Da li bi i moj prađed odustao?

Piše: Kristijan Kojičić

Tačno je godinu dana od najljepšeg događaja u mom životu. Na današnji dan sam se pridružio mojoj braći hodočasnicima koji su krenuli pješke od Beograda do Podgorice u čast odbrane svetinja u Crnoj Gori.

Ni kiša, ni vjetar, snijeg, bolovi u nogama, otekli zglobovi ni žuljevi nas nisu zaustavili. Hrabro i odlučno, uz pomoć Gospoda Boga, stigli smo do svog cilja. Naravno, bodrila nas je molitva i ljudi koji su nam se svakodnevno javljali sa podrškom, zagrljajima, suzama, ali i hranom i raznim skromnim poklonima.

Nije bilo lako: od bolova koji su nas bacali na asfalt, pa do kiše koja nas je „kupala“ od ujutra do mraka, rizičnih terena po mrklom mraku, kasnije i smetovi snijega, prijetnje koje su nam svakodnevno stizale od strane zavidnih Đukanovićevih poltrona.

Ali, sve smo izdržali i hrabro uzdignute glave – koračali smo sa sjećanjem na naše slavne pretke koji su takođe po nevremenu i teškim, nerijetko i u ratnim okolnostima, ponosno koračali kroz život, pa i istoriju.

Na svaku moju pomisao da odustanem sebi sam postavljao samo jedno pitanje: Da li bi i moj prađed odustao?

Naš cilj je bio samo jedan: da pređemo tih pet stotina kilometara puta – od Beograda do Podgorice – puta koji smo nazvali hod svetog Save kao preteče naše Srpske pravoslavne crkve koja je u tom periodu bila ugrožena.

Zahvalan sam Svetom Savi, Svetom Vasiliju i svim Svetima na čelu sa našim Gospodom što nam je dao snage da iznesemo do kraja svoj krst na tom hodočasnom putu i što je to barem malo doprinijelo odbrani naših svetinja.

Na tom putu stekao sam prijatelje do groba, upoznao sam mnoge divne ljude, shvatio sam u čemu počiva duša našeg naroda i, najvažnije: upoznao sam sebe.

Izvor: IN4S