Bojić: Crnoj Gori potrebna pomoć, režim joj je zategao omču oko vrata!

Piše: advokat Vladan S. Bojić

Državi Crnoj Gori je neophodna velika pomoć, jer se ona mora odbraniti od vlasti. Njoj je vlast zategla omču oko vrata. Ne, baš niko to nije uradio drugi. Samo je pitanje vremena ko će odgurnuti stolicu pod njenim nogama, dok se struna – fatalno ne zategne.

Šef države brine da će državu Crnu Goru neko preobraziti u nečiju ponajviše srpsku provinciju, regiju, rusku guberniju i pritom zdušno peni, objašnjavajući sve one, ne i one poznate, scenarije iz bliže i dalje prošlosti. Za svo to vreme, sve se više bliži, i primiče onoj rasklimatanoj krhkoj stolici vulgarne tragike sopstvenog protivrečja.

Državi Crnoj Gori vreba jedina povesno opštepoznata opasnost od sopstvene vlasti koja je davi, guši, na tren je oživi i tako 8. deceniju, ne smera je – prestati braniti.

Država se kobno vezala za mrca, mrc je državu vezao sebi i vapije svim bićem za njom, videći samo u njoj svoj jedini sopstven spas. Gde se u međuvremenu izgubila krhotina nenadomestive ravnoteže moći (balance of power)? U pohlepi? Lažnom znanju? Ne bi pogrešio veliki Bernard Šo tegobno rezimirajući: Beware of false knowledge: it is more dangerous than ignorance, odnosno, čuvajte se lažnog znanja, ono je opasnije od neznanja.

Ili je sve to ovde previše zbrkano smešano sa neizlečivom pohlepom, i instinktima pukog darvinizma, alijenacijim, anomijom, otuđenjem, slepilom, teško uhvatljivim psihozama, delom opijata, pa se izgubio svaki pojam, ne zna se, ko kosi, a ko vodu nosi.

Svakako sada, više nego ikada, vlast je postala najveća opasnost za opstanak države. Šef vlasti nakon celog života provedenog na raznim nivoima vlasti, ali samo vlasti, morao je steći sraslo gotovo rođenjem umešanost/hibridovanje vlasti s njom, državom. Ova država je nesmisliva bez njega i on pogubljen bez nje. To mišljenje ne deli samo ta njegova svest, već i prirođen sindrom – sindrom lažnih sijamaca. To je ono stanje kada vlastodržac, moć i političko vođstvo ne prihvata demokratski od izbora pa do izbora, već kao nešto božansko, sudbinsko, životno pitanje, gde je poraz daleko veći, smrtniji od smrti same. Realno to i jeste. Tu je Vladalac Crne Gore napravio najgore – GREŠKU.

Jednom kada je Napoleon kidnapovao iz Švajcarske princa Burbon-Kondea i nevinog ga streljao dva metra preko granice na francuskoj teritoriji, njegov veliki ministar unutrašnjih poslova slavni Fuše je izgovorio zauvek čuv/e/anu rečenicu: “To Vam nije glupost Veličanstvo, nego nešto daleko gore od toga, od gluposti, to Vam je – greška”.

Takav grešnik nikad nije u stanju da ispravi grešku, pa zato sa svojom propašću vuče na dno sve svoje, odvlači ceo svoj narod. On tad bespoštedno gazi sve pred sobom, mrzi sve. Ništa mu nije odvraćajuće, gubi sve svetonazore, a uviđavnosti popadaju bez reda.

Ako narod bude pogažen i ponižen, sve što je precima bilo sveto biće isto pogaženo, a razmeru poniženje neće biti uopšte u stanju da sagleda. E to ne bi bila ona glupost, već nešto mnogo gore, bila bi to ona nepopravljiva i kataklizmična fatalna – greška.

Kod nas je stanje kudikamo gore, nemamo pravo da se više zanosimo, jer kod nas vlada lažna vladavina prava (Fake rule of law), jer da je ona istinska, znali bi bolje živeti.

