Balkanski Evropejčići i drugi fićfrići

Piše: Čedomir Antić

Kada je započeta praksa vrednovanja naučnika po citiranosti, pojavio se jedan problem. U najvećoj meri citirani naučnik bio je izvesni strani istraživač čije su teze bile odbačene od celokupne naučne zajednice. Nekako mu je pošlo za rukom da objavljuje u jednom naučnom časopisu, svi su požurili  da mu odgovore i on je ubrzo postao najcitiraniji naučnik.  Nešto slično dešava se i sa kolumnistom Vijesti Željkom Pantelićem. On u svojim neutemeljenim i naivnim tekstovima zastupa jednu stranu koja je u crnogorskom političkom spektru stvorena 2020. godine, nakon što su njene političke klice (utemeljene na Đilasovim tezama o dva „srpska”, odnosno „dva crnogorska naroda”) godinama bile hibernirane, svedene na ostatke SNP-a i NS-a. Sada je ova opcija potrebna da bi pokazala „vazdašnju izuzetnost” Crne Gore o kojoj piše Pantelić. Tako treba onemogućiti „srpski i ruski toksični uticaj”, pomoći evropskoj pokojnici da se našminka i dati neki novi razlog za nadu posustalim srpskim evromanima. Valja spasiti i crnogorsku duboku državu, te sprečiti srpski narod da bude ravnopravan sa Crnogorcima, Albancima, Bošnjacima i Muslimanima.  Pantelić je na najnoviju kolumnu već dobio odgovor svog političkog brata i imenjaka iz depeesovskih struktura. Taj trijumvirat imenjaka  – od njegovog urednika Ivanovića do ovog  kolumniste Portal analitike – dovoljan je sâm sebi i ne može imati drugačiju sudbinu od Mila Đukanovića i njegove politike, koja ih je, uostalom,  i omogućila. No, Pantelićevo uverenje – da je srpska negativna izuzetnost takva, da je samo spolja moguće određivati šta srpski narod želi i da li uopšte sme da bude ravnopravan – indikativno je pa je stoga i neophodno na njega uvek ukazivati. Jer ta njegova politička filozofija predstavlja opšte mesto politike Sjedinjenih Država i saveznika.  Zato na ovom mestu navodim jedan citat iz njegove nedavne kolumne. Izvinjavam se Panteliću što se njime bavim i trošim vreme na nekog ko to ne zavređuje,  a zahvaljuem mu istovremeno zbog esencije neistine i licemerja koju je tako izvanredno sročio I čitaocima predstavio.

Pantelić piše:

„Priča o “srpskom svetu”, pogotovo u Crnoj Gori i BiH, ali i u celom regionu je, osim što je magla o kojoj je već pisao Vukašin Obradović na ovim stranicama, potpuno deplasirana. Podsetimo, predstavnici Srba u Crnoj Gori su na vlasti već tri godine, u dejtonskoj Bosni i Hercegovini od njenog nastanka, u Hrvatskoj su takođe deo vlasti, kao što bi mogli da budu po slovu kosovskog Ustava i u Prištini.

Srbi u svim delovima bivše Jugoslavije, osim u Sloveniji i Severnoj Makedoniji, učestvuju ili bi mogli da učestvuju u vlasti, što narativ o “srpskom svetu” čini prevaziđenim, devetnaestovekovnim, baš kao što su i ljudi koji ga zastupaju, zaglavljeni u vremenu i prostoru. Priča o ugroženosti i zaštiti Srba je dokaz kratkovidosti, pre svega Beograda i dela srpskih političkih lidera u regionu, koji u novonastaloj situaciji ne primećuju veliku priliku za Srbe i Srbiju već vide isključivo opasnost za svoju vlast, zato umesto da budu konstruktivni nastupaju destruktivno i destabilizujuće.”

Malo je uvredljivo da o progresivnosti govori neko ko se na RTS-u zaposlio u dvadest i prvoj godini (znači pre završenog fakulteta) i to 1994. – svega dve godine nakon što je Miloševićev režim iz državne televizije oterao sve što slobodno misli.  Takođe je ružno da o ugroženosti Srba govori neko ko je RTS napustio 1999. nakon što je isti bombarodvan i od tada podržava EU (NATO) – dakle one koji su ga bombardovali.

