Da li ćemo opet gledati žute trake?

Piše: Bećir Vuković

Ne samo naše istoričare, nego da pitamo i evropske istoričare: jesu li Srbi Evropljani. Jesu li Srbi evropski narod. A ako jesu, ima li u Evropi pored Srba još jedan narod koji nema pravo glasa. Prvo, da se odgovori na ovo pitanje, pa da krenemo nekud. Da ne idemo stalno kroz maglu. Ideš li rode. Idem, idem…

Ako Srbi u Crnoj Gori ne budu dio vlade, i nastavi se progon srpskog naroda u Crnoj Gori, paralelno progonu Srba na Kosovu, i redom, morali bi pripučiti – žute trake.

Poslanici koalicije „Za budućnost Crne Gore“, da uđu u Skupštinu sa žutim trakama.

To bi bila prava slika „Zatvorenog Balkana“. I da se takozvani većinski crnogorski parlament izjasni napismeno – da je to demokratija i takozvane evropske vrijednosti.

Protesti u Francuskoj nisu uvezeni. Gore gradovi po Francuskoj. U Francuskoj na djelu je policijski rasizam. Za to vrijeme Makron đuska uz Eltona DŽona. Kad bi đuskali uz Eltona De Gol ili Miteran, ili Marlo. Evropa je sada isto što i Makronovo đuskanje. To što gori Francuska i Belgija moralo bi da zabrine Zapadnu Evropu, pa će stići da brine i o Istočnoj Evropi.

Je li Francuska demokratska zemlja. Je li Evropa kolijevka demokratije. Šta kaže Makron, Šulc, Lipka, i Lajnenova fon. Ili se Zefsova konfliktna ličnost opet zgorozila dekadencijom i prizorima u Evropi, i opet je ukrao i odneo u Tartar…

Beograd je dobio Svetsku izložbu. Za svetsku izložbu u Parizu podignut je Ajfelov toranj. U Beogradu mogao bi se podići Teslin ili Milankovićev toranj. Čuveni su makar koliko Makron, ili Ajfel. Protesi u Beogradu su uvezeni. Protesti u Francuskoj nisu uvezeni.

U Crnoj Gori, takođe demokratskoj zemlji na nekom indigu, čitamo tajne šifrovane poruke policajaca – mafijaša. Čitamo da mafija – sipa – u izbore po nekoliko miliona. Tata je velikodušan. Tata je brat.

(Kud se đede pamet mozgova iz Bemaxa da sipaju milione u Milove redom izgubljene izbore. Bolje da su kupili koju Volvo robotizovanu mašinu i navalili da završe onaj put od Mateševa do Lugova, da ne vozim peškirom zamotane glave, kao da sam na reluju Dakar – Maroko…)

Po Parizu policajci ubijaju one sa malo tamnijom bojom kože, u Crnoj Gori policijski dostojanstvenici bave se kriminalom. Oni policijski službenici koji nisu pristali da idu tim putem, završili su pod ledne ploče. Jesu li to popločane staze za Evropu, ili pakao.

Zašto ne čitamo i slične poruke zatočenika Mila Božovića. Ne čitamo ih zato što ih nema. Da ih ima i vrapci bi ih čitali po još zelenim krošnjama.

Kad bi jednom Crna Gora došla do politike, bilo bi koliko i ulovljena sedmica na privatizovanom Lotou. Bilo bi ništa nešto.

Kad jednom od zakletve ne bi u izbore uskakali razni prevaranti, skitnice, i prosipali glasove. Koliko su Srbi u Crnoj Gori na ovim izborima prosuli glasova. A koliko su prosuli glasova Bošnjaci i Albanci i Hrvati. Hrvati su dobijali glasova i po Kraljskim Barama. Umiju li te cifre pročitati vajni Srbi koji su prosuli hiljade glasova. Umiju li se postiđeti od zadnjice vrsnice.

