Crna Gora ima samo jedan izbor: „Otvoreni Balkan” za otvorenu budućnost

piše: Dražen Živković, glavni i odgovorni urednik PRVE TV i osnivač informativnog portala BORBA

Malo su se koji pravno politički termini u javnom diskursu kod nas, afirmisali i odomaćili kao što je to slučaj sa terminima – nezavisnost i suverenost. U toj mjeri, da je danas teško zamisliti političku besjedu, skupštinsku repliku, stranački program, ekološku i drugu deklaraciju, koja ne sadrži ove riječi. I to pozicionirane, razumije se, na samom vrhu skoro pa svake poruke. Slično je i sa kafanskim raspravama i polemikama na mrežama. Neki se na to pozivaju, neki to brane, neki to žele. I tako je već… decenijama. Pa su ove dvije, u pravno političkom kontekstu srodne riječi, u saobraćajnoj džungli rasprava, dobile pravo prvenstva u odnosu na sve ostale. One su i crveno na semaforu, i znak stop, i pravilo desne strane.

“Nezavisnost” i “suverenitet” imaju prednost u odnosu na sve.

Čak i onda, kada se suočavaju sa, recimo, pravosudnim reformama, ekonomskim projektima, socijalnim programima, obračunima sa korupcijom i međunarodnim i regionalnim inicijativama. I politički stručnjak i politički laik, ako se budu vodili samo elementarnom logikom, na ovu konstataciju zapitaće se – zašto?! Zašto, kada sve nabrojano samo i isključivo jača nezavisnost države i osnažuje moć građanina, kao nosioca suvereniteta?! Odgovor leži u jednom apsurdu, koji je rezultat brutalne populističke propagande. A to je, da su se u Crnoj Gori, pod izgovorom odbrane nezavisnosti i suvereniteta, decenijama zaustavljali svi oni procesi čiji je cilj bio da uspostave upravo nezavisnost i suverenitet.

A koliko je ova propaganda u svojoj osnovi “šuplja priča”, koliko je anti-smislena i apsurdna, biće nam jasno kada postavimo pitanje – šta je u ovoj zemlji naše? Od čega i od koga smo mi to tačno i jasno – nezavisni?

Laički kazano, dužni smo Kini pola budžeta, struju plaćamo Italijanima, telefon Norvežanima, hranu kupujemo od Srbije a spoljnu politiku u potpunosti moramo da uskladimo sa Evropskom unijom čiji član nismo. Da ne govorimo o tome, na koliko “naših” plaža možemo da uđemo čak i kada nam je platežna moć velika, što je kod većine rijetkost, kakvo stanje zatičemo u “našim” šumama, šta se dešava sa “našim” rijekama zbog “tuđih” projekata… Da ne govorimo o tome koliko toga uvozimo, a šta izvozimo, jer će nas to odvesti, ne samo u priču bez kraja već i u filmske priče sa drugačijim žanrom od onog koji ima ova kolumna.

Postavlja se onda pitanje, od koga je to naša država nezavisna?

Kao jedini logičan odgovor, nameće se konstatacija – nezavisna je samo i isključivo od svojih građana, koji su, makar po slovu Ustavu, nosioci njenog suvereniteta. Šta je onda “nezavisnost” u rečniku onih koji su godinama pričali o njoj, čineći sve, da do nje suštinski ne dođe. Samo izgubljena iluzija i alatka za obračun sa drugima.

Usaglasićemo se, da onda nije reč o državi, već o državnom aparatu, odnosno državi koja je plijen ili talac državnog aparata. Do nedavno, taj aparat je bio jednopartijski. I danas, ostaci ostataka tog i takvog aparata, koji je partiju stavljao iznad države, ponovo se oglašava i nudi – da odbrani “nezavisnost i suverenost”. A od čega sad brane nezavisnost i suverenost? Od “Otvorenog Balkana”!

Moram kazati, a vjerujem da je to i osjećaj većine – nisam i nismo iznenađeni. Pa ne možemo očekivati da se za otvorenu budućnost zalažu oni koji su se trudili da nas zatvore u prošlosti svoje partije. Ne možemo očekivati da se za uspostavljanje ekonomskih olakšica zalažu oni koji su uradili sve da nam otežaju ekonomsku stvarnost. Na koncu, ne možemo očekivati da se za labavljenje ekonomskih međa, zalažu oni koji su uradili sve da uspostave – sve moguće međe i granice – među nama samima. Brine jedino, što su se na istoj strani sa “njima”, koji su trideset godina privatizovali sve državne forme i projekte, otimajući državu od građana, našli i neki koji tvrde da su njihovi protivnici. Kako to, da su, deklarativno za otvorenu budućnost a protive se Otvorenom Balkanu, nije svakako pitanje za naše gledište, ali jeste za njihov politički identitet. Posebno je čudno, što su čak i međunarodne adrese pružile podršku ovom projektu ali ne i oni – koji su nam godinama pričali da se riječ tih međunarodnih adresa mora bezuslovno poštovati.

Zato, da “nezavisnost” ne bi bila izgubljena i da “suverenitet” ne bi bio iluzija, potrebna je snažna ekonomija. A za snažnu ekonomiju, potrebna je otvorenost. Prvo ovdje, na Balkanu.

Ako bi neko pomislio, da sam ovaj tekst počeo kao kritičku kolumnu a završio ga u duhu političkog pamfleta, dozvoljavam i takve utiske. Ipak, činjenice u tekstu su neoborive. A sve ostalo su samo nijanse.