Čović: Najteže mi je pala sudijska pljačka u Podgorici, Budućnost je državni projekat Mila Đukanovića

0

Kada je u julu 2011. Crvena zvezda ušla u proces “Unapred pripremljenog plana reorganizacije“ i istoj zamrznut status na naredne četiri godine posle ozvaničenja saradnje sa FMP-om iz Železnika, kako bi se finansijski devastiran klub podigao sa dna, niko nije mogao da pretpostavi šta u budućnosti čeka klub s Malog Kalemegdana.

Pošto je dotaknuto dno sa zalogom grba i odnošenjem konstrukcija sa terena, dolazak Nebojše Čovića na predsedničku funkciju nosio je sa sobom nadu, ali i mnoga pitanja na koja su odgovori došli u kasnijim godinama.

Narednog ljeta biće tačno deset godina boravka Nebojše Čovića na čelu Crvene zvezde i za to vreme klub je ostvario neke od najboljih rezultata u svojoj istoriji, odnosno najblistavije momente novijeg doba…

Upravo to je bio razlog da se nađemo sa prvim čovjekom crveno-belih na svom radnom mestu i porazgovaramo o mnogim stvarima koje su obilježile period za nama, ali i aktuelnostima koje prate Zvezdu u ovoj godini, odnosno kakva je perspektiva kluba u budućnosti…

Posle turbulentne sezone koja je prekinuta zbog pandemije Covid-19, Zvezda je ambiciozno ušla u prethodno ljeto, ali rezultati nisu ni izbliza bili tako dobro kako se očekivalo, što se završilo sporazumnim raskidom ugovor sa Sašom Obradovićem i njegovim stručnim štabom…

“Promjena trenera se potvrdila da je opravdan potez kroz utakmicu u Banjaluci. Ne mogu ništa loše da kažem o Saši Obradoviću, to je pošten i kvalitetan čovek, vredan, posvećen košarci, ali… Kao i u svakom drugom poslu, a naročito u sportu to nekada nije dovoljno. U zavisnosti kakvu hemiju formirate i kako je pravite“, počeo je razgovor Nebojša Čović za Mozzart Sport.

Gdje je zapelo između Saše Obradovića i ekipe?

“Ono na šta treba uvek da budete maksimalno oprezni kada pravite tim jeste da svaku dopunu koju pravite ne poremeti hemiju. Tu je dovoljan jedan igrač da promeni hemiju, a da ne pričam o više igrača. U tom elementu se krije promena ambijenta i kako je Zvezda startovala ovu sezonu. To je bila organizovana mašina gde se svakom znalo mesto i uloga. S dolaskom nekih igrača to je počelo da se gubi i menja. Od Ročestija, preko O’Brajanta, do Terija… Ne mogu ništa loše da kažem o njima jer su dobrim momci, nisu konflikti, nema podvojenosti… Ali očigledno u podsvesti nešto radi dodatno kada dovodite igrače i kada oni koji su starosedeoci osete dodatni stepen konkurencije“.

Postoje i priče da se Zvezda suviše podredila pojedincima, što odudara od dugogodišnje pobedničke formule u čijem je nukleusu tim?

“Svako ko dođe mora da se uklopi u sistem Zvezde. Pogrešna je varijanta da se ceo sistem uklapa prema jednom igraču. Ma kakva veličina taj igrač bio, on mora da se uklopi u ono što je sistem Zvezde, podvlačim to. U sportu, naročito u košarci takva preskakanja i davanja za pravo igračima preko reda remeti hemiju tima. Mi nemamo nikakav konflikt u ekipi, niti smo ga ikada imali i to treba da se zna“.

Koliko je rezultate uticala pandemija kroz zabranu okupljanja navijača na utakmicama?

“To je još jedna od specifičnosti ovog momenta u kojem se nalazimo. Ova sezona pokazuje koliki je uticaj Zvezdine publike na domaćem terenu. Lični utisak je da ide do 30 odsto i da smo najviše izgubili uz ekipe iz Atine i Tel Aviva, gde prednost domaćeg terena zaista ima tu težinu. Gledam to i po ekipama i koje dolaze, naročito u Evroligi, po ponašanju skauta i trenera koji bodre svoje igrače, govore im da nemaju čega da se plaše jer nema publike i tog pritiska“, zastao je na trenutak Čović, pa nastavio:

“To se dobrim delom odnosi i na sudije, pogotovo kada pogledate rasplete nekih utakmica, kao na primer protiv Olimpijakosa. Možete sami da zaključite kakav je tretman Zvezde u tim momentima. Neću da pominjem imena sudija koji su vezani čak i za ABA ligu, ali to je već nešto što je poznato i što nas prati iz sezone u sezonu“.

Dogovor sa Dejanom Radonjićem postignut je izuzetno brzo?

“Mi smo se videli jedno popodne, porazgovarali i dogovorili da sledećeg dana dobijemo konačni odgovor, koji sada već znate. Dejan i ja se dobro poznajemo, radili smo dugo zajedno. Dobro, on je kasnije otišao u Bajern, mi smo nastavili da radimo s drugim trenerima i opet smo napravili određene rezultate“.

