Bošnjačko bjekstvo od slobode

Piše: Nenad Kecmanović

 

Zamislite, bošnjački ministar spoljnih poslova BiH Elmedin Konaković zatražio je da BiH trajno ostane pod inostranim protektoratom. Konkretno, pismeno se obratio PIK-u molbom da OHR ostane u Sarajevu na neodređeno vreme. Po pravilu, narodi žele slobodu, samoodređenje, suverenost, ali biva, doduše retko, da neki žele zavisnost i podređenost većem i jačem. From je pisao o bekstvu od slobode, De Boasi o putu u dobrovoljno ropstvo.

Obrazloženje molbe? „Manji entitet radi na secesiji”, „Dodik je remetilački faktor”, „maligni uticaj Rusije” i sve ostalo po željama zapadnih slušalaca lokalne muzike. Indikativno, Konaković ne spominje da ta „opaka Srpska” primarno već godinama traži poštovanje izvornog Dejtona, odnosno vraćanje otetih nadležnosti, da je uputila predlog o dogovorenom mirnom razdruživanju, da nema nameru da bilo šta uradi silom.

Adresa molbe? Nadzor implementacije Dejtona (osnovnog sporazuma i deset aneksa) trebalo je valjda da vrše njeni potpisnici (predsednici, premijeri, kancelari), odnosno njihovi kabineti, ili ministri spoljnih poslova, ali oni su ovlastili političke direktore svojih ministarstava. Najzad, ovi su zadatak delegirali ambasadorima u Sarajevu, koji čine Veće za implementaciju mira (PIK), sastaju se jednom nedeljno i konsultuju se s lažnim v. p. Elem, ambasadorokratija u kombinaciji sa diktaturom v. p. Naravno, ništa o tome nema u Dejtonu.

Autor molbe? Konaković jeste ministar inostranih poslova BiH, što je jedna od one četiri nadležnosti koje po Ustavu pripadaju zajedničkim organima, ali on ništa ne benda nadređenu mu predsednicu Saveta ministara Borjanu Krišto (HDZ), niti Predsedništvo BiH koje po Ustavu vodi spoljnu politiku, nego sledi isključivo bošnjačke interese. Nije ovo prvi put da on radi po svome, ali zato ni srpska kvota u DKP njega ništa ne pita, nego radi za interese RS.

Cilj molbe? „Prijatelji i saveznici u EU i NATO-u uz pomoć OHR-a treba da pripreme BiH za evroatlantske integracije. Što se tiče NATO-a, mačku o rep, jer Srpska sledi vojno neutralnu Srbiju, kako se Srbi ne bi našli na dve strane fronta vrlo mogućeg vatrenog sukoba Zapada i Istoka. A što se tiče EU, kako će BiH tamo ako nije suverena, a kako da bude suverena ako je pod večnim protektoratom, što želi Konaković?

Istaknuti hrvatski naučnik koji je Srebrenicu ironično nazvao „općinskim genocidom”, demonstrirao je ironiju i ovim povodom. „Bosnu će jednog dana, sat pre ponoći, napustiti v. p., a sat posle ponoći biće primljena u EU.” Odluke će, dakle, nositi dva datuma, a dvočasovni intermeco tokom smene vlasti biće dovoljno kratak da Bosanci i Hercegovci ne stignu da pokušaju da se (ne)dogovore, pa i da se međusobno pokolju.

Već viđen kao predsednik, Tramp je još na početku prvog mandata najavio da će EU morati, ili da plaća američki kišobran NATO-a, ili da razvije „Evropske oružane snage za brze intervencije”. Koju god varijantu da izaberu briselske evrokrate, Bošnjaci će moći da participiraju jedino u živoj ljudskoj sili. Ali u ovoj drugoj, Šmita, kao lažnog predstavnika SB UN, zameniće opet Nemac – Manuel Zaracin, u svojstvu šefa delegacije EU u BiH.

Jedino u čemu se slažu tri naroda u dva entiteta u BiH – svi hoće u Evropsku uniju, pa će zakoniti naslednik nezakonitog zemljaka moći da kaže: „Tražili ste, gledajte.” Praktično, biće to usaglašavanje sa spoljnom, bezbednosnom, pravnom, ekonomskom strukturom EU, što znači sankcije Rusiji, nabavku skupog tečnog gasa, kupovinu američkog oružja, dalju unitarizaciju države i razvlašćivanje entiteta. Onda će Dodik da podseti Zaracina da je odavno rekao da je za njega „Srpska na prvom mestu”.

Švabo Šmit ga je poslao na sud u Sarajevu pošto neće s njim ni da razgovara jer laže da je v. p., a Švabo Zaracin mu je rekao da „ima zadatak da mu zagorčava život”. Međutim, Švabo broj dva rekao je i to da „zna da će Srpska postati nezavisna država”, pa Bošnjaci strepe od njegovog dolaska. Posle „pustog turskog” biće „pusto američko”, jer od samog početka bosanske krize devedesetih, Amerikanci su bili za jedinstvenu multi-kulti, a Evropljani (Britanija, Francuska…) za unutrašnju podelu. Zato je političko Sarajevo tipovalo na Bajdena, ali može i Kamala, samo da ne dovede Trampa s Melanijom u cipelama Dodikovog druga iz Gradiške.

