Bursać

Piše Čedomir Antić

Pohađao sam Osnovnu školu “Marija Bursać” u Beogradu. Proveo sam u njoj osamdesete godine prošlog veka i bio svedok posledenje decenije komunističkog totalitarizma, kao i početka promena koje su stihijski usledile. Ako je neko u istoriji srpskog naroda bio slavljen  onda su to bili borci NOB-a – partizani, pripadnici komunističke gerile. Kao što su njima pripisivana herojska, božanska svojstva, tako je i sistem – čijem su  uspostavljanju voljno ili nevoljno doprineli -predstavljan kao veliki uspeh, Stvarnost je, međutim, sve više odudarala od onoga što su nas učili. Pretežno radnička deca koja su pohađala ovu školu, osećala su to na razne načine. Kult Marije Bursać bio je građen planski, od spomen sobe do njene braće koja su iz godine u godinu dolazila da o njoj govore – a najrečitiji je bio onaj među njima koji se rodio posle rata i nije ju ni upoznao. Vremenom taj je režim čak i meni kao četrnaestogodišnjem dečaku postajao bizaran do odvratnosti. Kada je jedan ratni drug Marije Bursać, koji je učestvovao u borbi u kojoj je osamnaestogodišnja “prva žena narodni heroj” poginula jurišajući na tenk, došao da poseti našu školu, kao novinar učeničkog lista Pupoljak sedeo sam preko puta njega i njegove ćerke. Ovu tridesetogodišnjakinju veteran je poveo kako bi je preporučio za nekakvo zaposlenje. Više su govorili o tome kako im se njegove zasluge za narod nisu isplatile nego o herojskom delu pale hroine.   Drugim prilikom, Gani Hodža, direktor “bratske škole” u Glogovcu na Kosovu i Metohiji, prostodušno je na pitanje u intervjuu – koje mi je bilo zabranjeno – da li u negovoj opštini dolazi do nacionalističkih ispada i sličnih političkih problema odgovorio da u “Glogovcu nema Srba pa nema ni problema, pošto je opština etnički čista”. Bilo je to pre ratova i tada sam taj termin prvi put čuo. Kada sam četvrt veka kasnije ovu anegdotu preneo dr Vladimiru Petroviću, istoričaru autošovinisti, on se samo osmehnuo pošto je već postavio tezu da su Srbi izmislili koncept etničkog čišćenja još u vreme Karađorđa.

Bilo je je nečeg pseudoverskog i mitološkog u celom tom kultu koji je građen poslednjih godina srpskog komunizma. Himna škole je uz Marju Bursać unela i književni lik Nikole (Nikoletine) Bursaća. Deca tog vremena pevala su i o Kući cveća – grobnici,  kao o “bašti života”. Jedna od pesama slala je nekakvu neobičnu pesudoversku poruku, počinjala je stihovima “Marija zvezdom obasjana mati…” Ima u Banjaluci jedna opatija “Marija Zvijezda”, pretpostavljam da autor pesme nije za nju ni čuo, kao ni za ulogu hrvatskog katoličkog sveštanstva i monaštva u održavanu ustaškog režima i zločinima nad Srbima. Autoru je verovatno trebao verski žar za svetovnu religiju koja od 1948. nije imala čak ni toplotu ideološkog fanatatizma.

U mojoj staroj školi više svakako ne “uče i rastu Nikole i Marije”, kako je tvrdila zaboravljena školska himna. Ipak, ima Bursaća i u skladu sa razvojem prilika prezime je  sasvim ispravno oličeno u bosansko/bošnjačkom šovinisti Draganu Bursaću, kolumnisti raznih reginalnih novina i aktivnom mrzitelju Srbije, Srpske i Srba. Ne bih citirao te tone smeća koje je Bursać tokom godina izlio na narod kome je navodno pripadao njegov otac. Mogu da razumem njegov gnev i tugu zbog gubitka oca koji je, ako sam dobro razumeo, silom mobilisan u VRS u čijim redovima je i poginuo. Stepen ostrašćenosti i mržnje govori u prilog tome da u tim iskustvima tada mladog Bursaća, koji je u drugoj godini rata navršio osamanaest godina, postoji još nešto, prikrivena strašna bol, poniženje i nepravda koji čoveka tako rane i ostraste da mogu i da ga  doživotno unakaze i ispune mržnjom. Ne znam da li je ovo samo moj osećaj, znam da je to jedino objašnjenje koje ta strašna osećanja Dragana Bursaća objašnjavaju i delimično opravdavaju. To zlo i mržnja koji iz njega neprekidno isijavaju sami po sebi nisu ništa strašno: takvih ljudi je puna planeta Zemlja, baš kao što svaka veća zgrada ovog Sveta ima svog Hitlera. Upozoravajuće su dve činjenice. Ukoliko je ova teza o zločinu i nepravdi koju su on i njegova porodica dodatno pretrpeli, onda je jedini pravi uspeh ubice, marodera ili silovatelja koji ih je tako strašno povredio, to što je od već odraslog Bursaća napravio ovo što je on danas. Druga činjenica nije manje strašna: takav ostrašćen i šovinizmom napijeni Dragan Bursać predstavlja poželjnog Srbina za savremenu Nemačku. Pre nekoliko godina je jedna visoka adresa u Berlinu nagradila, kako kažu, najbolju albansku novinarku na Kosovu i Metohiji, a među Srbima su za istu počast odabrali Bursaća, koji godinama nije novinar već kolumnista. Tako nas dakle vide u demokratskoj Nemačkoj.

