Čemu nacionalna humanistika danas?

Piše: Slobodan Vladušić

 

Broj studenata koji upisuje nacionalne humanističke discipline, kao što su istorija i srpska književnost, i ove godine će biti, sasvim sigurno, veoma mali.

Pojaviće se nekoliko zabrinutih tekstova, možda će neko od nadležnih nešto da promrmlja (u šta lično, sumnjam), i tu će se priča završiti: u duhu defetizma, koji će biti proglašen za istorijsku i političku nužnost. Ipak, važno je da se ponovo suočimo sa činjenicom da smo veoma blizu nacionalnog bankrotstva: katastrofalno opadanje broja studenata nacionalnih humanističkih disciplina, govori nam da je sve manje ljudi spremno da se bavi proizvodnjom simboličkog smisla našeg kulturnog i političkog identiteta.

Metaforu bankrotstva nisam slučajno odabrao, jer se tu radi i o novcu. Naime, najveći broj mladića i devojaka bira fakultet na osnovu dva osnovna kriterijuma, koja su međusobno povezana. Jedan je takozvana finansijska isplativost studija, a druga, globalna mogućnost zaposlenja ili stvaranja profita.

I da ne bude zabune: ovi kriterijumi su danas u velikom meri posledica tzv. „kućnog vaspitanja“, odnosno uspešno izvedene promene svesti građana Srbije u smislu poistovećivanja „ugleda“ i „sreće“ sa količinom novca kojom se raspolaže.

Po toj logici, najbolji lekar nije onaj koji najbolje leči, već onaj koji najbolje ume da naplati svoje usluge, a najbolji sudija nije onaj koji sudi ni po babi ni po stričevima, već onaj koji ima najveću vilu ili najveći bazen.

Posledice ovakve atmosfere su porazne: nekoliko mladića i devojaka, za koje znam da su pokazivali interesovanje za srpsku književnost, odustali su od te namere, zato što ih roditelji nisu podržali. Umesto toga, uporno su ih nagovarali da upišu nešto „isplativije“, a za početak, svaki strani jezik u ovoj zemlji je isplativiji od srpskog, jer se preko njega mogu dobiti, pored onih nacionalnih, i stipendije koje dele zemlje u kojima je taj strani jezik maternji.

Dakle, nije više isplativo baviti se Srbijom, odnosno biti na strani Srbije, i to je velika „istina“ koju jedan broj roditelja, možda i ne znajući, prenosi svojoj deci. Posle ta deca odlaze u inostranstvo, ili ostaju u Srbiji, ali ne i na njenoj strani, jer to nije „isplativo“.

Pretpostavimo, hipotetički, da u Srbiji postoji neka državotvorna svest koja želi da promeni ovu atmosferu „neisplativosti“ nacionalnog identiteta. Šta ona treba da učini? Prvo: prosvetnim radnicima bi trebalo obezbediti dostojanstvena primanja, dakle, nešto veća od proseka (bez obzira na „savete“ MMF-a). Pored ovoga, prosvetnim radnicima bi trebalo omogućiti stepen nezavisnosti koji očekujemo da imaju pravosudni organi, budući da i prosvetni radnici o nečemu prosuđuju (o znanju učenika). To, dalje, znači da bi trebalo prestati sa kretenskom praksom ohrabrivanja roditelja da se mešaju u posao prosvetnih radnika, budući da roditelji, kao zainteresovana strana, ipak ne mogu objektivno da sude o tome kakve ocene njihovo dete zaslužuje. I najzad, prosvetne radnike treba osloboditi svih birokratskih obaveza, sem onih najnužnijih, jer njihov posao nije da popunjavaju rubrike na offline i online formularima, već da obrazuju i vaspitaju decu.

Ove mere mogu samo delimično da reše problem. Mladim ljudima koji se opredeljuju za nacionalne humanističke discipline, treba ponuditi i veći broj profesionalnih opcija, ali i novi smisao nacionalne humanistike, koji će iznova obezbediti njen prestiž.

