Balkanski praznik

Piše: Čedomir Antić

U Pljevljima je proslavljen dan početka Prvog srpskog ustanka, koji danas obeležavamo i kao Dan Državnosti Republike Srbije. Vest o tome da je u jednoj od opština savremene Crne Gore slavljen datum koji od 2001. slovi kao centralni praznik susedne države, dočekana je u nekim crnogorskim krugovima kao bizarna odluka ravna izdaji države. Jer zaboga, pitaju se, “kakve veze ima Crna Gora sa proslavom susedne države”.

Rekao bih da greše. Pre svega istorija Crne Gore nije ništa drugačija od istorije drugih evropskih naroda. U njoj ima mnogo prožimanja. Za savremenike, te 1804., stanovnici Crne Gore bili su Srbi, ali je Crna Gora bila ograničena na prostoru četiri nahije. Reč je o današnjoj Prijestonici (opštini) Cetinje. Oblast Pljevalja, ali ne samo njih, u Srbiji je vekovala, a u nezavisnoj Crnoj Gori je do danas provela svega 25 godina i to većinom pod režimom Mila Đukanovića. Za vladare i vlasti Crne Gore tokom 19. veka veliki delovi današnje državne teritorije bili su jednostavno „Stara Srbija”. Prvi srpski ustanak izazvao je nemire na severu današnje Crne Gore.

Vladika Petar Prvi, koji je pred ustanak planirao stvaranje „Slavenoserbskog carstva”, obećao je da će ratovati zajedno sa voždom Karađorđem, ali su okolnosti omele ovaj plan. Zato su se podigla plemena u oblasti Stare Raške, današnjem severu Crne Gore. Kakav je bio odnos Srba koji u to vreme nisu živeli u sastavu Crne Gore, ali su njihovi potomci možda postali Crnogorci, svedoči Joko Gavrilov Subotić iz Risna koji je 1867., kada je predsedniku rodne opštine dao izjavu o svom dobrovoljnom učešću u Srpskoj revoluciji, imao 94 godine. Subotić je sa primorja zajedno sa pestanestoricom rođaka i drugova otišao u voždov tabor u Sijenicu, pa se pod komandom Karađorđa i Miloša Obrenovića borio na Novom Pazaru i Zlatiboru. Šest decenija posle rata, u Austrijskom carstvu, svestan narodne pripadnosti i nacionalnog cilja, pred činovnikom strane države ovaj stari junak zaključuje svedočenje sledećom rečenicom: „A sad Živio srbski narod i njegov Mudri Knez.”

Srpski ustanak nije bila obična buna Beogradskog pašaluka. Bio je to najveći ustanak u istoriji Osmanskog carstva. Tokom povesti koja je na tri kontinenta trajala sedam vekova. 1804. je početak modernog doba na Balkanu. O ustanku je predstave igralo Gradsko pozorište u Beču, o njemu je pisao Lamartin, divio mu se Napoleon, svetskoj istoriografiji ga je predsatvio Ranke, u stihovima ga je uzvisio Puškin, o njemu je redovno izveštavao Njujork Tajms, prenosilo ga je deset dnevnih novina u dalekoj Australiji. Karađorđe je postao prvi Južni Sloven čiji je nekrolog objavio londonski Tajms, a  prvu pesmu o njegovoj pogibiji spevao je i objavio  časni Džordž Krouli, irski pesnik engleskog jezika, svega tri meseca posle voždovog uzdizanja na Nebesa.

U krajnjoj liniji, Krađorđe je iz Vasojevića, njegov đed Jovan stigao je u Viševac pored Topole svega tridesetak godina pre njegovog rođenja. Miloš Obrenović je na isti način Drobnjak. Da li neko u Podgorici ili na Cetinju zaista misli da može da se odrekne ovih velikana, a da Srbima „otme“ Bogišića, Matavulja ili Vasilija Ostroškog? Ne rešava se sve kao „crnogorska dijaspora” u Srbiji – obespravljivanjem i otpisivanjem.

Konačno, ako neko i želi da u svemu razdvoji Crnu Goru od Srba i Srbije, ne sme da smetne sa uma da Srbi čine skoro 40% stanovništva Crne Gore, da su prema aktuelnom popisu najbrojniji narod u Crnoj Gori, pa će tek politički sporazum Crnogorci dobiti koji procenat više – samo radi mira u kući. Ako neko već mrzi Srbiju i srpsku istoriju, za njega samog je štetno da tako dugotrajno i postojano mrzi svoje susede, rođake, sugrađne i braću. Možda je rešenje da oni Srbe i Srbiju konačno priznaju i prihvatite, kao što su tokom proteklih nekoliko decenija na svaki način prigrlili potomke Njegoševih dušmana. Tako je bolje za sve, a posebno za one koje je mržnja prema sopstvenoj istoriji i poreklu dovela u slepu ulicu.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)