Nedavno je Dragan Bursać- po obrazovanju nastavnik filoizoije i sociologije koji je do diplome došao sa punih 27 godina, kolumnista raznih antisprskih medija i laureat brojnih nagrada – “otkrio Ameriku”. Napisao je tekst u kome tvrdi kako su desetine hiljada Srba učestvovale u Prvom svetskom ratu na strani Beča. Piše kako su Krajišnici prilikom upada u Srbiju hrabro ginuli tvrdeći da se ne predaju zato što su Srbi, koliko li ih je tek učestvovalo u borbama na raznim frontovima,  a spomenuo je i feldmaršala Svetozara Borojevića.  Da je Bursać zaista novinar, a ne samo progandista, svakako bi ovu temu više istražio. Tako bi saznao da su Srbi dobrovoljci činili između 15 i 20% srpske vojske na Solunskom frontu. Dr Milan Gulić sačinio je detaljan spisak oko 1.400 Srba iz Boke koji su rizikovali da budu streljani, ali su prešli u redove srpske vojske. Više od 8.000 Srba iz Bosne i Hercegovine učinilo je isto. Branko Ćopić, tvorac Nikoletine Bursaća, piše o svome stricu i njegovim drugovima koji su setni pevali “Eh taj ne zna šta su muke teške, ko ne pređe Albaniju peške”. Savu je, da se pridruži Srbima, preplivao i Mihailo Vučević, pradeda aktuelnog srpskog premijera Miloša Vučevića – čukundeda njegovog sina Mihaila. Veteran srpske vojske bio je i dobrovoljac Mita Boarov, deda novinara Dimitrija Boarova, koga su Mađari zbog toga streljali 1942. Sve zajedno sa njegovom suprugom i petnaestogodišnjom ćerkom.

Da bilo je i Srba koji su ratovali na strani Austrougarske, uostalom za dezertiranje je bila potrebna velika lična hrabrostii spremnost na rizik života svoje porodice. Da postojao je feldmaršal Borojević koji je za ljubav čina i cara prešao na katoličanstvo i sina krstio u bečkoj katedrali. Ali to je izuzetak, činjenica je da je Austrougarska bila nepoverljiva prema Srbima pa su, za razliku od Hrvata i muslimana, srazmerno bili malo zastupljeni   na srpskom frotnu. Da je malo više čitao nego što piše Bursać bi naišao na izmišljenu povest komunističkog funkcionera Gojka Nikoliša iz nagrađaneih memoara ovog autošoviniste prema kojoj je njegov sused Srbin  sa Kirduna po Srbiji klao decu. Pokazalo se da je to bila izmišljena povest koja je trebalo da opravda nepravednu nacionalnu politiku komunista, zbog koje se Nikoliš neko vreme neodlučan kolebao.

Ali, šta je sa drugim narodima? Da li je više kolonista ratovalo pod komandom Džordža Vašingrona ili generala odanih kralju Džordžu Trećem? Zar nije Vašington odbio da u Njujorku uspostavi glavni grad SAD zato što je ovaj grad video kao nepatriotski i izdajnički?  Trećina vojnika Vermahta na Staljingradu bili su “hilfi” – sovjetski građani, pretežno Rusi. Milion građana SSSR ratovalo je protiv komunista na strani Hitlera, koji je pak nameravao da ih ubije ili pretvori u moderne helote. Većina Francuza smatrala je, bar do 1943. godine, generala Degola za izdajnika. Kada se 1940. sastala Velika narodna skupština, čak 580 do 640 poslanika glasalo je za stvaranje fašističke Države Francuske. Konačno, poslednja odbrana Berlina, na Rajhstagu, vođena je od srane francuskog SS-a i divizije “Karlo Veliki”.  Treba li da spomenem da je novembra 1912. osnivač najstarije albanske države Ismail Kemal Vlora pobegao iz njenog najvećeg grada razočaran u nepatriotičnost njegovih stanovnika koji su malo kasnije svečano dočekali srpsku vojsku. Bio sam na studijama u Britaniji kada su nam prikazali jedan dokumentarac o režimu aparthejda. Pitao sam režiserku zašto nije intervjuisala crne policajce u službi režima kojih je bilo skoro koliko i demonstranata, ali od nje sam dobio samo prezriv odgovor da je “takvi ljudi ne interesuju”. Austrougarska vojska se borila protiv demokratije, protiv ljudskih prava kakva danas poznajemo, protiv ravnopravnosti žena i slobode veroispovesti…

Jedino što je sa Prvom svetskom ratom kod nas zaista + izuzetno, to je milosrđe Srba i Srbije: prema pobeđenima, prema zarobljenicima, prema drugim narodima. Svi su ti austrougarski oficiri primljeni u Vojsku Kraljevine SHS, negativan izuzetak je napravljen prema Borojeviću koji je želeo da posle svega postane i “vojvoda”. Srbi su zaboravili sve – 5.000 pobijenih civila u BiH od strane muslimanskih i hrvatskih šuckora, masakre po Srbiji, Džihad koji je reis Čaušević proglasio protiv Srbije, Francuske, Britanije i Rusije,  mržnju i sve ono što je dovelo do zločina nad Srbima u Drugom svetskom ratu.

Naši preci su pogrešili, sa posledicama živimo danas.