Carstvo – dokaz civilizacijskog dostignuća jednog naroda

Piše: Njegošolog

Carstvo nije samo eto tamo neka reč. Stefan i Dušan nisu samo imena. Skoplje i Prizren nisu samo gradovi. Dušanov zakonik nije samo zbir zakona. Zadužbine nisu samo zgrade. Kao što ni mošti nisu samo kosti. Jer ni grobovi ne svedoče smrt nego život. ​Naše ime nije samo zbir građana. Naša nacija nije samo nacija.

Naša sudbina je misija. Naša je misija naša sudbina. ​Ja znam da je tebi krivo. Dušmanine moj. Znam da bi i ti voleo ali carstvo nije samo reč.

​Carstvo stvarno nije samo reč niti oblik vladavine. Carstvo je dokaz civilizacijskog dostignuća. U ovoj galaksiji, narod sa svojom državom ne može da uradi više od toga. Imali smo carstvo. Popeli smo se na vrh istorije. Na to, bili smo najjača država svog, doduše kratkog vremena. Nešto kao Amerika. Imali smo svoj vek. Davno bejaše.

Jedno od najvećih istorijskih šta bi bilo kad bilo pitanja, pored toga šta bi bilo da su Mihailo i Njegoš živeli duže, ostaje mi pitanje, šta bi bilo da je Dušan živeo duže.

Da je ušao sa konjicom u prestonicu sveta spreman i sposoban da je brani od nove sile sa Istoka. U grad u kojem je proveo mladost, u kojem se dokazivao i koji je na njega ostavio carski pečat. Jedan od dokaza važnosti srpskog naroda kao istorijskog je upravo činjenica Dušanove smrti. Da nije umro nadomak Carigrada, čitava istorija sveta bi bila potpuno drugačija. Jedan narod i jedan čovek, a takva vododelnica istorije…

​Mi Srbi jesmo istorijski narod, u onom smo krugu gde su Englezi, Nemci, Rusi i Francuzi, ali usud je hteo da nas je malo, a Božje je čudo da nas uopšte ima. Doprinos srpskog naroda civilizaciji je u ogromnoj nesrazmeri sa našom današnjom veličinom. Od sile sveta, so smo sveta. Dobra pogodba, što se mene tiče. No pustimo sad to.

​Carstvo nije samo reč. Ono ne dolazi pukim slučajem ili time što neko eto samo proglasi carstvo. Ono pravo je proizvod kontinuiteta moći jedne kulture. A, kakva smo mi kultura bili… Escajg. Ustav, pravo, pravda i vladavina zakona. Devojčice koje nasleđuju i uče, žene u diplomatiji, plemićka deca koja čitaju Platona i Aristotela, uče astronomiju, matematiku, grčki, latinski i druge jezike.

Spremajući se da održe kontinuitet moći jedne kulture. Bilo koje od dece Lazareve, uključujući i ćerke, mogla bi da drže predavanja na svim fakultetima današnjice.

Moć kulture koja zida bisere crkvene umetnosti koji stoje po 7 vekova i to svuda. Od Balkana do Svete zemlje. Kultura koja šalje svoje odrede konjice da lome Turke duboko u Maloj Aziji svesna opasnosti koja se tek nazire. Kultura sa korenom i vizijom. Bogata i materijalno i duhovno, silna u znanju i oružju.

Carstvo nije samo reč. To znaju svi naši neprijatelji sa istog onog vrha istorije. To ne znaju svi naši neprijatelji koji misle da smo im ravni i koji nas mrze zbog porfire koju vukljamo po zemlji. Danas, nažalost, za nas je carstvo samo reč, kao i za njih. I mi mislimo da je dovoljno pričati.

​Da bismo bili dostojni da uopšte uzimamo dostignuća Milutina, Stefana i Dušana u usta, moramo prvo dobro da ih operemo. Pa onda da se opomenemo da imati carstvo nije samo reč i da je nedostojno pričati o carstvu samo rečima. Ta priča nas vodi u pogibelj. To je onaj detalj iz Lepih sela, nakon što Viljuška održi predavanje o viljušci, bez ijedne greške, pa je baci na pod tunela.

Da bi je potom Profesor podigao i rekao, ta viljuška nas je i dovela ovde gde smo, u pećinu. I u pravu je, priča o toj viljušci nas je dovela dovde, jer je ostala samo na rečima. Prvi često jedem rukama. Anaksios. Carski sinovi, a musava deca. Rekoh za sebe jednom da imam carsko ime ali ropsku narav. Takvi smo svi.

