CRNA GORA PRIJE I POSLIJE
Piše: Emilo Labudović
Crna Gora baštini hiljadugodišnju (znam da bi neki radije kazali „tisućuljetnju“) tradiciju; svoje ratove bilježi još od Tuđemila; naslanja se na temelje Duklje i prognozira joj se vječnost duža i od planete Zemlje. Ove mantre, koliko god bila u sukobu sa zvaničnom istorijom, ovdašnji domobrani se drže kao pijan plota, a i neki od kvaziistoričara im u tome zdušno pomažu. Ruku na srce, svako ima pravo na svoje zablude, na ružičaste nijanse sopstvene i istorije svoga naroda, i od toga nijesu imuni širom svijeta, pa što bi i ovi „sinovi stijenja i kamenja“ bili izuzetak.
Ali, čak i u toj istorijskoj izmaglici, u kojoj im se naziru razne utvare i priviđenja prošlosti, pristalice ove samoobmane nijesu dosledne. Čak ni samima sebi. Oni bi, ako može, a može jer oni su jedini domobranitelji i čuvari „časti i poštenja“, da je Crna Gora i od Grčke starija, ali i da nekako počinje od njih samih. Ili da između Tuđemila, Duklje i državolike tvorevine koju su sklepali Milo i Ranko sve drugo bude – izbrisano. Vođeni tom logikom, ovih dana zakukaše naglas što im se, predlogom vizuelnog znaka Skupštine, u nizu istorijskog trajanja Crne Gore iznenada pojavila – Zetska banovina.
Čak ni to što je Crna Gora, baštineći ime jedne od svojih prethodnica, bila prostorno veća nego ikad, nije dovoljno za utjehu. Ni činjenica da im je tu banovinu darivao najpoznatiji (i najveći) cetinjski i crnogorski unuk, Aleksandar Karađorđević, za njih nije dovoljno ubjedljivo opravdanje istorijske utemeljenosti i Zete, Zetske banovine i kralja Aleksandra u istorijskom lancu Crne Gore. A još kad vizuelni znak predloži, koristeći se svojim poslovničkim pravom, već prokazani i omraženi Srbin, agent Moskve i sluga Beograda, Andrija Mandić… to je ne za protest već za zvjerinji urlik sa svih strana.
Šta god i kako god bude sa vinjetom zgrade Zetske banovine kao vizuelnim znakom crnogorske Skupštine, nekoliko činjenica prosto se ne daju prikriti. Prvo, zgrada u kojoj je, kratko, stolovala Zetska banovina napravljena je na Cetinju i niko je nije donio iz Beograda, i tu je i ostala. Drugo, u njoj su kasnije „stolovale“ mnoge druge institucije, uključujući i one okupatorske. Treće, u Crnoj Gori bi se (mada se o ukusima ne raspravlja) veoma teško mogla naći ljepša silueta neke zgrade sa istorijskim podtekstom. A pogotovo ne današnje zdanje Skupštine Crne Gore koje je, u arhitekstonskom smislu, „ružno pače“ sveukupnog graditeljstva javnih zgrada diljem Crne Gore. Možda je skriveni razlog animoziteta prema zgradi Zetske banovine to što ju je projektovao proslavljeni ruski arhitekta Nikolaj Krasnov, što je motiv više današnjim domobranima da pokušaju gumicom laži i zaborava izbrisati period kada je Rusija bila crnogorska majka hraniteljica i braniteljica.
Nije se teško prikloniti utisku kako je spor oko vizuelnog identiteta Skupštine Crne Gore samo još jedna dimna bomba kojom se pokušavaju prikriti mnogi i mnogo veći problemi u kojima grcamo. Prije svih, problem same Skupštine koja „stoluje“, neka mi niko ne oprosti, u najneuglednijoj i najnekomfornijoj zgradi u Crnoj Gori. Kao poslanik sam svojevremeno bio u prilici da posjetim skoro sva skupštinska zdanja u regionu (ona širom Evrope je grehota upoređivati) i mogu, bez zadrške reći, da me je pomalo bilo stid iz čega dolazim i u šta se vraćam. U međuvremenu, u Crnoj Gori su napravljene brojne, savremene, komforne i ugledne zgrade, od Vlade pa do policije, ali se Skupštinog zdanja niko nije „sjetio“! Znam, neko će uprijet prstom u prostorno „sužanjstvo“ sudstva, tužilaštva i mnogih drugih institucija, ali kuća, pa i državna, gradi se od temelja.
I na kraju, zaživio predloženi vizuelni znak crnogorske Skupštine ili ne, njegovi oponenti ne mogu da ospore da su i Zetska banovina, i kralj Aleksandar, i Rusija, i arhitekta Krasnov, neodvojivo i neotuđivo istorijsko nasleđe Crne Gore, posebno ako pledira na svoje hiljadugodišnje trajanje. Jer, pamet možda i može ali istorija se ne može brisati gumicom. Krivotvoriti – da, ali kao i u svakoj, i u toj laži su kratke noge. I tu ne pomažu „uradci“ ni Šerba Hrastodera, ni Živka Andrijaševića, a još manje one imitacije gradonačelnika prestonice. Jer, istina je čudo nad čudima.
(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)