Da se razumemo, Vukašin Obradović je politički aktivista i novinar iz Vranja. Proslavila ga je i na čelo jednog novinarskog udruženja stavila politička podobnost i mišljenje istovetno NATO-ovskim protektorima, a ne poznavanje politikolologje, nacionalnog pitanja ili istorije. Da je Pantelić citirao mladog Alekandra Ljubomirovića, koji je 2022. godine na Slobodnom univerzitetu u Berlinu odbranio master tezu na temu Srpski svet, smatrao bih ga ozbiljnim. Ovako, on nije ni trag onog spektatora spoljne politike čije sam kolumne čitao u Nedeljniku, ili sam možda ja ignorant koji je njegove uradke čitao opušteno, ne proveravajući njihove navode i samo se diveći potvrđivanju sopstvenih predubeđenja? U svakom slučaju Srpski svet nije isto što i ujedinjena srpska država. Naprotiv, Srpski svet je jedna virtuelna zajednica koja ne negira suverenost država u kojima Srbi žive. To šta Pantelić i Obradović misle nije od značaja, sudi se na osnovu napisanog od strane teoretičara ove ideje – koja nikad nije postala zvanična politika Srbije ili Srpske – počev od Miljana Glišića do Aleksandra Vulina (čiji je programski intervju o tome objavljen pre nekoliko godina na stranicama Pečata). Dakle, što više Srbi imaju kolektivnih prava u drugim suverenim državama, to je više moguć i neizbežan srpski svet. Ako im ta prava neko ograniči, obesmisli ih, učini ih drugačijim od prava koja uživaju drugi narodi i izloži ih pritisku, onda alternativa nije Srpski svet, već ujedinjena srpska država. Uostalom, Srbi su imali stranke koje su bile deo vlasti u Ugarskoj pre 1918. i Osmanskom carstvu pre 1912. godine, pa to nije sprečavalo njihov pravedni pokret za slobodu i demokratiju.

Milošević, Hitler i sve hrvatske vlasti od 1990. biraju predstavnike naroda koji žive pod njihovom vlašću da obavljaju nekakvu dužnost u državi. U Hrvatskoj predstavniku SDS-a nisu 1990. hteli da daju čak ni mesto potpredsednika Sabora. Da bi SDSS pustili u vladu trebalo je da se političari Srbi, koji su za vreme rata podržavali Tuđmanov ratni napor, ujedine sa onima iz Krajine čiji je ostanak u Hrvatskoj i javno delovanje odobrila hrvatska policija. Srbi u hrvatskoj vladi služe kao dekor, oni nemaju uticaj ni značaj koji recimo uživaju Mađari ili Bošnjaci/Muslimani u vladama Srbije. Oni ne smeju da imaju politiku drugačiju od hrvatske nacionalne, a ostvarivanje osnovnih etničkih prava moguće je samo nepotpuno i ograničeno ogorčenom mržnjom većine javnosti. SDSS i srpske ustanove su spremni na sve – od toga da priznaju Kosovo do slavljenja ubistva 1.850 i progona 250.000 Srba u „Oluji”, samo da bi sedamstotina (700) njihovih aktivista ostali na plati hrvatskog budžeta. Bilo je razdoblja kada ih europski Hrvati nisu plaćali, pa je te troškove podmirivala Srbija.

Srpske stranke u Crnoj Gori nisu na vlasti tri godine, već je koalicija oko najveće srpske stranke na vlast došla prošle godine i to pod uslovom da ne sme da preuzme bar polovinu ministarskih mesta zato što to ne dozvoljava NATO. Kod je reč o PES-u i Demokratama, Pantelić sleduje Miloševićevoj logici.  Milošević je, ali u uslovima albanskog bojkota ustanova Srbije, birao Sejdu Bajramovića kao predstavnika Albanca. Sejdo je bar hteo da predstavlja Albance. Milatović, Spajić i Bečić ne žele da predstavljaju Srbe kao narod i njihove interese. Njih zanimaju samo srpski glasovi. Sejdo je dokazivao da je Albanac, a Jakov, Milojko i Aleksa ubeđuju javnost da nisu Srbi.  Kakvi su to naši predstavnici ?

