Čović: Sukob u Ukrajini produžio život NATO-u i ponovo mu dao smisao; Reakcije EU na sukob dugoročno su štetne po samu Evropu

Pise: Nebojša Čović

Reakcije EU na krizu bile su iracionalne, emotivne i, u osnovi, dugoročno štetne po samu Evropu. Ali, s obzirom na rastuću propagandnu histeriju koja je dolazila preko Atlantika, diskutabilni diplomatski i sveukupni kapacitet pojedinih članova kabineta uticajnih zemalja, poput VB ili Nemačke, delimično je razumljivo i svakako očekivano ishitreno reagovanje bez istinskog kapaciteta da se razumeju sve implikacije ovih odluka.

 

Ja već dugo upozoravam na ovakav scenario, koji se u istoriji ponavljao kada god su velike imperije gubile tlo pod nogama. Već sam govorio da je NATO kao takav samo instrument kontrole Evrope, čija je glavna svrha da u potpunosti uguši svaku autonomiju EU u donošenju strateških odluka, bilo da su one bezbednosne ili ekonomske, i pretvori Evropu u prekookeansku koloniju čija je svrha postojanja da služi interesima drugih.

 

Bez obzira kako to moglo trenutno da izgleda zbog gotovo fašistoidne ostrašćenosti i agresivnosti političkih elita pojedinih članica EU, pored Ukrajine i ukrajinskog narodi, koji su žrtvovani da bi se inscenirao sukob sa Rusijom, naravno Rusije i ruskog naroda koji su izloženi nezabeleženoj histeričnoj i, u osnovi, fašističkoj kampanji, najveća kolateralna šteta je učinjena samoj EU. Na žalost, malo je slobodnih medija i slobodnih mislilaca koji mogu da se usude da to i kažu, tako da će proći vreme dok EU to sama shvati. Zanimljivo je da su se SAD, posle višemesečnog transatlantskog propagandnog trovanja, povukle u zadnje redove i pustile EU da dalje radi prljav posao koji im je nametnut kroz medije i ne shvatajući da to nije njihova sopstvena odluka, niti njihov interes.

 

Hteo bih da se osvrnem i na gromoglasnu inicijativu američke ambasadorke u UN, Nemačke i još nekih evropskih država u vezi sa pokretanjem istraga ratnih zločina za korišćenje nedozvoljenih ubojitih sredstava, poput kasetnih bombi i osiromašenog uranijuma, u dejstvima na civilne ciljeve. Ohrabrujuće je da su se SAD i njene saveznice setile da je to ratni zločin, jer sada možemo i moramo da obnovimo postupke protiv onih njihovih lidera i vojnih komandanata koji su ta sredstva koristili u agresiji na Jugoslaviju, Irak, Avganistan, Siriju, Libiju i na još nebrojeno mnogo frontova koje su nezakonito otvorili širom sveta. Ja bih ovim putem pozvao ove zemlje da napravimo alijansu kako bismo zajedno bili snažniji i efikasniji u korišćenju ovog trenutka prosvetljenja onih koji su širom sveta ostavljali krvav trag i njihovom izvodjenju pred lice pravde.

 

U ovom kontekstu ne mogu da ne pomenem i da je postojanje laboratorija na teritoriji Ukrajine u kojima su SAD razvijale biološko i hemijsko oružje za masovno uništenje, o čemu sam govorio prethodnih nedelja, a za šta su me optuživali da „podržavam teorije zavere i propagandnu manipulaciju Kremlja“, pred američkim kongresom potvrdila i čuvena „diplomatkinja od skandala“, Viktorija Nuland. Sada postaje jasno otkud tolika prilježnost u cenzuri svih ruskih medija u zapadnim tzv. demokratijama – treba sprečiti po svaku cenu da se sazna istina.

 

Ono što je ovim povodom važno da se kaže je da jedan od prvih koraka koji neka buduća kijevska vlast treba da preduzme je da identifikuje, optuži i osudi one koji su odobrili da se ovakvi eksperimenti rade na teritoriji Ukrajine, čime su neposredno ugrozili sopstveni narod – ponovo zarad tudjih interesa. Tim pre, što su otkriveni podaci da su ta istraživanja uključivala i specijalna biološka oružja – inače zabranjena medjunarodnim konvencijama –  koja su zasnovana na specifičnom DNK odredjene etničke grupe, kojoj genetski pripada i najveći broj gradjana Ukrajine. Moje pitanje gospodji Nuland bilo bi – ako su već odlučile da svesno krše važeće medjunarodne konvencije – zašto SAD nisu to radile na sopstvenoj teritoriji, pa da, ako dodje do curenja patogena, tu strašnu cenu ovakvih nelegalnih aktivnosti, plate njihovi gradjani  a ne gradjani zemlje „koja im je toliko bliska srcu“.

 

Pomenuo sam ko su glavni gubitnici ove isforsirane krize – ali ako pogledamo ko su glavni dobitnici – motivi svega postaju mnogo jasniji.

 

Srećni dobitnik broj 1 – NATO: jednom nogom već na smetlištu istorije, ovim konfliktom dao je sebi ponovo smisao i produžio život, nadamo se ne zadugo;

 

Srećni dobitnik svih glavnih nagrada: vojni i politički establišment SAD:

 

1. a) ojačali su zavisnost Evrope,
2. b) udahnuli novih par godina života NATO,
3. c) obezbedili multimilijarderske ugovore za proizvodjače oružja iz SAD, koji će sada raditi punom parom da zadovolje rastuće potrebe NATO-a, koje će plaćati sve članice NATO.

Ova situacija u mnogome podseća na reketiranje – kada lokalne siledžije i sitni kriminalci prvo dodju i razlupaju i vašu radnju i vas, a onda vam za lep novac ponude da vas čuvaju – od sebe.

 

1. d) ojačali neokolonijalnu kontrolu nad EU,
2. e) značajno je ekonomski oslabile,
3. f) potpuno srušile stratešku autonomiju EU u donošenju bezbednosnih i ekonomskih odluka,
4. d) srušile postojeći evropski okvir za snabdevanje energentima, pre svega Severni tok II, kako bi očistile tržište za sopstveni monopol i prodavale ekološki poguban i višestruko skuplji tečni gas, na štetu džepova i kvaliteta života gradjana EU;
5. e) naizgled zaustavile svoj pad globalne dominacije – otuda ti bestijalni pritisci na druge zemlje da se pridruže njihovoj antiruskoj koaliciji, da bi stvorile privid „lidera slobodnog sveta“; ovo je, zapravo, primena tvrde sile nakon onog mekog dela, propalog pokušaja „samita demokratije“ krajem prošle godine, koji je, zapravo, bio deo istog „velikog plana“ za zaustavljanje neminovnog pada.

 

Važno je reći da, kao što su devedesetih godina prošlog veka, dok su se bestijalno iživljavali na nama i našem narodu, drugim okom gledali u Rusiju, tako sada, dok to isto pokušavaju da urade Rusiji, drugim okom gledaju u Kinu.

 

Medjutim, u ovoj partiji šaha, ove zemlje, koje svoj uticaj zasnivaju na siledžijskim mišićima i abnormalnim količinama novca, teško da mogu da dugoročno pobede. Njihov sport nije šah, već ragbi, na silu, na mišiće i na lažni spektakl doći do cilja. Njihov sport nije ni džudo, gde pobedjuje onaj borac koji, iako naizgled slabiji, ume vremenom da iskoristi nekontrolisanu silu svog jačeg protivnika i okrene je protiv njega. Na prste jedne ruke mogu da se izbroje svetski lideri koji su džudo majstori. Džo Bajden to svakako nije.