Svaka, pa i ova sila, našeg Vladaoca, sem što je sila, ima neotklonjivu potrebu da u javnosti ne bude prepoznavana takvom, ona želi da bude i voljena i bitno legitimna. Zbog te želje fenomen postojanja sile odbacuje i beži od njenog ogoljenja strukturnih repenja da bi se ona (sila) zabašurila, izbrušili njeni oštri noževi, a ona bar malo relativizovala. Tom grmu relativizacije apsolutnog je zec i – svaki zec tom grmu geži.

Zato je šef države u preužarenoj nekontrolisanoj velikoj groznici prekršio sve ono bitno, osnovno pravilo – ne otvaraj vrata koja ne možeš zatvoriti. On, vidno umoran, sabijen, utučen, sopstevnim lažnim grimasama razvučen, izložen rizicima opasnosti kojima je lično kumovao u vremenu svetla zanosa ta vrata više –ne može otvoriti sam. Treba mu pomoći. Da li vidi da mu pomoć treba? Ne. On intezivno živi vreme padanja.

U pravilu, nijedan visoki zvaničnik vlasti, ma kojeg ranga on bio, nikad nije mogao objektizovati aktuelne političke faktore. On „do poslednjeg daha“ veruje da odražava punu politiku a ne vidi da mnogo manje utiče na nju. To je u svakom dobu najneizbežnije i najuočljivije. Takvoj realnosti se i ne može suprotstaviti ni valjana argumentacija.

Ne slučajno su najveći mislioci sveta bili protivnici demokratije, jer su uočili njene slabosti koje dovode da se izrodi u suprotno. Većina, ako se apsolutizuje u demokratiji, rađa diktaturu većine. Istorija govori da su često manjina ili pojedinac bili u pravu, a naše vođe s ubedljivijom većinom vodile su nas u dublju propast. Većina nije garant umnosti i pravih odluka. Demokratiju pokori demagogija. Dovoljno je da se javi spretan, rečit manipulator što lako vodi masu. Aristotel je o demokratiji govorio pejorativno tvrdeći da je to vladavina rulje s kojo je lako manipulisati. Demokratije uprosečuje, jer daje jednaka prava obrazovanim i neobrazovanim, umnim i glupim. Demokratija daje jednake šanse pristalicama demokratije i njenim protivnicima. Drastični primeru su početne deomkratije Nemačke nacista, one demokratije komunista, gde je demokratija dala šansu protivnicima demokratije. Čim su došli na vlast, oni su je ugasili. Mi već 8. deceniju egzistiramo kreacije života protivnika demokratije i, vreme je da odu.

Dugovečna, prezrela do truljenja politička elito Crne Gore dopušteno vam je da odete.

U tome zahvatu, pomognite sami sebi vašom bazičnom – interesnom dobrovoljnošću.

Jedino što tamo sigurno opstaje jeste Berkov zakon politike po kome, kad oni iz takve elite i svaku pomisao na dostojanstvo žrtvuju ambiciji bez etičke svrhe, pa se niskim sredstvima posluže za niske ciljeve, onda celi poredak postaje podlim i uniženim.

Mudri narodi čim su shvatili zlo što izlazi iz neograničene vlasti moćnih krenuli su u njihovo ograničavanje i izgradili institucije. Mi institucije realno i nemamo. Mi imamo veliki problem jer institucije pravne države kod nas nisu ni izgrađene.

Bez institucija sistema pravne države je moguće živeti jer ih nisi svestan kao što nisi svestan kad umreš. Ne pada ti teško jer da si umro naravno ti ne znaš. Isti slučaj je i kada si glup. Ti ne znaš da druge upropašćavaš i da drugi pate zbog tebe. Isto je i kad uz vlast pomisliš da si postao država. Ne patiš. Ali veoma je – teško drugima.

Vratimo se samom početku, i podsetimo na sentencu, da je vrhunac države kada državu branite od vlasti? Naime tu semtencu je mudro skovao Džim Garison, američki državni tužilac u pokušaju suđenja za Kenedijevo ubistvo. Nije je odbranio ili je još brani?

Da prepustimo odgovor zubu vremena, jer smo za naših kratkih života saznali mrvice.

Ništa nije počelo, ništa se nije završilo s nama, ma kolko izvikivali: Da je vječna. Večan je Bog u dušama vjernika, možda i težnja ka dobrom u umovima mislilaca i kraj.