Božanski sjaj velikih porodica

Piše: Teodora Pavićević

Iako nemam običaj da duboko privatne stvari iznosim pred javnost, inspirisana sam, ne toliko izjavom premijera, koliko reakcijom javnosti na tu izjavu.

Moje je ime Teodora Pavićević i ja imam 6 sestara i 4 brata. Da. I to od jednih roditelja.
Moja majka je Snježana Pavićević, magistar pravnih nauka, a otac Goran Pavićević, profesor istorije.
Njih dvoje imaju 11oro djece.
Od tih 11oro, 2 para su blizanci.
Ja imam brata blizanca.
Da, prvo, a i drugo (tehnički i ja sam drugo, ali je brat blizanac iskočio prije mene) dijete je muškog pola. (Nisu se „ganjala“ muška djeca.)

Ima mnogo tu zanimljivosti i detalja koji, logično, svakog zanimaju, jer to nije uobičajena pojava i nama je svaka „standardna“ procedura, tipa večera ili kupanje malčice složenija. Ali navikli smo i to je nama sasvim prirodno.
Da, svi su klinci masu samostalniji i odgovorniji od većine onih koje poznajem.
Sasvim su ok uslovi, po dvoje je u sobama, toplo je, ima hrane i knjiga, imaju šta da obuku, po telefon i jedan komp, a za ostalo ako se skupi, sve je bonus.

I nikada ni jedan dio vlasti nije pomogao (hvala Bogu, preživjeli smo i bez njihove pomoći), ali su znali i da odmognu, daju otkaz, ne dozvole zaposlenje, prokomentarišu krajnje drsko i nekulturno (kad su znali da se j*** neka vas oni i stipendiraju) što je mene vrijeđalo u prvi mah, a kasnije sam shvatila da su to samo ograničene duše i umovi.

Nikada ni jedna borilica za prava žena nije pitala moju majku (koja je cijelo vrijeme radila na rukovodećim položajima), može li, je li joj teško, ima li bolovanje, ima li naknadu, dobijamo li dječje dodatke i sl. I generalno, kako je poroditi se toliko puta u KBCu, to je sramno kroz šta žene prolaze.

Nikada ni jedna NVO nije javno promovisala ugroženost velikih porodica u Crnoj Gori, ne zato što su one a priori ugrožene, već zato što je teško da dvoje ljudi sa normalnim platama to izvedu.
Ne, za to se nisu dobijali grantovi i prosto nije bilo popularno.

E sad, kad je konačno premijer skrenuo pažnju na tu problematiku, svi ste vi zapeli za to kako se on izrazio i od jednog drveta ne vidite šumu.

Jasan je meni bol svih ljudi koji iz bilo kog razloga ne mogu da imaju jedno ili više djece. Jasno mi je da se nema novca ni zdravlja i da ta činjenica vas ne čini manje vrijednim. Jasne su meni razne druge ugroženosti (vjerujte mi, uvijek sam na strani ugroženih) ali kako vama da nikada ne bude jasna ugroženost tih jednih malih fabrika ljudi koje postoje i ničim ne ugrožavaju vaše postojanje.

Naravno da mislim da velike porodice nisu ni po čemu bolje od onih manjih, ali nisu ni gore. E upravo je u tome stvar.

Zašto sada, kada je konačno aktuelizovana ova priča, svi drugi su kao ognjem opareni skočili protiv toga. Nije u redu dragi moji, i to vam kaže jedna mlada feministkinja i hrišćanka (sve to može zajedno iako nije popularno, edukujte se malo) odgojena od mame feministkinje i hrišćanke (ju, sramota, kako to sad) i požrtvovanog tate, koji (zamislite grijeha njihovog) imaju 11 djece.