Bajden nije zainteresovan da sa Putinom razgovara, već da ga pobijedi

Šest decenija je prošlo otkad je uspostavljena „crvena linija“ između Bijele kuće i Kremlja, a koja je trebalo da pomogne da Nikita Hruščov i Džon Kenedi izbegnu rizike od atomskog rata dvije najmoćnije sile na svijetu.

Planeta je tada zaista bila pred trećim svjetskim ratom u vrijeme tzv. Kubanske krize, a ideju da se uspostavi „vruća linija“ među liderima dvije velesile dali su Amerikanci. U vrijeme kada se razbuktavala Kubanska kriza službama je bilo potrebno 12 sati da dešifruju saopštenje Hruščova koje je imalo tri hiljade riječi.

Nije bilo direktne telefonske linije Kremlja i Bijele kuće, već su dvije velesile komunicirale telegrafski, a zatim teleksom i tek sedamdesetih godina se pojavio direktni telefon koji je omogućavao da se predsjedničke poruke brzo prenesu.

Prvi predlog da se organizuje direktna veza između SSSR i SAD potekao je iz Kremlja još 1954, u vrijeme kad je buknuo rat u Koreji. Postojala je opasnost da dođe do direktnog sukoba između SAD i SSSR. U Kremlju su objasnili da bi ta direktna veza mogla da spriječi opasne incidente, ali je u Vašingtonu tada nisu prihvatili. O tome se razgovaralo i 1958. u Ženevi. Tek pet godina kasnije, iz Vašingtona je stigao predlog da se uspostavi direktna veza rukovodstava dviju država. Kubanska kriza je bila rešena zahvaljujući pregovorima Hruščova i Kenedija, pa je zaključak bio da se u neposrednim razgovorima mogu, ne samo rješavati već i izbjeći direktne konfrontacije.

U Ženevi je 20. juna 1963. potpisan memorandum o međusobnom razumijevanju kojim je dogovoreno da se otvori direktna linija veze između lidera dveij velesile. Informacije su se slale tekstovima. Iz Moskve u Vašington tekst je išao na ruskom, a iz Vašingtona u Moskvu na engleskom, a svako je za sebe prevodio tekst. To je i bio razlog što je dogovoreno da se komunicira pisanim putem, kako bi se izbegla opasnost od neodgovarajućeg prevoda. Osim toga, davala se mogućnost da se razmisli prije nego što se uzvrati odgovor.

Nažalost, prva važnija poruka preneta „crvenim telefonom“ bila je ona o ubistvu Džona Kenedija. Kasnije se na taj način komuniciralo u vreme arapsko-izraelskog rata 1967. godine. Tada je američki ministar odbrane Robert Maknamara probudio u sedam sati ujutro predsednika Džonsona i rekao mu da je od sovjetskog premijera Kosigina stigla poruka u kojoj ga je molio da napravi pritisak na Izrael da se zaustavi rat. Rusi su poslali i poruku u kojoj su pitali učestvuje li Amerika direktno u sukobu Izraela protiv arapskih zemalja. Linija se koristila i za vreme indijsko-pakistanskog rata 1971, a potom i u vreme napada Turske na Kipar 1974. godine. Pojavom satelitskih veza i „crvena linija“ se 1978. modernizovala. Kod Amerikanaca je za tu liniju odgovarala Uprava armijske veze u vojnoj bazi u Arizoni. Sovjeti su koristili satelitske sisteme „Munja“ i „Imntelsat“. Kad je SSSR u decembru 1979. poslao vojsku u Avganistan, razmenjeno je više poruka između Vašingtona i Moskve.

Kasnije je Boris Jeljcin razgovarao uz pomoć prevodioca direktno preko telefona sa Bušem starijim jer je između Kremlja i Bele kuće 1991. bila uspostavljena direktna telefonska zaštićena linija koja i danas postoji, ali se ne koristi.

Mnogima se nameće pitanje mogu li Putin i Bajden u direktnim razgovorima zaustaviti rat u Ukrajini koji se sve više pretvara u rat NATO protiv Rusije. Nažalost, šanse za to su minimalne. U Moskvi su odavno shvatili da sa Bajdenom ne može doći ni do kakvog kompromisa u pregovorima, pa pažljivo prate ko će na narednim izborima biti izabran za predsednika SAD. Iako u Moskvi ističu da se ne mešaju u tuđe unutrašnje poslove, ne skrivaju nadu da bi na narednim izborima „pospani Džo“ mogao da napusti Belu kuću.

Ministar spoljnih poslova RF Sergej Lavrov je više puta otvoreno govorio da nikakvih kontakata između Kremlja i Bele kuće nema.

– Predsednik Bajden očigledno više voli da šalje poruke i preti Rusima preko svojih novinara, nego da u pregovorima sa Putinom traži rešenja za izlazak iz sadašnje krize – ukazuju u Moskvi. – Problem kolapsa komunikacije rukovodstava SAD i Rusije nije u sistemima veze, već u fiks ideji američkog predsednika da u ovom proksi ratu pobedi Rusiju tako što će da ginu ukrajinski vojnici, a NATO Kijevu šalje oružje.

Iako je sve veći broj onih koji Bajdenu daju razne epitete, od „pospanog predsednika“ pa do „puzajućeg Džozefa“, činjenica je da je on uspeo da disciplinuje članice NATO i one sada poslušno izvršavaju svaku komandu koja im stigne iz Vašingtona. Predsednik Francuske Makron je ne tako davno govorio da je NATO ostao bez mozga, ali i on sada poslušno čini što mu Bajden kaže. Ništa se neće promeniti ni ukoliko Bajden uspe da dobije i drugi mandat na čelu Amerike. Do normalizacije odnosa može doći tek kad u SAD na vlast dođe predsednik koji će prihvatiti da je današnja Rusija nešto sasvim drugo od one Jeljcinove koja je bila pred raspadom. Sada pokojni nobelovac, veliki ruski pisac Aleksandar Solženjicin, dao je vrlo preciznu analizu kada je u jednom od poslednjih intervjua nemačkim novinarima kazao da su Gorbačov, a zatim i Jeljcin, stalno popuštali Zapadu pa im zato sada smeta Putin koji insistira na poštovanju interesa Rusije. n Gorbačov i Regan PORUKE „crvenom linijom“ slali su i Gorbačov i Regan. U istoriji je zapisano da je predsednik Regan dobio od Gorbačova preko faksa pismo napisano rukom i tako je namučio prevodioce. Gorbačov i Regan su poslednji predsednici koji su se „dopisivali“. Mada je Regan u predizbornoj kampanji nazivao SSSR „imperijom zla“, on je kasnije sa Gorbačovom potpisao važne dogovore o smanjenju naoružanja.