Bojić: Blokada svih računa Opštine Budva ogolila partijski izborni projekat!

Prva i elementarna dužnost svakog organa koji odlučuje o nekoj pravnoj stvari, a naročito suda, odnosno sudije je u tome da odmah po prijemu predmeta u rad, ispita da li je za konkretan predmet – stvarno nadležan.

Na tu dužnost nije potreban nikakav prigovor stranke, niti je stranka dužna da na to sudu ukazuje, jer sud o svojoj stvarnoj nadležnosti strogo pazi po službenoj dužnosti (ex offo). To je striktno (stricto iure) zakonom propisano. A ovde imamo slučaj da je stranka, Opština Budva, odn. njen pravni zastupnik egzaktno i blagovremeno sudu ukazao prigovorom uz dodatno udžbeničko objašnjenje, između ostalog ono osnovno – da nije stvarno nadležan – ali bez ikakvog učinka.

Time je Opština Budva držana mesecima kao “talac” sve dok se izbori nisu okončali što se zbog očiglednosti ne može nikako prećutati. Intrigira okolnost da ni Apelacioni sud prilikom ukidanja, tj. kasacije te zaista pravno nakazne privremene mere, nije uočio tako krupnu očiglednost, već je dao sasvim druge”slabije” pravne razloge ukidanja rešenja i deblokade računa Opštine Budva.

Danas, 8. oktobra niža sudska instanca Privredni sud CG je uručio pravnom zastupniku Opštine Budva rešenje izrađeno 30. septembra da taj sud – uopšte nije stvarno nadležan da postupa u ovoj pravnij stvari i da se predmet mora dostaviti Osnovnom sudu u Kotoru kao stvarno i mesno nadležnom.

Dakle, ova privremena mera i medijski opšteprisutna tzv. blokada svih računa Opštine Budva, dan uoči skupštinske sednice o razrešenju gradonačelnika a potom i predsednika Skupštine Opštine Budva, čuvenom “džakovićevskom većinom” pokazala se i danas i ogolila kao isključivo partijski izborni projekat koji nema dodirne tačke sa pravom kao takvim.

Postizborna pravna pamet, računica i prestrojavanje uopšte ne ohrabruje, već potvrđuje da je sudstvo i zavisno i nesamostalno od izvršne vlasti, mnogo dublje i snažnije od zadnjih zaključaka EK. Sudstvu i pravosuđu Crne Gore su eksplicitno potrebne ozbiljne i korenite promene, da bi uopšte i tek “progovorili”o, za ovakvu realnost, začetku za sada dalekog “fenomena” vladavine prava. Uostalom odlazećoj vlasti su bila i ostala “puna usta” sintagme “nužnosti suočavanja sa realnošću” o čemu daju poduku i drugima u regionu, a u “sopstvenom dvorištu” to je obično praznorečje i bizaran sklop floskula.

Šta ćemo sa ovim slučajem teškog sramoćenja sudstva i ko će poneti objektivnu i nužnu profesionalnu odgovornost? Opet Niko? Zaključno, ovakav slučaj najgrublje razgolićene instrumentalizacije suda ne sme više od bilo koje vlasti da se ikada više dogodi.