Koliko Radonjić sada nosi teret velikih očekivanja, s obzirom da se sada u klub vraća kao trener s osvojenih devet trofeja? Navijači očekuju čuda od njega…

“Isto bi očekivali i da je došao letos. Jedino što sada nije selektirao igrače. Kada smo razgovarali o tome da se vrati, njegov odgovor mogao je da bude i ’DA’ i ’NE’. S potvrdnim odgovorom jasno je da on shvata šta može sve da se napravi s ovim timom. Svestan je i očekivanja, a to su osvajanje trofeja u ABA ligi, Kupu i Superligi. I da se ostvari što bolji plasman u Evroligi. Eto, odmah su se našli oni koji su kritikovali ono što sam izgovorio da ’napadamo vrh Evrope’. Da pojasnim, samo sam rekao da nam je želja da uđemo među osam najboljih. Naravno da želim uspeh i iskorak više pred svaku sezonu, šta možete da uradite u životu i poslu bez nekog plana i cilja? Zbog okolnosti i sistema takmičenja, ključni cilj iz godine u godinu je ABA liga“.

Crvena zvezda je od tog jula 2011, do danas prešla dugačak put. Da li ste u nekom trenutku pomislili: “Šta će mi sve ovo u životu?“

“Kada smo ušli u Zvezdu bila je priča da je dug oko 9.500.000 evra. Kada smo malo prelistali papire u prvom krugu izašli smo na nekih 12.500.000, da bismo u sledećem izašli na konačnih 15.500.000 evra. Taj dug smo kompletno vratili. UPPR je zakonska stvar i ne bih se vraćao na to i šta se pričalo o tome jer očigledno ima mnogo neznalica i onih koji bi po definiciji želeli da budu zlonamerni. Mnogo puta sam se za ovih deset godina pitao šta će mi sve ovo. Ako želite profesionalno da se bavite ovim poslom, morate da imate jako mnogo energije u sebi, da se odreknete mnogih stvari i da budete tolerantni sami sa sobom kada vas razne budale napadaju, kada vam napadaju porodicu. Ne pričam o onim na društvenim mrežama, već javnim napadima, uz povike, s transparentima gde vidite niz užasnih budalaština. A, kada prozovete nekog s konkretnim dokazima u masi nečistih radnji, onda se diže dodatna prašina, s tim što nisam čovek koji se plaši i funkcioniše normalno i otvoreno zajedno s ostalim ljudima u upravi i menadžmentu“.

Kako ste uspeli da iznesete ceo teret koji je u tom momentu ozbiljno gušio klub?

“Preko FMP, sponzora, a što da ne kažem, i kroz pomoć države. Ta pomoć nije ništa ni manja, ni veća u odnosu na našeg najvećeg konkurenta na koga uopšte neću da se osvrćem. Svako neka radi za sebe i neka na taj način funkcioniše. Kao što je i sada država priskočila u pomoć s određenim sredstvima. Nema publike, nema prodaje karata, a ako hoćete da imate profesionalni sport, onda morate da držite stabilne finansije. S tim što mi ne možemo da dostignemo budžete od 25.000.000, 30.000.000 ili 40.000.000 evra kao neki. Kada nemate takve budžete, ne možete ni da dovedete igrače koji su u tim kategorijama“.

U dahu je nastavio…

“Sećate se priča o državnim bankomatima, a one su bile zasnovane na tome da je Zvezda došla u poziciju da bude lider u srpskoj košarci, za šta se neko drugi ‘pretplatio’. Mi smo do te pozicije stigli na terenu, ne preko bejzbol palica, gepeka, podmićivanja sudija i svega što se dešava. Neke stvari se i dalje dešavaju, ali o tome ćemo pričati kada se bude završila sezona. Ili možda već tokom sezone, sve zavisi od toga kakav će tretman Crvena zvezda imati u regionalnoj ligi“.

Smatrate da nemate dobar tretman?

“Znam da nemamo dobar tretman. Jer su se gotovo svi udružili u tome da ‘polome’ Crvenu zvezdu u regionalnoj ligi. Nekog velikog dogovora među srpskim klubovima nažalost nema, zato što mnogi ništa ne razumeju niti vide u kom smeru sve ovo ide“.

Da li je istina da ste davali svoj novac kako biste pomogli Crvenoj zvezdi?

“U prvoj fazi, kada smo eliminisali dugove, dato je oko 6.000.000 evra (od strane KK FMP, Koledža i Fabrike, pr. au). Poslednjih godina još 2.000.000 evra. To su čista sponzorska ulaganja. Od Zvezde nemam nikakva primanja i ne dobijam platu, niti smatram da bi trebalo da je dobijam, kao ni drugi predsednici klubova. Cela uprava Zvezde nema ni dinar od kluba, niti živi od tog posla. Ni predsednik Uprave, ni predsednik Predsedništva, članovi tog tela… Dakle, samo menadžment ima platu, tu mislim na direktore i ljudi koji tu rade. A to je ukupno 19 ljudi. Oni odrađuju jako dobro svoj posao. Ima i tu nekada propusta i grešaka, ali sve je to deo rada“.

Vaše reči uvek izazivaju reakciju drugih. Nebitno da li su one upućene na konferenciji za novinare ili kroz saopštenje, ali uvek se digne prašina?

“Bolje tako, nego da ne izazivam reakciju. One mogu da budu pozitivne ili negativne. Ovo je Srbija i nema ljutiš. Svoje poslove uvek obavljam maksimalno profesionalno ili ih ne radim! Nikada neću sebe da krivim zato što nešto znam bolje od drugih i zato što sam svoje znanje stekao legalnim putem, kroz nadležne institucije ove zemlje. Meni je cilj košarka, u kojoj sam od svoje 11. godine. Nije mi cilj da se kroz košarku prezentujem ili promovišem. Uopšte se ne uzbuđujem oko toga kakve reakcije izazivam. Pozivam sve one koji misle da znaju ovaj posao bolje od mene da dođu i pokažu. I to govorim dosta dugo! Često kao najbolji opis te situacije koristim i pominjem ‘Mapet Show’ i one Mapetovce na balkonu, vrlo je indikativno za te stvari“.

