Crnogorska ekonomija u dve izborne godine: Hronika jednog propadanja

Iako su predstavnici kleptokratskog režima apsolutnog gospodara Crne Gore Mila Đukanovića skloni da se u svakom trenutku hvale navodnom vodećom pozicijom Crne Gore na Zapadnom Balkanu, bilo da su u pitanju evrointegracije, izgradnja demokratskih institucija ili pak ekonomski parametri, egzaktni pokazatelji govore potpuno suprotno.

Pošto bi sveobuhvatna analiza navedenog iziskivala mnogo vremena i prostora, ovde ćemo se fokusirati na upoređivanje parametara crnogorske ekonomije u dve izborne godine – 2016, kada su održani poslednji parlamentarni izbori, i t.g, budući da bi tokom jeseni trebalo da budu održani novi (redovni) izbori za poslanike u Skupštini Crne Gore.

Prema podacima Zavoda za statistiku Crne Gore (MONSTAT), jedan od malobrojnih pozitivnih pokazatelja crnogorske ekonomije tokom 2016. godine bio je rast bruto domaćeg proizvoda (BDP), koji je iznosio 2,9% i bio među većima u regionu. Osim toga, crnogorski turizam, koji čini najveći deo (preko 20%) BDP-a, i od kojeg zavise i brojni drugi privredni sektori, u 2016. godini je zabeležio određeni rast, pošto je Crnu Goru posetilo oko 1,7 miliona stranih turista, od kojih je ubedljivo najveći deo bio iz Ruske Federacije i Srbije, država koje je Đukanovićev režim u oktobru iste godine optužio za pokušaje destabilizacije Crne Gore i umešanost u organizovanje insceniranog slučaja navodnog državnog udara.

Međutim, gotovo svi ostali ekonomski parametri su bili loši ili očajni. Krenimo redom – Crna Gora je u 2016. godini iskusila osetan pad industrijske proizvodnje. Budžetski deficit je iznosio oko 150 miliona evra, a spoljnotrgovinski čak 1,7 milijarde evra, i bio je za 13,2% veći u odnosu na 2015. godinu. Ovo je bilo posledica visoke zavisnosti od uvoza i izrazito nepovoljne strukture crnogorske privrede, pri čemu je pokrivenost uvoza izvozom tokom 2016. godine bila najslabija u periodu od 10 godina.

Idemo dalje: priliv direktnih stranih investicija u Crnu Goru je tokom 2016. godine iznosio nešto preko 371 milion evra, i bio je za čak 40% niži u odnosu na prethodnu godinu, što je bilo direktna posledica nepoverenja stranih investitora u crnogorski pravni sistem i endemske korupcije. Ukupni javni dug Crne Gore u 2016. godini je bio 2,54 milijarde evra, što je bilo znatno iznad tzv. mastrihtskog kriterijuma od 60% BDP-a, dok je spoljni dug iznosio oko 2 milijarde evra, prevashodno zbog zaduživanja za izgradnju autoputa “Bar – Boljare”. Uzimajući u obzir ove pokazatelje, vodeće svetske agencije za kreditni rejting su snizile rejting Crne Gore, direktno utičući na poskupljenje budućih kreditnih zaduženja crnogorskog režima.

Najzad, stopa nezaposlenosti je na kraju 2016. godine bila 21,3%, što je predstavljalo porast od 4,1% u odnosu na 2015. godinu, i što je Crnu Goru učinilo jedinom državom u jugoistočnoj Evropi u kojoj je u ovom periodu došlo do porasta nezaposlenosti.

