na koji će se te osobine razviti zavisi od porodice, iskustava, obrazovanja, stresa, odnosa i okruženja.
Zato danas nauka uglavnom odbacuje oba ekstrema:
- ni „sve je urođeno“
- ni „sve je proizvod vaspitanja“
Istina je između — biologija postavlja okvir, a život ga oblikuje.
Lepa metafora iz istraživanja je da mozak više liči na skulpturu isklesanu iz već postojećeg kamena nego na potpuno praznu glinu. To znači da priroda daje početnu strukturu, ali iskustvo određuje konačan oblik.
(POLITIKA)
