Balkanski savez- juče, danas i sutra

Piše: Vladimir Kršljanin

Balkanski narodi su svoje duhovno utemeljenje i identitet sticali u državnom okviru i/ili pod duhovnim uticajem Romejskog carstva. Carstvo, odnosno u zapadnoj terminologiji imperija, jeste višenacionalna država. U periodu njegovog slabljenja, pre svega pod udarima krstaša sa jeretičkog Zapada, dolazi do dalje afirmacije balkanskih naroda i njihove nacionalne emancipacije, daleko pre nego što se savremeni nacionalizam pojavio na Zapadu u vreme Francuske revolucije. I sa bitnom razlikom, što je naša nacionalna suština duhovna, vrednosna, zavetna i vezana sa autokefalijom naše Crkve, dok je zapadna prvenstveno materijalna i vezana za državnu organizaciju. Poslednja, u državnom smislu realna modifikacija Romejskog carstva bilo je ono što zovemo Dušanovo carstvo (Srba, Grka, Bugara i Arbanasa). Upravo ono je predalo štafetu iz Drugog u Treći Rim.

Tokom čitavog 19. veka, Rusija je pomagala oslobođenju balkanskih naroda od turskog ropstva. U pismu mitropolita Stratimirovića ruskom caru uoči Prvog srpskog ustanka, govori se o prelasku balkanskih naroda iz inoverne Turske u jednovernu rusku imperiju.

Međutim, pod uticajem Francuske revolucije i Napoleonovih ratova, već posle Prvog srpskog ustanka i Srbija i Rusija govore drugačije – sada Rusija podržava borbu balkanskih naroda za stvaranje svojih nezavisnih država. Uticaj ideja Francuske revolucije širili su masoni – sasvim drukčije na Balkanu, nego u zapadnim metropolama. Kao rezultat, dobijamo dve nove mega-nacije, nemačku i italijansku i – totalnu rasparčanost na Balkanu.

Većinski deo elite u balkanskim narodima i u Rusiji, nastojao je da tu rasparčanost smanji, i radi konačnog oslobođenja Balkana od Turaka, i radi prirodnog savezništva pravoslavnog (i slovenskog) sveta. Ti zajednički napori doveli su do prvog pokušaja stvaranja Balkanskog saveza, u kojem je glavnu ulogu imao srpski knez Mihailo Obrenović. Zapadne sile su organizovale njegovo ubistvo, posle kojeg, ne samo da je prvi pokušaj propao, nego na srpski presto dolazi Milan, koji pod zapadnim uticajem Srbiju vezuje za Austrougarsku i pokreće rat protiv Bugara, Srbima najsličnijeg naroda na Balkanu.

U drugom pokušaju, 1912, Balkanski savez biva stvoren i konačno oslobađa Balkan od Turaka. Kosovo i Metohija i Stara Srbija se vraćaju u okrilje matice. Srbi i Grci su na albanskoj obali, a Bugari u predgrađu Carigrada. Ovo izaziva histeričnu i paničnu reakciju na Zapadu. Britanija nameće i Balkanskom savezu i Rusiji okončanje rata, delimično povlačenje i stvaranje dva nepravoslavna „džepa“ na pravoslavnom Balkanu: državu Albaniju (po austrougarskom receptu) i evropski deo Turske, sa ciljem izazivanja trajne nestabilnosti u regionu.

To joj nije bilo dovoljno, nego već 1913. svojim intrigama izaziva Drugi balkanski rat, kako bi produbila jaz između Srba i Bugara i onemogućila njihovo ujedinjenje. To ujedinjenje je noćna mora za Zapad jer bi već zajednica ova dva naroda postala moćna regionalna sila, koja kontroliše ono što je strateški najvažnije na Balkanu: vezu Evrope sa Malom Azijom i Bliskim Istokom.

Zapadna politika na Balkanu izaziva strahovite patnje svih naroda, a naročito Srba, u dva svetska rata. Posle pada Ruske Imperije 1917. godine, u potrazi za novim zaštitnikom uoči Versaja, srpska vladajuća elita se fatalno vezuje za SAD i anglosaksonski faktor, što dovodi do stvaranja Jugoslavije.

Oživljavanju sna o Balkanskom savezu doprinosi rusko oslobađanje Srbije (i većeg dela Balkana) na kraju Drugog svetskog rata. Ali, rad na tome biva prekinut, jer se Broz preko Londona prikopčava za anglosaksonce, što dovodi do raskida sa Staljinom i 40 godina organizovane rusofobije, što je jedini takav slučaj u čitavoj srpskoj istoriji.

Savremenu varijantu Romejskog ili Dušanovog carstva, odnosno Balkanskog saveza, u formi Balkanske (kon)federacije, utemeljili su Dimitrije Tucović, srpski i bugarski („tesni“) socijaldemokrati početkom 20. veka.

Otvoreno se suprotstavljajući širenju sukoba i podela između balkanskih naroda od strane zapadne buržoazije, oni su na Božić 1910. organizovali u Beogradu Prvu balkansku socijaldemokratsku konferenciju, uz učešće socijalista iz svih balkanskih zemalja i naroda, pozivajući na „grupisanje koje nalaže moderni ekonomski razvoj, kao jedinu garanciju ekonomske i političke samostalnosti“.