Crna Gora ima problema, izvesnih, sa Južnom Korejom, odnosno, sa Do Kvonom, koji je već na mala vratanca ušao u crnogorsku opštu istoriju beščašća.

Međutim, Crna Gora trebala bi da se ugleda na Sjevernu Koreju. Da krije i svoju politiku i ekonomiku, i kulturu, i rezultate fudbalskih utakmica.

Je li imalo smisla prenositi utakmicu Budućnosti sa nekim amaterskim timom iz Rejkjavika, u stvari sa mornarima na kitove, pa se u pauzi malo loptali sa prvakom Montenegra. U redu je odigrati negde utakmicu, ali, bez kamere, a u TV Dnevniku nacionalne televizije reći: dobili smo Rejkjavik 5 : 0.

Tako se radi u Sjevernoj Koreji. Spikerica cvrkutavim glasom na nacionalnoj televiziji obznani: Sjeverna Koreja – Brazil 5 : 0.

Milo Božović je uhapšen radi kulture. To potpisujem. Ili srpski kulturni poslenici, pisci, intelektualci, i političari, uopšte ne znaju šta je kultura. Ne da ne znaju, nego ne znaju šta je kultura u onom drugom smislu. Ne da ne znaju, nego joj ne pridaju pažnju. A kako bi se i posvetili kulturi kad treba riješiti sto i jednu stvar da bi stigli do kulture. Ili, da se vratimo depees kulturnim misionarima kako naučava jedan crnogorski pisac iz vikendice iznad Ulcinja. Ali, sada nešto nije baš raspoložen prema mađarskim rečenicama. Kao ni turskim, što će reći erdoganovskim…

Ko da se i kako i gdje bavi kulturom, kakva crna kultura i crna umetnost, kad branimo pravo glasa.

I, baš iz tih razloga, radi kulture, potpisujem, da je predsjednik Opštine Budva Milo Božović, sklonjen sa scene. Da bi sad po scenama ‘Grada teatra’ kukali za Milom Božovićem.

Prosto, nije se moglo podnijeti, preživjeti, progutati da srpski političar promoviše Budvu u kulturnu prestonicu Evrope.

Progutali su Temeljni ugovor, ali Budvu kao kulturnu prestonicu Evrope nisu mogli svariti. I ne samo Budvu kao prestonicu kulture, nego cijelu Boku. Time ne bi bila obnovljena srpska kulturna matrica na cijelom Primorju, nego uvezana neraskidivom armaturom. Narod Boke trebalo je kazniti. Srpstvo Boke moralo se kazniti.

Da nije kulturnih slojeva, Boke ne bi ni bilo. Da nije srpskih manastira, crkava, španskih, mletačkih tvrđava i gradova zlatom okovanih, da nije antičkih kamenih scena, da nije – drame kulture. Tu dramu kulture trebao je da promoviše Budva na čelu sa Milom Božovićem srpskim političarem.

Kancelarija antisrpstva nije u Podgorici, nego na nekom visočijem mjestu. Kao što prva kancelarija komunizma nije bila u Moskvi, nego u Beču.

Starac se sjeća onog što je kao dijete zapamto, neko je rekao. Čega će se sećati naša djeca. Sećaće se lopova, ubica, progona njihovih očeva, progona njihovog naroda. Ali, i sjećaće se i onih koji prodaju svoje glasove, svoje – Ja. To je tragično. To je zločin. Nije to greška. I, što je najgore, za takvo pamćenje ne trebaju intoričari.

Prije izvjesnog vremena u vodama Sredozemnog mora utopilo se više od 300 migranata. Da su se spasili, možda bi jedan od njih bio ubijen u Parizu. Davljene migranata nije ni objavljeno. Objavljeno je nešto, usput, nešto se nagađalo oko broja podavljenih u evropskim morima.

Na podmornici ‘Titanu’ poginulo 5 ljudi. NJih petorica bili su milijarderi i naučnici.