U čemu bi bio taj novi smisao nacionalne humanistike, danas? Pre stotinak godina, u osvit Prvog balkanskog rata, veliki broj značajnih ličnosti u nauci, umetnosti i politici, činio je Beograd, našom, srpskom verzijom antičke Atine i renesansne Firence. To dobro potvrđuju i knjiga Srbi 1903 – 1914, koju je priredio Miloš Ković, kao i radovi Leona Kojena o vezi ondašnje srpske književnosti i liberalizma. Pa ipak, i pored uspona individualne svesti, postojale su zajedničke priče koje su u velikoj meri određivale sliku sveta svih tih velikih ličnosti: to je bio Kosovski zavet i još uvek živa, epska, usmena, književnost. Upravo zato je u to vreme bilo sasvim prirodno da „parizlije“ poput Dučića i Rakića, pišu uspelu patriotsku poeziju, a da veliki naučnici, poput Skerlića i Jovana Cvijića, budu i nacionalni radnici, to jest, da svoj naučnu individualnost svesno i javno povezuju sa sudbinom nacionalnog kolektiva.

Te zajedničke priče bile su temelj homogenosti srpskog društva pred Prvi svetski rat. Zato se najveći broj naših ljudi u tom ratu borio epski, što znači, junački i čojstveno.

Početkom veka, te zajedničke priče strujale su srpskim društvom, kao po nekom velikom, praznom polju. Danas, u doba interneta, to polje je prezagušeno različitim pričama, od koje su samo neke naše. Većina tuđih priča, potpuno je ravnodušna prema postojanju nekakvih Srba, dok je prilično puno i onih u kojima smo svedeni na nepopravljive zločince i negativce.

Ova prezagušenost različitim pričama, nije naša sudbina – to je sudbina planete. Samo mali broj zemalja u svetu može da se pohvali društvenom homogenošću, odnosno činjenicom da kritičnu masu njenih građana utemeljuju zajedničke nacionalne priče. Izvesno je, međutim, da se politička i ekonomska moć tih zemalja uvećava, dok se moć zemalja čije društvo nije homogeno ili prestaje to da bude, polako smanjuje.

Šta je posledica ove zagušenosti najrazličitijim pričama? Pre svega, potpuna dezorijentacija velikog broja građana ove zemlje. Jedan taksista mi je svojevremeno rekao da bi za nas bilo najbolje da Norvežani vladaju Srbijom, jer bi je oni uredili tako da na nešto liči. Kada sam ga pitao da li mu je poznato značenje reči kolonija i da li je do saznanja o „superiornosti“ Norvežana došao na osnovu ličnog iskustva ili na osnovu vesti i dokumentarnih filmova, malo se bio zbunio.

To me dovodi do sledećeg zaključka: nacionalni identitet, za koji se nekada podrazumevalo da ima monopol na teritoriji nacionalne države, danas taj monopol više nema. Ako je neko dete rođeno u Srbiji, od majke Srpkinje i oca Srbina, to još uvek ne znači da će se i ono osećati kao Srbin ili Srpkinja. Predavanje identiteta sa kolena na koleno je ugroženo – da, upravo tako, ugroženo – činjenicom da nam je obrazovanje sistematski ruinirano i denacionalizovano, a da se na našem medijskom polju nalaze i mediji čije vlasničke strukture, u većini slučajeva, imaju sasvim suprotne geopolitičke interese od naših, srpskih. Tome treba dodati i na prvi pogled bezgranično polje interneta, na kome ljudi mogu da slušaju ili čitaju priče koje pokrivaju samo fragmente njihovog života: recimo, priče o uređenju stana, o sportu, o putovanju ili o garderobi, i zato ti ljudi o nekoj celini sveta i svom mestu o tom svetu, imaju tek vrlo maglovite pojmove.

Ako nacionalni identitet ili državni patriotizam utemeljen na zajedničkim pričama više nema monopol u jednoj državi, onda ta država ne može više da pretenduje na sopstveni suverenitet, odnosno da će građane te države neko nešto da pita u vezi s njihovom budućnošću. Ukratko: građani postaju robovi, a država se preobražava u provinciju Megalopolisa, kojom vlada transnacionalna biopolitička vlast koja se prema lokalnom stanovništvu odnosi kao prema biočesticama, a to znači bez milosti.