Kada ste kroz ovih deset godina bili najponosniji, a kada vam je bilo najteže?

“Za ovih deset godina rada ove uprave uzeli smo 15 trofeja. Svaki trofej u meni je budio veliki ponos. Glad za trofejima je najveća kada počnete da ih osvajate. Kako vreme prolazi i počnete da ih osvajate tako nekako postane normalno da to radite tako, da sve uzmete. Najteže mi je bilo 2018. tokom finala ABA lige u Podgorici. Permanentne sudijske krađe koje su postavljene kao sistem iz Podgorice, a to je evidentno državni projekat Mila Đukanovića. Znamo šta se tada događalo. Tada mi je bilo jako žao Zvezde i mladog trenera Dušana Alimpijevića koji je doživeo veliku nepravdu“, priseća se Čović i ide dalje:

“Bilo mi je teško i zbog onog spinovanja koji se dogodio takođe u Podgorici. Tako nešto nisam doživeo za 50 godina u košarci. Da na gostujućem terenu, u momentu kada na parket izlazi gostujuća ekipa, u ovom slučaju Crvena zvezda, bude napadnuta od eminentnih članova DPS upadom u teren, pljuvanjem sa sedišta kraj terena, gađanje loptama… Pritom, to su tada sve bili nekakvi državni funkcioneri“

Kada se podvuče crta, da li ste zadovoljni oni što ste postigli kao prvi čovek Crvene zvezde?

“Moglo je više, isto tako moglo je da bude i mnogo manje. Kada pogledam na rad tokom ovih deset godina mogu da budem zadovoljan, jer imamo i kontinuitet rada u evropskim klupskim takmičenjima, a pogotovo u Evroligi. I za to imamo priznanje od Evrolige na svim nivoima, kroz način rada menadžmenta, nagrade za rad pojedinih sektora, ne samo na činjenicu da smo postali ravnopravan član evroligaške porodice. Ne razumem spočitavanja pojedinaca o tome gde se nalazimo. U redu, svako ima pravo na svoje mišljenje i kritiku, pogotovo u Srbiji. Bilo bi dobro da razmisle samo kada će u bilo kom od tih sportova da budu među osamnaest najboljih klubova u Evropi. To nije nimalo lako, pogotovo zbog sistema kakav mi imamo, da iz regionalne lige moraš da se kvalifikuješ za Evroligu, a utakmice idu kao na traci. Tako nam nije strano ni to da imamo po deset utakmica u rasponu od 15-20 dana“.

Ova sezona je posebno izazovna?

“Jedno je igrati Evroligu, pa ABA ligu. Treba podići ekipu, motivisati je, plus uz ova putovanja koja nisu laka… Uzmimo za primer gostovanje Bajernu – išli smo avionom do Štutgarta, pa onda pet sati autobusom za Minhen, iako bi direktnom avionskom linijom to sve bilo završeno za oko sat i po. A na sve to nadovezao se nakon tog Minhena i put od sedam sati autobusom za Kopar. A to je sve bilo u onom novembru sa devet utakmica u devetnaest dana“.

Nije tajna da ste na gostovanja uglavnom išli čarter letovima, pošto su redovne linije svedene na minimum?

“Da, finansirali smo putovanja čarter letovima, što dosta košta. Pritom, mi ove godine nemamo publiku, što znači da u budžetu nemamo onu stavku dnevnih i sezonskih karata, što izađe godišnje između 1.700.000 do 2.500.000 evra. To je negde malo više od trećine našeg godišnjeg budžeta“.

Da li su vam zbog izostanka publike na utakmicama sponzori spuštali visinu novca u ugovorima?

“Nisu ni potpisali. Ostali su nam Telekom, Pionir, Idea… Kod ostalih faktički smo ostali bez ugovora jer drugi ljudi imaju svojih problema u poslovanju zbog korone. Ne možeš da očekuješ da će se sada ljudi utrkivati za sponzorstvo, koliko god bi to želeli, u košarci ili bilo kom sportu, ako je ugroženo i poslovanje same firme“.

Koliko se to sve odrazilo na vaše trenutno poslovanje, ima li zaostalih dugovanja?

“Zvezda drži svoje obaveze na nivou. Prema igračima i trenerima s isplatom koja bi trebalo da se dogodi do kraja godine praktično ništa nećemo dugovati. Nemamo dugove prema prethodnim trenerima, ni obaveze prema starim igračima

.

Koliko su se drugi finansijski izdaci povećali od momenta uvođenja stanja pandemije?

“Obaveze transporta su značajno porasle. Odlazak ekipe u Crnu Goru vam je između 400.000 i 600.000 dinara. Samo let. A, da ne pričam koliko koštaju letovi za druge destinacije po Evropi. Čarter za Sankt Peterburg nas je koštao 35.000 evra, a mi imamo problem konekcije sa Španijom. S ostalima nekako još i može da se premoti, kada su u pitanju Istanbul, Tel Aviv, Milano, Atina… To je sve u redu, s tim da su i redovni letovi sada poskupeli s redukcijom istih“.

Koliko je teško raditi s ekipom u uslovima pandemije virusa korona?