Uprkos svim navedenim parametrima, ono što privlači pažnju jeste to da na protestima protiv Đukanovićevog režima, održavanim tokom 2015. i 2016. godine, među glavnim zahtevima demonstranata nije bilo poboljšanje socijalno-ekonomskih prilika, već prvenstveno okončanje diktature njegove Demokratske partije socijalista (DPS) i izdaja nacionalnih interesa, odnosno pitanje članstva Crne Gore u NATO. Možda su nezadovoljni građani Crne Gore smatrali da navedeno pitanje u tom trenutku nije bilo od prioritetnog značaja, ili da bi bilo daleko teže rešivo? Kakav god odgovor bio, Đukanovićeva DPS je uspela da, koristeći se izmišljenim “državnim udarom” i instrumentalizujući ovo pitanje za otvoreni progon predstavnika opozicije, na izborima 2016. godine osvoji većinu poslaničkih mandata, i da nakon toga formira Vladu sa satelitskim Socijaldemokratama (SD) Ivana Brajovića i manjinskim strankama.

U međuvremenu, glavnu karakteristiku crnogorske ekonomije je predstavljalo enormno bogaćenje i bahaćenje Đukanovićeve kamarile, dok su obični građani uglavnom životarili, nekako sastavljajući kraj sa krajem.

Tako dolazimo i do 2020. godine, u kojoj je crnogorski režim očekivao da će moći ponovo da se sakrije iza rezultata dobre turističke sezone, koristeći ih kako bi stvorio iluziju pozitivnih performansi crnogorske ekonomije, i ujedno prikrio sve njene dugoročne strukturne nedostatke. Međutim, ovu računicu mu je u ogromnoj meri poremetilo izbijanje pandemije koronavirusa. Naime, Svetska banka (SB) i Međunarodni monetarni fond (MMF) predviđaju da će se Crna Gora u ovoj godini suočiti sa padom BDP-a od 5,6% do čak 9%, što bi bio najveći pad u čitavom regionu. Takođe, crnogorski javni dug bi mogao da naraste do čak 90% BDP-a, a ove procene su uticale da agencije za kreditni rejting dodatno snize kreditni nivo Crne Gore.

Pomenimo još i to da se, prema istraživanjima javnog mnjenja sprovedenim u aprilu, gotovo četvrtina zaposlenih pribojava da bi usled posledica pandemije mogla da ostane bez posla.
Pošto je od svega najizvesnije da će crnogorski turizam zbog pandemije pretrpeti katastrofalne posledice, procene ekonomskih stručnjaka ukazuju da će, ukoliko se stvore uslovi da se realizuje makar deo turističke sezone, crnogorskoj ekonomiji za oporavak trebati najmanje 3 godine. U suprotnom, ako usled pandemije bude izgubljena čitava turistička sezona, za oporavak će trebati 6 godina, a u slučaju da se pandemija proširi na sledeću godinu, i ugrozi i narednu turističku sezonu, crnogorskoj ekonomiji će za povratak na stanje od pre pandemije biti potrebna čitava decenija!

Za to vreme, crnogorske vlasti su, zaokupljene prvenstveno očuvanjem kakve-takve stabilnosti državnog budžeta, kako bi u predizbornom periodu mogle da ga zloupotrebljavaju u svrhu podmićivanja građana i kupovine glasova, razaslale svoje emisare da obijaju pragove svih mogućih međunarodnih finansijskih institucija i moljakaju za podršku crnogorskom budžetu, ma koliki iznosi kredita bili i pod kakvim uslovima uzimani. Kao da, zaslepljene iluzijom svoje moći i nesmenjivosti, previđaju da je situacija daleko gora nego 2016. godine, kada im je bila neophodna velika prevara u vidu “afere državni udar” da ostanu u sedlu, odnosno na grbači crnogorskih građana.

Međutim, realno je očekivati da će, sa daljim pogoršanjem ekonomske situacije i ukidanjem zabrane okupljanja u nekom trenutku, šetnje, litije i molebani protiv usvajanja i primene nakaradnog tzv. Zakona o slobodi veroispovesti poprimiti i izraženiju socijalno-ekonomsku komponentu. Ili da će, možda, biti organizovani zasebni protesti na kojima bi pitanje ekonomskih (ne)prilika bilo istaknuto u prvi plan. Da li su, imajući sve to u vidu, Đukanović i njegovi satrapi i dalje čvrsto ubeđeni da će i nakon predstojećih izbora moći da nastave da tlače i ponižavaju građane Crne Gore?!?

(Glas javnosti)