Danas, u doba Megalopolisa, nacionalni identitet se, dakle, više ne podrazumeva. Kao što strane ambasade legitimno reklamiraju svoju kulturu, svoje jezike i na kraju, svoje univerzitete na srpskim univerzitetima, kupujući našu decu za svoju stvar, tako i Srbija mora da reklamira svoj nacionalni identitet, ako ne želi da potpuno bankrotira na sopstvenom tržištu.

Taj identitet mogu da reklamiraju samo vrhunski profesionalci, a to su najbolji mladi ljudi koji upisuju i završavaju nacionalne humanističke discipline. Dakle, država bi trebalo da ustanovi i finasira jedan centar u kome bi bili regrutovani najbolji studenti, masteranti i doktoranti iz disciplina nacionalne humanistike. Njihov zadatak bi bio da, uz obezbeđenu logistiku, stvaraju ili prepričavaju nacionalne priče iz domena nacionalne istorije i kulture, u formi podobnoj za viralnu distribuciju, a namenjenu njihovim vršnjacima.

Pored proizvodnje priča, članovi ovog elitnog centra krstarili bi Srbijom, držeći predavanja o nacionalnoj kulturi (predavanja koja mogu da budu zanimljiva i posećena, ukoliko su predavači na vrhunskom nivou), ali isto tako i u „srpskom svetu“ i velikim gradovima u kojima je naša emigrantska dijaspora brojna.

Posebno je važno da ljudi koji bi bili regrutovani u ovom centru, budu izabrani na osnovu jasno postavljenih standarda čime bi se obnovilo poverenje u meritokratiju, odnosno u veru u mogućnost napredovanja u skladu sa vlastitim sposobnostima koje premašuju onu, da po potrebi izađete na ulicu, u koristi ovog ili onog centra moći. Na taj način, nacionalni identitet bi se povezao sa vrlinama kao što su talenat, vredan rad i predanost kolektivnoj sudbini, za koje se onda dobija zaslužena nagrada, odnosno pripadništvo centru čija bi se elitna pozicija odražavala i kroz njegovu vizuelnu prezentaciju i kroz simbolički ugled i kroz finansijske nadoknade zaposlenima.

Osim reklame nacionalnog identiteta, pomenuti centar bi istovremeno bio i trezor kvalitetnih, profesionalnih kadrova, koji bi trebalo da imaju prednost u zapošljavanju, ne samo u obrazovanju, već i u drugim delatnostima koji imaju veze sa nacionalnim identitetom, dakle, državnoj službi, medijima, ali i diplomatiji. Pri tome, ti kadrovi nikada ne bi prekidali odnose sa centrom. Na taj način, za nekoliko godina, ova država bi dobila mrežu vrhunskih intelektualaca i profesionalaca koji su svoju sudbinu povezali za njom, i koji su spremni da u njoj obavljaju vrlo važne i zahtevne poslove, na lojalan i profesionalan način.

Jasno, pitanje nastanka ovakvog centra ne zavisi od finansija, jer su finansijska sredstva koja treba uložiti u ovaj program relativno mala i vrlo lako se mogu pronaći. Pitanje da li će nacionalna humanistika biti ovako koncipirana, zaokružena i reklamirana, zavisi od nivoa naše spremnosti da se borimo protiv Megalopolisa i njegove odluke da nas pretvori u biočestice/robove lišene bilo kakvog kolektivnog identiteta. U vojnoj terminologiji ta borba se označava kao četvrta generacija ratovanja, a to je ratovanje čije je glavno poprište svest ljudi i njihova slika sveta koja određuje šta vole, a šta ne vole, šta poštuju, a šta ne poštuju, šta su spremni da učine, a šta nisu.

Na osnovu stepena te spremnosti, mi možemo da sagledamo domašaj svake politike, koja se ipak, vrednuje na osnovu onoga učinjenog, te posledica onoga što se učinilo, a ne samo na osnovu onoga što se nije učinilo.

(RT Balkan)

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)