“Mi smo u ovom komplikovanom vremenu korone uspeli da zaštitimo kompletnu seniorsku ekipu. Imamo sada Lojda koji se oporavlja, pre toga Terija kada je tek došao. Sada smo imali ovu situaciju oko odlaganja utakmice protiv Cedevite Olimpije i tu se vidi koliko ljudi ništa ne znaju kada su u pitanju sport i korona. Kada se dogodi da jedan igrač ima virus, prema pravilu Evrolige svi moraju u karantin. Onda se rade novi testovi, pregled kompletne krvne slike – CRP, CK, dedimer, interleukim, sa krvnom slikom i leukocitnom formulom, plus antitela IGM i IGG. Pa tek kada se to sve posloži možete da imate mogućnost da igrate ili putujete“, objašnjava predsednik Crvene zvezde i dodaje:

Igrač može da izađe iz korone po protokolu Evrolige kada ima dva uzastopna negativna testa. Ali, ni tada nije gotovo. Znate već šta se dešavalo mnogim sportistima posle korone, nažalost i sa Majklom Odžom. Kada igrači izađu iz korone onda moraju da idu na ceo niz kardioloških pregleda, jer nije mali broj slučajeva kod igrača da se javlja aritmija, odnosno preskakanje srca. Tada je potrebno dodatno lečenje, pa čak mirovanje ili tek postepeno uvođenje sistem treninga“.

Koliko sve to košta klub?

“Mi se držimo protokola Evrolige. Seniorski tim Crvene zvezde, sa kompletnim stručnim štabom i dobrim delom menadžmenta je testiran od kraja septembra dosad preko 30 puta. Samo jedan PCR test košta 6.000 dinara. Laboratorijski testovi su oko 12.000 dinara po osobi i to samo oni osnovni, poput krvne slike sa sedimentacijom, CRP i CK… Kardiološki pregled je između 5.000 i 10.000 dinara, zavisno od nivoa. Ako hoćete još vitamine i suplemente da uvedete u sve to, onda cene idu naviše. To nisu uopšte mali izdaci. Mi prosečno testiramo oko 30 ljudi, što znači da smo samo na PCR testiranja dajemo po 180.000 dinara. Dobro, deo testova je obezbedilo Ministarstvo omladine i sporta, ali kardio preglede, laboratoriju, magnetne rezonance, skenere, rentgene, ultrazvuk… Sve to mi kao klub plaćamo. Nešto imamo u našoj medicinskoj službi, poput ultrazvuka, testova opterećenja i spirometriju… To mi sve radimo. Nemamo skener i magnetnu rezonancu, što nije ni logično da imamo. Ljudi iz Akva laba su nam tu za ostala testiranja i oni posao rade profesionalno, stručno i kompetentno. Oni su nam 24 časa na raspolaganju. Ljudi iz Zavoda za biocide su takođe veliki profesionalci, uvek nam izađu u susret“.

Crvena zvezda je ove sezone već potrošila 18 od mogućih 20 mesta za registraciju igrača. S povratkom Dejana Radonjića očekuju se nove promene, a mnoge zanima – odakle Zvezdi novca za sve to i koliki je budžet za ovu sezonu?

“Negde oko 6.500.000 evra. Tu ulaze svi igrači koji su prošli već kroz tim. Neki su otišli, pa smo svedeni na šesnaest imena. Da podsetim, jer neke stvari ovde moraju da se ponavljaju do besvesti… Ne da bi ste se nekome pravdali, nego da bi ljudi zapamtili i naučili, a zlonamerni prestali da spekulišu. Budžet za plate igrača i trenera ne sme da pređe 60 odsto od celokupnog budžeta za sezonu. To je jedno od pravila Evrolige koja su jasna i sve mora da bude u papirima. Nema tajnih fondova, torbi sa novcem… Pravo da vam kažem, ovo je specifična sezona i jako je teško odrediti pravu meru što se tiče broja igrača. Jer, šta vam znači ako imate osamnaest igrača i razbole vam se osmorica njih, šta ćete onda? Nema prethodnog iskustva o ovom gde se trenutno nalazimo. Da se razumemo, nikoga ne pravdam, niti sam ljubitelj toga da u timu bude više od petnaest igrača. Zvezda je istrošila mogućnosti i svela izbor na samo još dva imena koja bismo mogli da dovodimo“.

Planirate li nove promjene u sastavu?

“Ako bude dolazaka, neminovno je da će biti i odlazaka. Otišli su Ročesti i Teri, došao je Radonjić i videćemo kako će ići stvari dalje. Tu se opet vraćamo na priče o državnim bankomatima. Korona će sigurno jednog dana proći, a ludilo među ljudima neće. Pogotovo u Srbiji, gde je posebna bolest mržnja prema sposobnim ljudima, koji znaju nešto da naprave. To je prisutno u svim oblastima, a mi hoćemo da napredujemo dalje. Ne možemo da napredujemo s takvim ljudima“.

Postoji li neki igrač iz ABA lige koga biste voleli da vidite u Crvenoj zvezdi?

“Da, Filipa Petruševa”.

Prošle godine ste otvoreno rekli da je najviši ugovor u timu 500.000 dolara, koliko je sada?

“Ove godine je 450.000 dolara“.

S kim ste kao klub vodili ove godine najlakše, a s kim najteže razgovore?