Prošle nedelje još jedna nezgoda za Bošnjake. „Džeruzalem post”, novine koje se, naravno, danas u svetu prate i mnogo više nego inače, objavljuju opširan tekst o Sarajevu. Lokalni Jevreji ukazuju da, nasuprot prozapadnoj slici koju prezentuju političari, 90 odsto bošnjačkog naroda navija za muslimansku braću u Palestini. Ali, malobrojna Sarajevska jevrejska zajednica pokrenula je adaptaciju stare zgrade Sinagoge na Baščaršiji u Muzej Holokausta i dobila načelnu podršku vlasti. Izbio je, međutim, dvostruki kurcšlus. Prvo zato što je vlast zatražila da se u postavku uključi i „genocid u Srebrenici”, što ne samo remeti koncepciju, nego i vređa. Drugo, zato što Jevrejska zajednica ima nameru da napokon otkrije mračnu stranu istorije grada za vreme NDH, kad su u lokalnom pomoru Jevreja i Srba učestvovali muslimani, koliko su i hrvatske ustaše učestvovale u masovnom pomoru Jevreja i Srba, a zajedno više nego nacisti. Bošnjačka vlast je to decenijama prećutkivala i insistirala na tome da je osmanski bosanski vilajet primao Sefarde prognane iz Španije. Čini se da to sve ima veze s Gazom, a Sarajevo je u nevolji kako se postaviti prema lokalnim Jevrejima, indirektno prema Izraelu, u krajnjoj liniji prema SAD.

Nevolja za Konakovića i njegove je što se neprestano ponašaju kao nevinost bez zaštite koja traži nekog većeg i jačeg da mu se privije uz skute. Kad je odnos snaga u užem i širem okruženju jasan, onda nemaju problema, bilo da je u Stambolu, Beču, Beogradu, Zagrebu, Moskvi ili Vašingtonu. Ali, kada dođe do velikih previranja, oni uvek kasne, prave pogrešan izbor i hvataju poslednji voz, a onda se pozivaju na žrtve i ruže izostalu solidarnost. Burgel tu sudbinu bošnjačkog naroda opisuje u knjizi pod indikativnim naslovom „Apeli imperiji”.

Savremeni Bošnjaci zato vole da ističu izuzetak Husein-kapetana Gradaščevića (Zmaj od Bosne), koji je predvodio pobunu bosanskog begovata protiv Velike Porte. Sultan je u turski vilajet poslao Omer-pašu Latasa, koji je krvavo ugušio pobunu, a bošnjački istoričari pišu da je tako uništena muslimanska politička elita, s fatalnim posledicama po razvoj bosanskog identiteta i državne samostalnosti. Ovo samoopravdanje za nacionalnu i državnu zakasnelost nije baš logično jer je, umesto ogorčenja prema Osmanskoj imperiji, valjda po „Stokholmskom sindromu”, proizvelo turkofiliju, koja je vitalna i nakon više od veka. Istovremeno, Omer-pašina seča vilajetskih knezova bila je za bosanske muslimane trajan nauk da nema ništa od pobune ako nemaš najjačeg iza leđa. Belaj je u tome što je teško potrefiti ne ko će globalno pobediti, nego kada. SAD su ušle u završnicu s ambicijom „da i 21. vek bude američki”, ali već u prvoj četvrtini više ne prednjače, nego zauzdavaju konkurenciju, otpuštaju klijentelističke zemlje, vode proksi-ratove i bore se s dubokim podelama kod kuće. Ide to brže nego što je očekivano, ali se ne zna koliko će još potrajati. I dok se mentalitetom drugačiji od Bošnjaka prestrojavaju, oni čekaju kraj 1943. da odu u partizane.

Da li ostati uz SAD s Donaldom ili Kamalom? Ili se okrenuti ka EU, koja će, da bi preživela, morati da se s vrati sebi? Da li se vezati za srcu najbližu „maticu” Tursku? Ili se orijentisati na sibirske gasovode i „Put svile”? Ovaj poslednji i najperspektivniji izbor ne dolazi u obzir, jer tamo su krenuli Srbi. Turska, opet, nije supersila da bi bila dovoljno jaka zaštita. EU ni za BiH nema konsenzus. A SAD, čak ni s Kamalom Haris, neće pored Ukrajine i Gaze otvarati treći front na Balkanu. Naprotiv, njima su ovde potrebni mir i stabilnost. Direktor CIA Berns sigurno nije došao u Sarajevo na apel Elmedina Konakovića, niti je potegao preko Atlantika da mu nešto važno i tajno saopšti, nego da pokaže, urbi et orbi, da su SAD i dalje snažno prisutne u regionu. Možda je ponešto i rekao o islamskom terorizmu, da Bošnjake prepadne, i o malignom uticaju Rusije, da ih obraduje, ali njima je za sreću dovoljno što je direktor CIA doletio u Sarajevo, makar i na kraju mandata. „I, bog te mazô, sletio prvo u nas na Butmir, pa tek onda na Surčin.” Možda je požurio, šokiran molbom Konakovića.

(Politika)

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)