Čujte, Srbi – ohladite glave

Piše: Dragoslav Slović, profesor univeziteta  u penziji

 

Jedan naš novinar je u svoje vreme poznatom fašističkom lideru generalisimusu Franku postavio pitanje koje je glasilo:

Njegov odgovor je bio:

„I jedni i drugi su se borili za budućnost Španije, ali su je različito videli!”

Mi Srbi smo mnogo puta padali baš na ovom ispitu, pa grobove mnogih koji su ginuli za budućnost nismo ni obeležili. Drugačije viđenje zajedničke budućnosti za nas je uvek bilo surova izdaja. Oni koji su se zakleli na vernost kralju i otadžbini bili su izdajnici samo zbog toga što su poštovali svoju zakletvu. Oni koji su ostali verni Staljinovoj ideji komunizma stradali su kao informbirovci. I oni su bili izdajnici. Oni koji su sledili „velike” ideje privredne reforme uništeni su kao liberali koji su marginalizovali vodeću ulogu Saveza komunista. Oni koji su u 21. veku učestvovali u tranziciji tretirani su kao kriminalci u jednoj vlasti, da bi listom bili oslobođeni u drugoj i to u ovom vremenu.

I danas se u našim javnim raspravama svako drugačije mišljenje i ideja kvalifikuju na način koji ne služi na čast srpskom narodu.

Veliki srpski rodoljub Arčibald Rajs, kome smo ovih dana odali zasluženo poštovanje, ovim povodom bi nam poslao poruku iz naslova ovog teksta, koja glasi:

„Čujte, Srbi – ohladite glave.”

Piscu ovih redova nedavno je predloženo da na javnoj sceni govori na skupu koji se odnosi na aktuelne ekonomske projekte. Ja u tome prepoznajem budućnost Srbije o kojoj bi kao iskusan stručnjak sa zadovoljstvom govorio i imao šta da kaže.

Pravo pitanje, međutim, glasi: Da li nam danas u Srbiji uzavrele strasti dozvoljavaju da se takve poruke čuju.

U situaciji kad se na suprotnim stranama nalaze „ljubitelji” i „mrzitelji” Srbije, svaka ideja o njenom jedinstvu i prosperitetu je suvišna. Poštovanje Srbije se danas ne dokazuje idejama, pa ni znanjem. Zbog toga je razumno ćutati. Zbog toga su ućutali mnogi razumni ljudi i to baš oni koji imaju šta da kažu i čiju reč treba čuti i poštovati. Dok oni mudro ćute, neznalice, starlete i poltroni nam proriču a neki čak i kreiraju budućnost, dok se bore za vlast. Sve se danas dokazuje vikom i galamom. Pored takvih je naša javna scena zatvorena za sve razumne ljude. Pravo pitanje za našu javnost glasi: Ko danas u Srbiji ima šta pametno da kaže, a želimo da ga čujemo?

Samo oni koji prepoznaju prave probleme i razumeju stvarnost treba da govore o njima. To su oni koji nemaju potrebu da dokazuju da vole Srbiju i da se pravdaju da nisu izdajnici. Umesto njih, na javnoj sceni su samo oni koji se ne bave tom stvarnošću, već ljudima iz druge stranke i osudama njihovih političkih ideja.

Vera se može pokloniti samo onima koji u Srbiji vide svoje postojanje i budućnost svoje porodice, a nemaju potrebu da se bore za vlast.

U situaciji kad se aktuelne rasprave o razvojnim projektima vode od onih koji su nedostojni za to, ovu generaciju treba podsetiti da je slična stručna rasprava kod nas nekada vođena povodom izgradnje Hidroelektrane „Đerdap”. Velike nevolje su tada bile pred nama u vezi sa stručnom dilemom koja se odnosila na pitanje boniteta zemljišta u Panonskoj niziji. Glavni problem je bio u podizanju nivoa podzemnih voda koje nastaje kao posledica aktiviranja te investicije. Rasprave u vezi s tim pitanjem bile su ozbiljne i odgovorne, ali je tada konačnu reč imala struka. To danas sa ponosom ističem u ime te generacije.

Vreme je potvrdilo da se u usvajanju i realizaciji tog projekta struka odgovorno odnosila prema budućnosti ovog naroda. U znak sećanja na to vreme, za razliku od ovog, nikada u javnim diskusijama nije izražena sumnja u struku i nauku. To samo potvrđuje da je na tom projektu zdrav razum bio na sceni.