Za nas je carstvo samo reč, način da se osećamo bolje, odbrambeni mehanizam i skidanje odgovornosti. Pa imali smo carstvo, naš je posao završen – ukratko, pogon za gordost pred sobom i pred drugim narodima. Kao i svaka gordost, dovela nas je u pećinu.

​Carski sinovi i carsko dostojanstvo. Dostojanstvo kao takvo je jedina stvar koji niko ne može da nam uzme, čovek samo sam sebe može da odvoji od dostojanstva. Zato neka umukne svako na temu carstva, ako ne pokušava da povrati svoje dostojanstvo. Carsko dostojanstvo podrazumeva način na koji se jede, hoda, govori, ophodi prema sebi, drugima, svom telu, imovini svojoj, tuđoj i ničijoj, prirodi, knjizi, odelu, životinji.

Hodam kao orangutan, psujem kao turčin i jedem kao stoka, džaba mi i ime i preci. Bili smo veliki narod i jedini način da opet budemo, je da ti budeš. Ne očekuj od mene ili bilo koga drugog, imaš zadatak da ti budeš. Tako svako od nas. Pokušaću da popravim sebe, jer je to jedini način da popravimo nas. Niko nas neće obući u porfiru i staviti nam krunu na glavu.

Niko nam neće dati ponovo jaku državu. I da nam daju ono što se pogrešno zove Velika Srbija, izgubili bismo sve do kraja decenije. Neće kruna na praznu glavu i porfira na prljavo i mlitavo telo. Otpašće brzo.

​Za početak, kako se nekad precizno sprdao tron, vadi ruke iz gaća dok čitaš storije hahah. ​I kako je Nikolaj govorio, odbacite smešnu zabludu da će buduću srećnu Srbiju sazidati jedan čovek. Nema spasilaca Srbije. Samo je jedan Spasitelj, a On je za sve, i bez Njega ništa. Ako dozvoljavate da dopunim, odbacite smešnu zabludu da je jedan čovek unesrećio Srbiju.

Ako mogu, naizgled da i oponiram. Buduću srećnu Srbiju može da sazida jedan čovek, ali taj čovek si ti. Tako tumači, drži fokus isključivo na svoju dužnost.

Jer kako je govorio Vuk, nek svako uradi koliko je kadar i neće narod propasti. Ako uradi još malo više, biće što biti ne može. Mnogo posla, mnogo napornog posla, posla koji zahteva kontinuitet, jedan poduhvat koji je intergeneracijski. Poduhvat čije plodove možemo da vidimo tek za ko zna koliko godina i u kojem moraju da učestvuju stotine hiljada i miliona nas.

Zvuči beznadežno, preteško i nemoguće ali znamo da može biti što biti ne možemo, samo ako je borba neprestana. Svi smo pozvani na carsko dostojanstvo. Ali carstvo nije samo reč.

​Imam neki čudan trip, koji u stvari i nije čudan. Kad god sam u Crkvi Svetog Marka, padnem na kolena pred carem. Radim to iz osećaja sile pred Silnim. Nikad nisam bio performativac, teatralac itd, posebno sam stidljiv kad su u pitanju lične stvari poput Boga, vere i porodice, ali moram priznati da mi bude milo ako se tu zadese neki stranci, a često se zadese – da vide, kako jedan Srbin kleči pred svojim Carem.

Verujem da ni ne primećuju, ali nek je jedan otišao nazad u svoju otadžbinu i ispričao kako Srbi „mrtvog“ cara posle 7 vekova, poštuju ko živog – srećan sam. Dozvoljavam sebi tu performativnu nacionalnu gordost.

Onda naravno dođem pred Kivot i šapućem molbe, kao što je svaki Sebar mogao da moli cara, tako i ja.

Tako neki čudan lični odnos imam s moštima branilaca Beograda koje stoje u samoj Ružici odskora. Šapućem kostima. To je za dijagnozu ako pitate moderne učenjake. Šta ću kad čuju, zahvalim se, kažem da nije bilo uzalud i raportiram o stanju, da smo tu i ko zna šta sve šapućem ne znam ni ja.

Ne znam što sam ovo ispričao, ali se upravo setih. Ispred Ružice, stražu drže dve figure, jedan je Dušanov kopljanik, a drugi je Petrov pešadinac. Obojica su stvorila Carstvo i državu od pola Balkana. Krv nije voda. DNK je lanac. Glupo je da posle svega, lanac pukne sad, i da plavu krv razvodnimo. Pa ajde, srećan rad.

(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)