Zapadni Balkan je čopor malih država sa manjkavim demokratijama, duboko podeljenim društvima, slabašnim privredama i nenaplaćenim istorijskim računima. Sve bi htele da budu članovi EU, ali ni jedna skoro ne čini ništa da se prilagodi evropskim normama. Sve dok u regionu vlada mir, je, iz vizure EU umorne od proširenja, goreopisano stanje prihvativo. EU rado prihvata balkanske autokrate ako se trude da održe regionalnu stabilnost i ne udaljavaju se preterano od pro-zapadnog kursa. Za ljude, koji tamo žive, je bitisanje u autokratskim društvima -sve zajedno sa večnom “evropskom” perspektivom- više nego frustrirajuće. U nekom momentu ova frustracija sve protivnike autoritarnog režima okupi ideja da zajedno sruše autokratu: mirno ili uz upotrebu nasilja.
Upravo se to desilo na parlamentarnim izborima u Crnoj Gori 30 avgusta. Građanske i pro-zapadne snage su se udružile sa srbskim pravoslavcima i pro-ruskim partijama da posle 30 godina razvlaste DPS državnog poglavara Mila Đukanovića. Pa iako u parlamentu ima samo jednog poslanika manje, DPS je priznao poraz.
I dok se većina Crnogoraca posle “istorijske” pobede i demokratske perspektive raduje, u regionu vlada zabrinutost. I iz Brisela i Vašingtona posmatraju sa zabrinutošću malu jadransku državu. Jer Milo Đukanović jeste autokrata, ali on je dokazano “naš” autokrata!
Priznao nezavisnost Kosova
U 29 godina svoje vladavine nad Crnom Gorom je Đukanović, što kao premijer – što kao predsednik, blagovremeno raskinuo sa velikosrbskom ekspanzionističkom politikom, izvinuo se Hrvatima za učešće crnogorskih rezervista u napadu na Dubrovnik, uprkos jakom protestu crnogroskih Srba raskinuo državnu zajednicu sa Srbijom i uveo Crnu Goru u nezavisnost. Milo je otvorio pristupne pregovore sa EU, izvukao se iz zagrljaja bratske slovensko-pravoslavne Rusije i bez referenduma ugurao državu u NATO, priznao nezavisnost Kosova i tako se izdigao iznad besa Beogarda i u Crnoj Gori živućih Srba, koji čine skoro 30% stanovništva. Zbog svih ovih “zasluga” je Brisel prihvatio korupciju decenijama duge autokratije crnogorskog Capo di tutti capi: bez ikakve zadrške.
Pobednička koalicija je potrčala da objavi da neće dirati u spoljnopolitičke ugovore i obaveze Crne Gore da bi odmah umirila “partnere” u Briselu i Vašingtonu, pre svega što se tiče članstva u NATO i pitanja Kosova, najveće nerešeno zaglavljene krtole u grlu Balkana.
No sumnja u odanost buduće vlade kursu na kom je Đukanović bio u regionalnoj i spoljnoj politici ostaje. U Beogradu je pobeda prosrbske crnogorske opozicije skoro pa žešće proslavljena nego u Podgorici. Jedan drugi autokrata, predsednik Srbije Aleksandar Vučić, je predstavio pobedu srbskih partija u Crnoj Gori kao svoju. Očekuje se veći uticaj Beograda na Crnu Goru, po primeru BiH preko tamošnjih Srba.
Uloga Mitropolita
Ultrakonzervativnog srbskog pravoslavnog mitropolita Crne Gore, Amfilohija, koji se aktivno borio na strani srbskih partija u predizbornoj kampanji, birači seniorskog srbskog partnera u budućoj vladi “Za budućnost Crne Gore” prosto obožavaju. Okidač za mesecima duge masovne proteste u Crnoj Gori, koje je koordinirao Amfilohije, je bio pokušaj Đukanovića da nacionalizuje imovinu SPC u Crnoj Gori. Buduća vlada, kao prvi potez, želi da poništi upravo ovaj zakon, koji je parlament već usvojio.
Amfilohije je, kao i kompletna SPC, odlučni protivnik priznanja nezavisnosti Kosovu kao i protivnik ravnopravnosti homoseksualaca. Tvrdoglavi 82-godišnji mitropolit je lično ohrabrivao crnogorske rezerviste u ratnom pohodu na Dubrovnik krajem 1991. A sada je stado ratnohuškačkog pastira došlo na vlast.
Iako su se ideološki temljno različiti koalicioni partneri dogovorili oko “vlade eksperata”, koja bi posle dve godine trebala da organizuje “prve demokratske i slobodne izbore”, srbske partije neće moći da u potpunosti ignorišu očekivanja svojih srbsko-pravoslavnih birača. I dok je Đukanoviću verna vlada imala relativno loše veze sa Srbijom, ova majka crnogorskih Srba -zbog nepokrivneih ratnih računa- ima problematične bilaterlane odnose sa skoro svim post-jugoslovenskih državama.
Zato se u Crnoj Gori i regionu radost zbog demokratskog zaokreta u Crnoj Gori meša sa brigom i nepoverenjem u snage koje nadiru.
Sem toga Đukanović još nije sklonjen sa vlasti. Njegov mandat predsednika države traje još 2 godine, zemlja je pocepana i biće teško razgraditi decenijama gradjeni autokratski sistem.
Ukoliko buduća vlada, koja se kune u demokratiju, napravi jedan jedini korak u pogrešnom, srbskom smeru, oblikovanom srbskim pogledom na region i svet, Zapad će se opet staviti na stranu Đukanovića.
Šta nas se onda tiče što je on autokrata: on je naš autokrata, a posebno ako eventualne nemire bude držao u granicama.
Autor: Andrej Ivanji
Prevod: Mirko Vuletić
Nije to rekao nikakav TAZ nego Roosevelt „Yes, he is a son of a bitch, but he is our son of a bitch“ srbadijo ne pismena.
nepismena valjda
Ono ratnohuškacko govedo treba posrat majku mu jbm