“Najprijatnije me je iznenadio Kori Volden. To je igrač kojeg izuzetno cenim, sa svojim profesionalnim pristupom, ogromnom energijom… Izuzetan momak. Ne želim da ispadne da ga nešto posebno izdvajam, ali kada već pričamo o tome i kada ste me pitali. On je dao svoj novac kako bi izašao iz ugovora s Partizanom. Dopalo se to nekome ili ne. Ni sa jednim domaćim igračem nismo imali problem, a imam pozitivno iskustvo i sa Lojdom. On je došao za sasvim normalnu naknadu, gledajući njegov igrački rejting i kvalitete. Odbio je pritom i duplo više novca, koliko je imao u Valensiji, ali nije imao status. Raspitao se i shvatio da mu je igranje u Crvenoj zvezdi šansa. Što je takođe priznanje za klub i kako radimo. Crvenu zvezdu vide u inostranstvu kao dobar klub u koji igrači žele da dođu“.

Kako izgledaju vaši pregovori s igračima tokom prelaznog roka?

“Obično oni predlože jednu sumu novca, mi drugu. Na primer, ako oni traže 350.000 dolara, mi spustimo na 300.000 ili 250.000 dolara, pa se onda nađemo na sredini. To je stvar pogađanja i tržišta, da procenite da li takav igrač vredi toliko. Mislim da smo ove godine jako dobro prošli po tom pitanju“.

Ko vas je tokom svih ovih godina igrački najviše razočarao, a ko oduševio?

“Nisam čovek koji će da kaže kako obožava sve igrače. Najviše su me razočarali po jedan strani i domaći igrač. Ne bih da pominjem njihova imena kako im ne bih pravio bilo kakvu vrstu reklame. Dejan Davidovac i Ognjen Dobrić su najviše odskočili u pozitivnom smislu, izuzetno mi se dopada napredak Duopa Rita, jako poštujem upornost Ognjena Kuzmića posle svega što mu se dogodilo, a o Branku Laziću i Marku Simonoviću da ne pričam jer su oni stabilni, mirni ljudi, praktično temelj ovog kluba. Znate, ne gledate učinak nekoga samo na terenu, već šta nosi u svlačionici, kakvu poruku pokazuje onima koji dolaze sa svojom radnom etikom na treninzima, ponašanjem… Mlađi igrači poput Uskokovića, Radanova i Simanića moraju još mnogo da rade. Imaju veliki talenat, ali pored toga moraju manje da slušaju tutore sa strane. Jer mnogi tutori im ne doprinose pravilnom razvoju njihovih karijera“.

Da li tu mislite i na slučaj Boriše Simanića? Svojevremeno je označen kao generacijski talenat, ali ni kod jednog trenera nije uspeo da se nametne ozbiljnije…

“Jednim delom da. Jedno vreme su neki toliko potencirali na tome da treba da igra. To je išlo toliko daleko da sam predlagao ljudima koji su te stvari pričali da bi najbolje bilo da ga vode u svoj klub. I ja mislim da treba da igra i nije ništa sporno. On to mora da zasluži na terenu. Boriša je dobar momak i imao je teži deo karijere dok je bio mlađi. Izuzetno je dobar momak, kvalitetan igrač. Nažalost, kod nas ljudi vole da budu sve – menadžeri, treneri, tutori, igrači, vlasnici klubova…“

Koga ste želeli da dovedete, a niste uspeli tokom ovih deset godina?

“Razmišljali smo mnogo o Milošu Teodosiću, ali to očigledno nije bilo realno. Sada smo mislili i na Marka Gudurića. Ne mogu ništa da im zamerim jer su oni profesionalci i oni gledaju svoj interes. Otprilike sve ono što smo hteli da dovedemo – doveli smo. Nije bilo nekih velikih odstupanja. Ali jeste bilo nekih događaja poput toga da se trenerima dosta široka lepeza igrača u ponudi koje su oni odbijali da dovedu. Jednostavno, nisu hteli da ih dovedu. Mi smo ove godine u ponudi imali Luku Mitrovića, Nemanju Dangubića, Nemanju Nedovića, Dragana Apića, Jaku Blažiča… Toliko o onoj priči da Nebojša Čović određuje tim ili da upada u svlačionicu. Lično to ne radim, ali šta i da radim. Visoko sam kompetentan i stručan da i to mogu da uradim. To će opet da izazove komentare, ali zato i kažem”, priča Čović i obražlaže dodatno:

Tu sam da pomognem svakom treneru ako od mene zatraži mišljenje ili pomoć, da mu obezbedim uslove, angažujem igrača za koga smatra da će doprineti kvalitetu Crvene zvezde. Ljudi zaboravljaju da je ovo zajednički napor svih u klubu. Svako radi svoj posao kako bi na kraju imali uslove da pravimo rezultate na terenu. I moram na kraju ovog odgovora, indirektno da se zahvalim jednom momku na ogromnoj želji da dođe u Crvenu zvezdu. Da smo to ostvarili iznenadili bismo celokupnu košarkašku javnost, ne samo u Srbiji. Ali o tom potom, kako bi se reklo”.

Da nećete i vi možda u Višu trenersku školu?

“Ne, ja sam svoje škole završio. Doktor sam tehničkih nauka, dok sam se bavio naukom bio sam u vrhu. Jedan sam od prvih ljudi u zemlji koji je napravio funkcionalnog robota koji je radio i radi – jedan u Goši, drugi u Unisu iz Sarajeva. To je deo moje struke. Što se tiče košarke, ne znam šta bi to trebalo još da završavam, kad sam 52 godine tu. Imam sve vrste licenci, samo ih nisam obnavljao, niti me to zanima. A i mator sam, sada sam u periodu pod nazivom ’aktivna penzija’. U junu mi ističe predsednički mandat, počeće uskoro priče kako odlazim“.

Razmišljate li o odlasku?