Da Pantelić ne zna mnogo o temi ili je makar zlonameran u meri u kojoj je zaljubljen u raspalu i nedemokratsku Evropsku uniju, svedoči i njegova tvrdnja da Srbi nisu na vlasti u Severnoj Makedoniji. Naprotiv, koliko su na vlasti u Crnoj Gori, preko Zdravka Krivokapića i Milojka Spajića, toliko su i u vladi Severne Makedonije.  Srba ima u SDSM-u a kao i u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti Severne Makedonije, međutim DPSM (srpska partija) je u opoziciji. Oni su odbili lična obećanja i novac SDSM-a, a da za uzvrat glasaju protiv Srpstva i Srbije – za nezavisno Kosovo, protiv Ruske Federacije, za Rezoluciju o genocidu u Srebrenici… Zato su i ostali u opoziciji. Zašto crnogorski ili drugi primer Pantelić ne primeni na Severnu Makedoniju?

Nema Srba u vlasti u Sloveniji, veli Pantelić. Zašto ne kaže da šampionka europskih integracija i njegov bez svake sumnje mokri san, ne priznaje Srbima pravo nacionalne manjine, da je 30.000 Srba i Muslimana ispisala iz državljanstva i samo ih delimično rehabilitovala posle skoro trideset godina. Slovenija je, uosatlom, samo zbog slovenčkog nacionalizma, izabrala da u EU uđe bar deset godina kasnije nego što bi ušla u Jugoslaviji sa Antom Markovićem (o ovoj gluposti da bi oni koji su srušili SFRJ mogli da je ekspresno prime u članstvo EEZ/EU, Pantelić naravno ne piše, iako u malenom svetu njegovih  istomišljenika ona ima većinsko poverenje).

Koja to prava imaju Srbi u Federaciji BiH? Na osnovu petnaest godina dugog praćenja ovog pitanja, tvrdim: daleko manja nego Bošnjaci u Republici Srpskoj. Dovoljno je reći da je sva imovjna Bošnjacima u RS vraćena, a imovina hiljadama Srba u FBiH nije. Potpredsednik RS je visoki funkcioner SDA, a potpredsednik FBiH iz redova srpskog naroda je veteran tzv. Armije Republike BiH. Da li je to alternativa Srpskom svetu?

Da li je budućnost Srba na Kosovu i Metohiji u nevladinoj organizaciji „Zajednica srpskih opština” koja će imati ovlašćenja jednako lažnog „Zajedničkog vijeća općina” u Hrvatskoj? Da li će baš zaista sve biti bolje na Kosovu kada ga Srbija prizna, a vlast albanskih fašista se smiluje i stvori zajednicu bez ovlašćenja? Da li je Srbima u Hrvatskoj bolje od kad je ova država bezulsovno postala članica EU? Pa nije… U Hrvatskoj je i dalje svake godine registrovano 300 napada na Srbe. U Hrvatskoj je nemoguće delovati sa pozicija zahteva za autonomijom srpskog naroda, a u Srbiji bar dve manjinske stranke deluju sa zahtevom da dobiju teritorijalnu autonomiju. U Crnoj Gori te „pristalice Srbije i Mitropolije“ kako ih naziva Pantelić, nikada ne spominju srpski narod i njegova prava i ne solidarišu se sa srpskim narodom izvan  Crne Gore. Oni dakle nisu Srbi već varalice i konvertiti. Konačno, zašto bi Srbi i Srbija delovali drugačije nego njihovi susedi (Hrvati, Sloveni, Albanci, Bošnjaci) ili države koje pred sbom imaju slične  izazove (Mađarska, Hrvatska, Bugarsa, Turska)?

Pantelić na ovo nema odgovor. On će nastaviti da lupa kao otvoren prozor, u nadi da će Crna Gora biti primljena u Evropsku uniju a srpski narod prestati da postoji u ovoj državi. Prvo se možda i dogodi, iako je mrtvakinji teško da se uda. Što se tiče nestanka srpskog naroda u Crnoj Gori, nisu uspeli Hitler, Musolini, Staljni i Tito, verujem da neće ni ovi fićfirići. Panteliću želim  dug život i lozu koja će živeti vekovima,  i voleo bih da ni on niti iko njegov doživi da Crna Gora ne bude i deo Srpskog sveta ili, ako Srbima bude osporena ravnopavnost, da što pre dočekaju i svedoče da se iz sastava Crne Gore izdvoji jedan novi srpski entitet koji će postati deo ujedinjene srpske države.

Sve najbolje Panteliću.