Kada sam 1992. u rukovodstvu SPS zadužen za međunarodnu saradnju i počeo da stvaram Međunarodno odeljenje partije, bili smo već usred Prvog evropskog rata, koji je Zapad vodio protiv Srba, razbijajući Jugoslaviju, koju je sam stvorio, zato što je istinski srpski faktor u njoj ponovo zadobio odlučujuću ulogu, i kako bi sprečio novi Balkanski savez i njegovo neminovno povezivanje sa Rusijom.

Pokrenuli smo grozničavu aktivnost prema inostranim političkim partijama u više pravaca – ka Rusiji, koja je i sama bila u najdramatičnijem i najtragičnijem periodu svoje novije istorije, ka levim i suverenističkim snagama u Evropi i na Balkanu, ka Kini, koja se tada ustezala od aktivnije uloge u međunarodnim poslovima, ka zemljama u razvoju.

Od prvog dana mi je bilo jasno da aktivnosti na Balkanu imaju poseban značaj, i zato jer nam jedino „grupisanje garantuje samostalnost“ i zbog toga što su najteža iskušenja tek bila pred nama. Tucovićev koncept nam je bio ideja vodilja, a aktivnost je dobila veliki intenzitet i zbog toga što su sredinom devedesetih socijalisti bili na vlasti u svim čisto-balkanskim zemljama: Srbiji (SR Jugoslaviji), Bugarskoj, Rumuniji, Grčkoj i Albaniji.

Najlakše je bilo sa Rumunijom. Odnosi sa vladajućom strankom, za vreme Ilijeskua i Nastasea, razvijali su se bez teškoća. Otvorenih pitanja nije bilo.

Odnosi sa svim partijama u Grčkoj i na Kipru bili su najrazvijeniji, najemocionalniji, puni dinamike, ali i značajnih događaja, jer nam je u vreme naše nametnute konfrontacije sa Zapadom, Grčka, u kojoj su se smenjivali na vlasti Nova demokratija i PASOK, bila najbliži prijatelj sa značajnim pozicijama u SAD, ali i u EU. Sa druge strane, pamtim svoj susret u Beogradu početkom devedesetih sa značajnim rukovodiocima KP Grčke (KKE) Kolosofom i Angurakisom. Oni su došli da se upoznamo, ispunjeni nadom, zbog našeg otpora američkom diktatu, ali i strepnjom, zbog 1948. Uzeo sam na sebe tu slobodu da u ime SPS osudim Brozovo zatvaranje granice, koje je dovelo do tragedije grčkih partizana posle američke intervencije. Uspostavili smo poverenje i KKE je godinama organizovala brojne demonstracije i proteste povodom američke agresije na našu zemlju. Viđao sam i Micotakisa (Konstantin Micotakis 1918-2017, premijer 1990-1993). i Samarasa (Andonis Samaras, premijer 2012-2015), a svojim staloženim, umnim i borbenim stavom, u snažnoj uspomeni mi je ostao Papuljas (Karolos Papuljas 1929-2021, predsednik Grčke 2005-2015), koji je uvek ostao uz nas.

Posetio je Miloševića u Hagu, a pošto sam mu predočio podatke o kršenju ljudskih prava kod nas 2003, a koje je on izneo u Savetu Evrope, kolonijalni režim u Beogradu je bio prinuđen da ukine vanredno stanje.

Sa Albanijom nije bilo lako, ali smo znali da u balkanskoj istoriji postoje i veoma svetle stranice u našim odnosima, kao i da većina u samoj Albaniji drugačije gleda na Srbiju, nego deo manjine na Kosovu i Metohiji. Najviše truda su uložili moj veliki prijatelj i saradnik u međunarodnom odeljenju SPS Oliver Potežica (kasniji ambasador u Jordanu i Libiji, gde je herojski, na dužnosti, poginuo posle američkog razaranja te zemlje) i naš otpravnik poslova u Albaniji Miroslav Zarić. Uspostavili smo saradnju sa više manjih političkih partija. Socijalisti su oklevali, naročito međunarodni sekretar Ilir Meta (premijer 1999-2002, predsednik Albanije 2017-2022), tako da smo se uglavnom sretali na međunarodnim skupovima.

Bio sam svestan da se najvažniji prodor mora napraviti sa zemljom sa kojom je Zapad uložio najviše truda – Bugarskom. Znao sam da možemo uspeti, posebno zato što u narodu te zemlje nema masovnih antisrpskih osećanja, nego naprotiv. U poseti Beogradu je početkom devedesetih boravio član rukovodstva BSP dr Georgi Prvanov (predsednik Bugarske 2002-2012), u to vreme, kao i ja, član Izvršnog odbora. Dugo smo, u više navrata, razgovarali.

