CAREV MOST I MANASTIR
Piše: Želidrag Nikčević
Zamislite sledeći razvoj događaja. Čuli ste da negdje u dalekoj provinciji imate siromašnog rođaka, sa svih strana okruženog neprijateljima. Niste se nikad upoznali, ali je on
po svemu sudeći veoma hrabar – junački se bori da sačuva svoj skromni dom. I čestit je, kažu – ne prodaje vjeru za večeru, iako postoje ozbiljne ponude.
Jednoga dana, pritisnut nevoljama, taj rođak odlučio je da od vas zatraži pomoć, jer nikog bližeg nema – takva je situacija… I u vašoj kući ima gladnih usta, i vi često ratujete, ali odgovarate na bratski poziv izdaleka: šaljete mu hranu, novac i oružje. S naporom, ali od srca, prilično redovno. Knjige, ikone… Lakše će da preživi, da se odbrani, i kuću malo da popravi.
Pored toga, zastupate ga gdje god je to moguće, upozoravajući napadače da vaš rođak nije baš sirak tužni bez iđe ikoga. NJegova situacija je vremenom postala nešto bolja, ne mnogo, ali ipak… U duši je nekako toplije. Ne očekujete, naravno, nikakvu specijalnu zahvalnost, ne zahtijevate za sebe posebnu čast i poštovanje – vi samo ispunjavate svoju hrišćansku i bratsku dužnost, onoliko koliko možete, žaleći što okolnosti nisu srećnije.
I tako prolaze godine, pa čitave decenije… I onda, jednoga dana, od potomaka tog hrabrog i čestitog rođaka stiže vam sledeća poruka: „Kad ćeš nas već jednom ostaviti na miru, prokleti imperijalisto? Nismo mi nikakvi rođaci, ne znamo ni ko si ni zašto nam se javljaš! I odakle ti uopšte pravo da nas pominješ? Tvoja nam podrška ne treba – samo nas uvaljuješ u nevolje. Imamo mi u svijetu druge prijatelje, moćne, perspektivne, iskrene. Dalje ruke od nas, i zaboravi da smo ikad…“
Pa dobro, to je to, ovdje se citat prekida iz objektivnih razloga. Zašto? Zato što osjećam nepodnošljivu sramotu i stid. Zato što sam i ja jedan od potomaka tog hrabrog i čestitog rođaka iz udaljene provincije.
Odrastao sam na Kličevu pored Nikšića, na potezu od Carevog mosta do Manastira. Tim pravcem se više od stotinu godina ulazi u naš Grad; dvije veličanstvene
građevine dočekuju putnike namjernike. One su – lična karta Nikšića. Za ljude koji tu žive Carev most i Manastir nisu arhitektonski podvizi i turistički simboli, nego neodvojivi, ponajljepši dio naše ovozemaljske sudbine. Naš svakodnevni pogled, puls i dah. Generacije prolaze, oko Mosta i Manastira ljudi rade, odmaraju, djeca tu odrastaju, mladi se zabavljaju.
Poneko se i Bogu moli. To smo mi. Carev most i Manastir (tako Nikšićani zovu sabornu crkvu Sv. Vasilija Ostroškog) sagrađeni su dobrotom, milosrđem i sredstvima carske Rusije. Na današnji dan, 20. oktobra 1894. godine, knjaz Nikola je prilikom svečanog osvećenja i puštanja u saobraćaj mosta ovako završio govor: „E, ma sad, braćo, ostaje nam da ovoj građevini damo ime, ali ime jedno dostojno i njene veličine i uloženog truda. Izraz neki mali biće i ostaće za vazda naše zahvalnosti i ljubavi prema velikom dobrotvoru našem, ako nazovemo ovaj most, kao što naređujem da se zove, Carev most, u spomen cara Aleksandra III Romanova. Da žive Crnogorci koji ga sagradiše! Da živi car kojemu se posvećuje!“
Tako je govorio crnogorski knjaz. A danas, evo, nekakvi Montenegrini šetkaju pored Carevog mosta i svetog Manastira, i deru se na sav glas: „Ma kad je to nama Rusija pomogla? Nikad ništa! Sikter, Rusijo! Sankcije, nego što!“ Kako je to moguće? Odakle tolika podlost, takav nesojluk? Ne znam, i neću da znam. Samo kažem: Crnogorci, ako vas još ima, molite se za veliki ruski narod. Da on vaskrsne. Da bude moćan i čvrst. Jer su moć i snaga ruskog naroda – moć i snaga Dobrote i LJubavi. Koja će i vas
zaštititi i sačuvati vas od svake opasnosti i nevolje.
(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)