BRANKU, PJESNIKU NAŠEG DJETINJSTVA
Piše: Emilo Labudović
Skupila se duša kao stidan gost
Zrno smeha s devet brava zaključano,
Od kako je Branko izabrao most
Ni orlovi više ne uzleću rano.
……
Uno, reko, pesmom izatkana,
Što su tvoje vode utihnule,
Nadaš li se Branku od Hašana
Čekaš li ga kod Bihaćke kule?
Da li čekaš, sama, u tišini,
Plavokosog dečaka – pesnika
Dok on smehom goni po Krajini
Crne senke crnih bojovnika.
Zalud , Uno, iskriš iskru dana
Noć još bludi na bronzanoj straži
Nema više poljara Lijana
Bosonogog Branka da potraži.
On je znao, a sad i mi znamo
Otkud ova u dnu duše jeza
Uno, sestro, zalud se nadamo
Da procveta bašta belog sljeza.