“Ne znam još, videćemo. Moje su ambicije ostvarene, napravili smo nešto što će ostati upisano. Vratili smo jedan veliki klub, začetnika košarke na ovi prostorima tamo gde po svemu pripada. Crvena zvezda u Evroligi i pobede nad najvećim ekipama Evrope su postale normalna stvar. Osvajanje titula takođe. Vidim da već ima konkurenata, čak i iz fudbala. Ne plašim se da će Zvezda ostati bez uprave. Posle moje porodice u životu mi je najveća ljubav košarka. To još traje. Nije onog intenziteta kao nekad, jer sam prepun ožiljaka, ali nisam ni razočaran. Napravili smo rezultate i uspehe. Nismo, eto, uzeli neki evropski trofej, ali Zvezda ima dobru podlogu. Zvezda nije počela sa mnom, niti će da se završi sa mnom i ljudima koji su došli tada. Crvena zvezda je iznad svih, igrača, trenera, uprave… Trajaće i kad nas ne bude, normalno je da se dešavaju promene. Svaki put kada neko pokuša da se postavi iznad Zvezde, te greške se skupo plaćaju, a njih smo sabrali 2011. kada smo došli u klub. Ako mu Zvezda nije cilj, nego sredstvo promocije, to nije dobra stvar“.

Plašite li se za budućnost Crvene zvezde kada jednog dana odete?

“Sasvim sam siguran da postoje ljudi koji mogu da rade ovaj posao podjednako dobro ili čak bolje. Niko od nas nije večan i nije nepogrešiv, savršen. Neko drugi može da bude bolji, zavisno od toga kakav će biti ambijent. Mi smo stvari postavili tako da bilo ko da je u upravi, može da nastavi da gazi istim putem kao dosad“.

Vratimo se sada na tekuće, sportske teme. Poslednjih godina naši vodeći klubovi prepuni su stranaca, zbog čega se vodi ogromna polemika u javnosti. Da li je Crvenoj zvezdi, Partizanu i ostalima potrebno toliko stranaca u sastavu?

“Iskreno, naši treneri greše. Ne mislim na onu stariju generaciju trenera, ali generalno greše u izboru. Za mene je svaki igrač Zvezde upravo to – igrač Zvezde. Nebitno da li je domaći ili stranac. Čini mi se kao da su veće emocije prema stranim igračima, a manje prema domaćim. To je velika greška i moram vrlo otvoreno da kažem – nema trofeja bez domaćih igrača“.

Šta ste konkretno zapazili?

“Pošto niko nije neinteligentan, a pogotovo ne igrači, kada osete da je kod stranaca veći stepen povlašćenosti, onda to ruši ne samo hemiju, već ceo tim. U inostranstvu je to malo drugačije. Ako naš čovek ode tamo negde, on je doveden da pravi razliku. Ako to ne radi, nema mnogo emocija – seče se ugovor i završava stvar. Mi smo tu drugačiji, blagonakloni, imamo više sentimenta… Pa šta ako su Amerikanci? Svaka im čast, ali kada dođete do potpisa nekog stranog igrača, on mora da ima iste obaveze kao što ih ima domaći, ali da na terenu donese još nešto više jer je zato i doveden“.

Šta je sa mladim naraštajima, talentovanim momcima, gde se oni nalaze?

“U uslovima kada igrate Evroligu jako je teško da razigravate mlade igrače. Jedno su njihovi nastupi u Megi, gde su oni tu za proizvodnju i nemaju nikakav pritisak na leđima. U FMP su tu za obuku i unapređenje bez opterećenja, s nešto manjim stepenom komercijalizacije od onog trenutka kada je ušla u saradnju s Crvenom zvezdom. Pratim marketing i razumem da je NBA vrhunac, ali šta je NBA? Put Bogdana Bogdanovića u NBA je drugačiji od, na primer, puta Nemanje Bjelice. Marko Gudurić je prošao kroz nešto drugo. Nikola Jokić takođe, s tim što je on dotakao vrh. Gledajte masu igrača koja se našla na draftu, šta se s njima desilo? Gde je, na primer, Džanan Musa i gde su neki drugi igrači, da ih sada ne pominjem… U redu, uzeli ste neki novac, naučili nešto kroz trening i gledajući sve to tamo iz prvog reda, ali gde su utakmice i igračko iskustvo? Govorimo o momcima koji ispred sebe imaju po sedam-osam sezona ozbiljne košarke“.

Zvuči kao da ste zabrinuti?

“Za mene jako važan faktor kakav će njihov doprinos biti za reprezentaciju. Videli ste neki drugi nivo naših košarkaša koji nije mogao da pobedi jednu Švajcarsku. I odatle postoji velika zabrinutost za budućnost srpske košarke. Kuda idemo? Pogledajte poslednjih nekoliko godina, mi u mlađim kategorijama ništa nismo osvojili. I to ne može više da se pravda onim pričama: ‘Pa dobro, desi se jedno leto, ne može uvek da se pobeđuje’. Nama su neke selekcije ispale u B diviziju! Da podsetim, 2007. godine smo sve osvojili. Ne znam da li se mi stvarno deklarišemo kao zemlja košarke ili je to samo za priču? U sportu od stare slave ne možete da živite. Kada se završi takmičenje mora da se okrene list i da se spremaš za sledeće izazove, gde moraš opet da se dokazuješ. Našoj košarci iz godine u godinu sve više nedostaju treneri, uz igrače. Mi potencijal imamo, ali nemamo nikakav oblik zaštite da možemo da sačuvamo decu od 12-13 godina koju nam uzimaju sa strane. Ne štiti nas Evroliga, a tek FIBA da ne pričam…“

Kako rešiti sve probleme o kojima govorite?