Prvanov je istoričar, koji u detalje poznaje i voli delatnost Tucovića i njegovih bugarskih drugova. Sklopili smo „istorijski dogovor“: sada kada je Makedonija nezavisna, više nema prepreka za maksimalno jačanje srpsko-bugarske, ali i balkanske saradnje! Na tome ćemo raditi i to moramo ostvariti. Bilo je još mnogo kontakata sa bugarskim socijalistima. Kada su sasvim došli na vlast, upravo je u Sofiji 1996. održana prva ministarska konferencija zemalja JIE, čime je nova saradnja svih balkanskih zemalja uspostavljena. Već sledeće godine, održana je sledeća ministarska konferencija u Solunu i prvi u istoriji samit na Kritu!

Tamo su Slobodan Milošević i albanski premijer i lider socijalista Fatos Nano (premijer 1991, 1997-1998, 2002-2005) dogovorili novi tip odnosa i ambijent za mirno rešavanje pitanja Kosova i Metohije, koje su obojica priznali za naše unutrašnje pitanje.

Taj istorijski iskorak je bio u suprotnosti sa zapadnim agresivnim planovima. Odmah posle samita na Kritu je realizacija tih planova maksimalno ubrzana. Započinju i eskaliraju terorističke akcije „OVK“. Dolazi do naše specijalne antiterorističke operacije 1998. i otvorenih pretnji agresijom NATO. Saradnja balkanskih zemalja je te godine, na ministarskom sastanku u Istambulu i samitu u Antaliji (učestvovao Momir Bulatović, jer je Slobodan Milošević upravo u to vreme vodio u Beogradu teške pregovore sa Holbrukom, posle kojih je na KiM došla „Vokerova“ misija OEBS) imala samo jednu nametnutu temu – situaciju na KiM. U godini NATO agresije sastanci zemalja JIE su prekinuti, da bi bili obnovljeni tek posle 5. oktobra.

Samiti zemalja JIE održavaju se od tada redovno, svake godine, ali ostaju medijski gotovo neprimetni, jer malo o čemu odlučuju. Na prva dva samita, lideri balkanskih zemalja su se između sebe dogovarali bez tuđeg prisustva. Međutim, posle gušenja srpske nezavisnosti, balkanske zemlje su ubrzano i bez vidljivog otpora apsorbovane u strukture EU i NATO, čiji predstavnici, kao svojevrsni kontrolori, prisustvuju svim samitima.

Ne treba se obeshrabriti. Moramo uvek imati u vidu da je samo postojanje multilateralne saradnje na Balkanu uvek više u interesu samih balkanskih zemalja, nego spoljnih faktora. U periodu evroatlantske dominacije Balkanom pokrenut je veliki broj unutarbalkanskih inicijativa za saradnju, uključujući one koje okupljaju po tri-četiri zemlje koje imaju zajedničke interese u pojedinim pitanjima. Neke od inicijativa su pod direktnim patronatom EU. Sve to govori da su na Zapadu svesni (nažalost, često više nego mi sami) potencijala balkanske saradnje i integracije i zato se sistematski trude da ih drže pod kontrolom, u sklopu svoje neokolonijalne politike.

Inicijativa koja poslednjih godina najviše na sebe skreće pažnju, a ponekad i kontroverzna tumačenja – „Otvoreni Balkan“ ima značajne dimenzije autentičnosti i potencijalno predstavlja dobar okvir (ekonomska saradnja, dijalog Beograd-Tirana uz učešće suseda, iako Edi Rama nije Fatos Nano) za stvaranje konstruktivne atmosfere za prevazilaženje problema na Kosovu i Metohiji. Ovde naravno, nedostaje dubinski rad Srbije sa svojim građanima – pripadnicima albanske nacionalne manjine.

Naravno, multilateralna saradnja i integracija nisu isto, kao što nisu isto „Proces saradnje zemalja Jugoistočne Evrope“ i Balkanski savez (apelujem na sve javne delatnike da smanje svoju fasciniranost Evropskom Unijom i da srpsku reč „savez“ ne zamenjuju tuđicom „unija“) ili Balkanska (kon)federacija. Smisao grupisanja je, kao što pre više od 100 godina primetiše Tucović i drugovi, u jačanju naše samostalnosti.

Glavni nosilac potencijala balkanske saradnje i integracije je, naravno, Srbija. Ne samo zbog svog centralnog položaja na Balkanu, već pre svega zato što je najsamostalnija, odnosno zato što je jedina sačuvala tesne veze sa Rusijom (što je i garancija njene slobode i samostalnosti). Slične veze sa Rusijom ima i Republika Srpska. Dakle, pitanje ujedinjenja delova srpskog naroda, rasparčanog kao posledica zapadne agresije treba rešavati paralelno sa jačanjem balkanske saradnje i integracije. Istorijska Srbija može biti ponovo ujedinjena samo kada dođe do dekolonizacije Balkana uz pomoć Rusije.

Iz svega sledi da su sve za nas bitne stvari uzajamno povezane i proizilaze jedna iz druge, te naša spoljna politika mora paralelno i svom snagom da se bori za naše ujedinjenje i oslobođenje, kao i za balkansku saradnju, dekolonizaciju i integraciju. I sve to u tesnoj zajednici sa Rusijom, za koju danas jedino Srbija ima ključ, u duhovnom i istorijskom smislu. To je i put nade za čitavu Evropu. Sve drugo bi bila tragedija.