Ova poruka se svodi na zaključak da sumnja nije greh, ali moramo imati svest i o tome da se nekom ipak mora verovati. Na nama je da ocenimo kome se poklanja vera i da li postoji neko ko se nalazi iznad struke i nauke, odnosno ljudskog uma i intelekta. S tim u vezi, dužan sam da istaknem da imam veliko poverenje u našu nacionalnu struku i našu nauku. Još jednom ponavljam – „našu struku”.

Razume se da se najveće poverenje može pokloniti onim ljudima koji svojim duhom istinski pripadaju svojoj struci. Srbija ima takve ljude u svim oblastima. Njih treba prepoznati i dati im veru i šansu. Odluke koje se zasnivaju na njihovim nalazima i stručnim rešenjima su garant nacionalnog uspeha u svim oblastima. Oni su pokriće za puno poverenje naših nacionalnih interesa. Generaciji političara na sceni oni daju garancije za istorijsko mesto u vezi s odlukama koje donose, a koje po svom značaju izlaze iz njihovog mandata.

Političari i državni organi koji se oslanjaju na znanja vrhunskih stručnjaka svog vremena i svog naroda zaslužuju pravo mesto u njegovoj istoriji.

Iz tih razloga, danas je neodgovorna svaka javno izrečena poruka građana ove zemlje kao pojedinaca, po kojoj se projekat „Rio Tinto” podržava ili osuđuje. Takav zaključak može da izvede samo tim stručnjaka različitih profesija i to nakon razjašnjenja svih suprotnosti koje nameću sadržaji takvih interdisciplinarnih projekata.

Vredno je da se ovim povodom naša javnost podseti da se u savremenoj medicini ozbiljne dijagnoze postavljaju nakon konzilijumskih konsultacija. I takve dijagnoze našoj javnosti danas saopštavaju oni koji nisu članovi nikakvog konzilijuma.

Iz tih razloga, kao građanin, pozivam našu javnost da ljudima od nauke pruži šansu da izađu na scenu, ali samo onima koji umeju da govore o stvarnim problemima i da ih tumače na valjan način. To su oni koji javno mogu da kažu svoje ime i svoj naučni status i da samo stručnim argumentima obrazlože sadržinu stavova koje zastupaju. I na kraju, to su oni koji mogu da se pozovu na svoje praktično znanje i životno iskustvo, a ne na partijsko opredeljenje.

U onom obliku javne komunikacije kad govori struka, niko se ne poziva na političke autoritete i ljubav prema Srbiji. Svi javni stavovi te vrste dovode se u vezu s nacionalnim i državnim interesom i samo na taj način se dokumentuju i obrazlažu.

Kao zaključak ovog priloga nameće se stav da se kao narod moramo upitati kome koriste ove naše nerazumne rasprave.

Iz tih razloga predlažem našim medijima da se otvori javna rasprava baš u vezi s tim pitanjem. U njoj će učestvovati samo građani koji jasno pokazuju svoj identitet, koji iznete stavove potkrepljuju znanjem i navode argumente na kojima ih zasnivaju. Mnogi od onih koji nam danas drže javne pridike neće imati hrabrost da izađu na javnu scenu zbog toga što nemaju argumente za ono što javno govore. To je pravi način da se u javnosti prepoznaju gluposti.

Pred nama se tada neće pojaviti zmije koje se danas javno hvale da imaju lepe noge. Samo takva rasprava će nam pomoći da ohladimo glave, pošto ćemo videti da te zmije nemaju šta da pokažu.

Kao građanin koji ima 10 potomaka imam potrebu da čitaocu prenesem samo jednu poruku. Naši potomci i dugovi prema precima koji su se borili za ovu zemlju nas obavezuju. Oni su najveća garancija naše ljubavi za ovu zemlju. Sve što danas radimo u njoj je namenjeno potomcima u budućnosti i zahvalnosti precima. One koji nešto čine za ovu zemlju, a posebno članove parlamenta, treba obavezati da na stolu drže kartu Srbije i na njoj slike svojih potomaka i naših predaka. To je dokaz istinske ljubavi i razlog da im verujemo da vole ovu zemlju.

(Politika)

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)