“Moramo da se vratimo našem prepoznatljivom sistemu košarke. Meni se u pojedinim trenucima čini da su naš sistem košarke preuzeli svi, a da smo mi pokupili sve ono pogrešno što su radili drugi. Ima tu dosta, izmene su počele da se vrše na tri-četiri minuta, stvara se slika kao da igrač ne sme da postigne više od 15-20 poena, o čemu se nekada nije ni razmišljalo. Dobro, nekada je bila drugačija košarka, sada ima mnogo više energije, fizike… Ne mogu da neko diže prašinu kada igrač odigra 30 minuta zbog toga što je kao igrao mnogo. Čekajte, oni se za to spremaju“.

Malo je poznato da je Crvena zvezda kancelarijama ušla u dvoranu Aleksandar Nikolić… Da li postoji šansa da u nekoj budućnosti Crvena zvezda postane upravljač dvorane?

“Ne znam, iskreno, kako će se odvijati strategija srpskog sporta. Vidim da se ide na ulaganje za fudbalske stadione. Što se mene tiče, s aspekta SD Crvena zvezda neophodno je da, kada su sportovi s loptom na zatvorenom u pitanju, dođe do svog objekta, svoje sportske dvorane. Da u okviru te dvorane bude postavljeno administracija Sportskog društva, a da ta hala bude funkcionalna za košarku, odbojku, rukomet, pa čak i vaterpolo, zavisno od novca koji bi mogao da se obezbedi. Dvorana ne bi smela da ima manje od 10.000 mesta, niti da bude bez nekoliko manjih trenažnih hala, gde bi se pokrili i neki individualni sportovi. Nešto poput onoga što Valensija sada ima“.

Da li je realno da se uopšte razmišlja o takvom projektu?

“Iskreno mislim da jeste i da ima osnova. Crvena zvezda treba da ima svoj sportski centar u okviru Sportskog društva. Ono što postoji u okviru stadiona je odavno prevaziđena varijanta i teško održiva. Sa 8.000 kvadrata prostora vi da platite samo porez na imovinu i gotovi ste“.

Kako vam se čini stanje klupske košarke u Evropi? U Evroligi nema toliko para, niti možete da računate na bonuse koji mogu da pokriju veći deo budžeta… Gde je problem drugog najpopularnijeg sporta u Evropi?

“Ako UEFA okrene šest ili sedam milijardi evra godišnje, a Evroliga između 150.000.000 i 200.000.000 evra, gde mislim da je 200.000.000 evra misaona imenica, jasno vam je gde je razlika. Čak i kada se udruže ugovori svih klubova u EL onda to izađe na nekih 500.000.000 evra, što je opet premalo naspram fudbala. Neće još dugo moći da se izdrži s ovim sukobom Fibe i Evrolige. Ono što je neminovno da se dogodi jeste usmeravanje evropske košarke maksimalno ka NBA sistemu, upravo zato što nema para. Mnogi klubovi se gase, istupaju iz takmičenja i nije to samo u Srbiji. Ovde je teška situacija, ali naši su ljudi snalažljivi i uspevaju nekako da drže to. U Evropi su druga pravila, tamo si u blokadi i bankrotiraš. Ovde je to malo drugačije“.

Da li bi privatizacija donela neke promene?

“Svakako verujem da treba da se spremamo za dolazak novih vremena, a ne znam koliko bi privatizacija promenila stvari. Ne znam ko će biti spreman da uđe u privatizaciju, ako mu se ne vraćaju sredstva. Da ne bude baš svake godine da bacate unapred četiri ili pet miliona evra. Ne znam kako će to ići kod nas sa Zvezdom i Partizanom. Postoji model da kao udruženje građana Crvena zvezda možete da osnujete preduzeće, da na njega prenesete svoja prava i da ono može da funkcioniše kao deoničarsko ili akcionarsko društvo. Košarka, rukomet, odbojka, vaterpolo, to nisu komercijalni sportovi i teško je doći do komercijalnog nivoa“.

Kako je vama sa Evroligom?

“Mi ako u Evroligi možemo da dođemo do 500.000 evra, to je plafon. Naravno, ako osvojite takmičenje dobijate milion evra, ali treba osvojiti Evroligu“.

Kakva je pozicija Srbije i ovog regiona u Evroligi, s obzirom da smo ostali bez onog jednog garantovanog mesta?

“Mi sada imamo samo tu specijalnu pozivnicu. Ugovor s Evroligom je istekao pre dve godine i nije produžen. Mislim da Evroliga neće dozvoliti sebi da preskoči ovaj region, ali isti treba da ima dva predstavnika u tom takmičenju. Realno, Evroligu mogu da igraju Crvena zvezda, Partizan, Cibona, možda Zadar i Split zbog istorije, ali to u ovom trenutku nije realno, te Olimpija iz Ljubljane. Ostali po standardima Evrolige prosto ne mogu da igraju elitu. To nije moje mišljenje već jednostavno postoje neke propozicije i dokumenti. Samo ih treba pročitati“.

Imamo sada primer Primorske koja je dokaz da u manjim sredinama ne može da se preživi…

“To je sve pitanje izvora finansiranja. Nažalost, u našem regionu se mnogo više izdvaja za fudbal, od košarke. Iako su košarka i vaterpolo u Srbiji dva najtrofejnija sporta, a fudbal samo pusta želja. Ne mislim ništa loše, ima dosta talenta u našem fudbalu, ali u organizaciji nikako da se sklope sve kocke i da se napravi iskorak samo odlascima na kontinentalna i svetska takmičenja. Čak nije sačuvana ni ona generacija koja je osvojila Mundijalito na Novom Zelandu. To je trebalo da se čuva kao veliko blago, ali dobro… Mi nemamo strategiju kada je košarka u pitanju, vidim da se preko Sportskog saveza ide na varijantu masovnog sporta što mogu da razumem. Ali mi treba da napravimo strategiju za košarku, a mi je nemamo odavno. Zato sam zabrinut jako i treba ozbiljno analizirati šta će se dešavati s nama za četiri-pet godina, kakvu ćemo reprezentaciju imati, perspektivu… Jako je teško ustati kada jednom padnete. A oko nas su mnogi jako nervozni zato što smo stalno na vrhu“.

Godinama se priča o tome da su Crvena zvezda i Partizan glavni krivci što više nema mladih talenata zbog dovođenja većeg broja stranaca, a Saša Danilović je svojevremeno stao u odbranu večitih rivala po tom pitanju…

“Danilović je bio u Partizanu i zna kakav je sistem oformljavanja igrača. Zvezda i Partizan nisu Mega ili FMP, oni ne mogu da budu relaksirani od očekivanja koja su uvek velika. Armije navijača očekuju mnogo. Rezultati ne mogu da se naprave samo s domaćim i mladim igračima. S domaćim možda i možete, ako platite dovoljno i skupili ih na jedno mesto. Ali, mi smo u situaciji da možemo da damo najviše po 300.000 ili 400.000 evra po sezoni, a oni imaju realne ugovore od po 1.500.000 ili 2.000.000 evra godišnje. Tu ne možeš nikom ništa da zameriš, svaki igrač bira ono što mu je ekonomski isplativije. Nije ni normalno da nas neko stalno hvali, zanimljivije je kada nas kritikuju i neka nastave tako“.

Da li su klubovi ABA lige praktično u najtežem položaju od ostalih klubova u Evroligi, s obzirom da im je osvajanje regionalnog takmičenja jedina ulaznica za elitu?

“ABA liga je jedina liga iz koje imate kvalifikaciju za Evroligu. Toga nema ni u VTB ligi. Kakvu muku muče, recimo, Panatinaikos ili Olimpijakos? Koju muku muče Fenerbahče, CSKA i ostali? Svi oni su potpuno relaksirani i takvi mogu da igraju svoja domaća takmičenja. Uz sve to, ako ste primera radi konkurentni u Evroligi i borite se za Top 8, završnica ligaškog dela u kojoj Vam možda nedostaje pobeda ili dve za plej of, poklapa se sa završnicom ABA lige koja treba da obezbedi klubu Evroligu i za narednu sezonu? Šta mislite da će biti priorite i šta bi trebalo da bude prioritet?“.

Da li pričate o tome sa ljudima iz Evrolige?

“Pričamo godinama, ali njihove norme su takve da oni moraju da imaju stabilne evroligaše. Mi smo propustili jednu šansu kada se u Beogradu igrao F4. Tada je trebalo da napravimo bolji pristup kako bismo došli do petogodišnje licence. Nažalost, to se nije dogodilo. Država je uradila sve kako bi se igrao F4, kao što je Zvezda uradila sve da F4 dođe u Srbiju i Beograd. Ali onda nismo napravili sledeći korak. Sećate se da je još tada bilo prozivki da je sve namešteno, da će biti ovako ili onako“.

Šta je problem?

“Koliko nama i našem sportu doprinose dva jaka imena u Zvezdi i Partizanu, toliko nam zbog naše unutrašnje nesloge i loših odnosa na relacijama dva kluba nanose štetu. Oba kluba treba da budu evropski značajno eksponirana, da imaju zajednički isti pristup. Onda ćemo izmeriti na terenu ko je bolji i gde. Takva dva brenda u bivšoj Jugoslaviji nema niko, pa ni u celom ostatku regiona. Grčka ima PAO i Olimpijakos, ali Zvezda i Partizan su možda čak i jači brendovi od njih“.

Sada višegodišnje ugovore imaju Bajern, Asvel, Alba…

“Svaka njima čast, ali oni su kao brend u odnosu na Zvezdu neprepoznatljivi. Ne samo oni, nego i Himki, na primer… Nažalost, standard tržišta se očigledno gleda i to značajno. Kao i finansijska stabilnost i organizacija kluba. Oni ne procenjuju da smo mi još toliko finansijski stabilni. Organizaciono Zvezda jako dobro stoji, ali i finansijskom delu. Mi smo imali više kontrola, svaku smo prošli. Svake godine imamo finansijske revizije, domaće i strane. Tu ne možemo da manevrišemo nikako. Te revizije traju satima, to nije priča kao da popijemo kafu i to je to, ide se do sitnih detalja i analiza u određenim stavkama prihoda i rashoda. Mi svaka tri meseca dajemo finansije izveštaje. To je jedini ispravan pristup“.

Na kraju, ako bi Crvena zvezda jednog dana dobila višegodišnju licencu, da li biste većim uspehom smatrali to, ili prvi ulazak kluba u elitu 2014. godine?

“Kruna rada bila bi ta višegodišnja licenca. Ne znam kako će Evroliga da napravi organizaciju. Sada smo na 18 klubova. Ne znam da li će se ići na 20 ili 22 kluba, što bi onda vuklo sve više ka pomenutoj promeni evropske košarke ka NBA sistemu. To bi moglo da marginalizuje domaća takmičenja“, zaključio je Nebojša Čović.

Ostavite Komentar

Your email address will not be published.