„Australijo, da Bog da potonula…“

Last updated jan 17, 2022

Piše: Ćedomir Antić

Ponekad nije loše biti poražen. Pre dvadeset i pet godina, u vreme Miloševićevog režima, u Beogradu je postavljena komedija „Lari Tomson, tragedija jedne mladosti“ u kojoj neki siromašni ljudi, u sankcionisanoj zemlji, beg pronalaze gledajući seriju o Australijancu Lariju Tomsonu. Bežeći u svet televizijske sapunice, ovi gledaoci pate zato što su mladom i obrazovanom Lariju, željni da ga liše nasledstva zli ljudi namestili nekakv zločin, pa su ga konačno i osudili da umre na „električnoj stolici“. „Australijo ! Da Bog da potonula !“, vikao je Danilo Bata Stojković u ulozi nezaposlenog konduktera Dragana Kraja, optužujući Australiju zato što je oterala svoje obrazovane mlade, a Larija osudila na smrt. Publika se smejala, prepoznajući u Australiji Srbiju. Sve to u sred rata, sankcija i Miloševićeve vladavine. Pitam se, ima li u Australiji takvog duha, umetničke samoironije i intelektualnog poštenja?

Ne pratim tenis. Ne mislim da je veliki, planetarni uspeh Novaka Đokovića nekakav „srpski uspeh“. Izuzetno mi je simpatičan, podržavam ga, ali on nije deo nacionalnog Panteona zajedno sa Sv. Savom, Karađorđem, Njegošem, Andrićem… Kao što nemam ništa protiv uspeha bilo kog čoveka iz bilo kog naroda, već me vest o njemu uvek ispuni dubokom radošću i solidarnošću, tako sam nekako uz Novaka Đokovića, mada, priznajem, nikada nisam pogledao više od tri minuta neke teniske utakmice, a pravila ovog sporta znam na osnovu čitanja članka iz enciklopedije.

Nisam mnogo zainteresovan ni za najnovije događaje, osim u jednom domenu. Reč je o ljudskim pravima. Jedno od temeljnih ljudskih prava je ravnopravnost. Da li je ravnopravnost jednog čoveka, koji je deo svetskog džet-seta i poseduje stotine miliona evra, ugrožena samo zbog njegovog porekla? Da li je, kao i toliko puta tokom proteklih trideset godina, u velikom društvenom eksperimentu koji traje na čitavom evropskom Zapadu i u njegovim „belim dijasporama“, pripadnik naroda, koji oni tamo ne vide kao deo svoje civilizacije i rase, a zgodno je geografski blizak i beloput da ih niko ne optuži za rasizam, izabran da posluži kao presedan – kao što u farmaceutskim eksperimentima zamorce testiraju umesto „dragocenih“ ljudi?

Ukratko, od kada je stigao do prvog mesta u svetskom tenisu, Novak Đoković je predmet obožavanja (pa zahvaljujući njemu je ona dvonoga nesreća Boris Tadić uspela da se sastane sa Robertom de Nirom !), ali i meta jedne odvratne, rasističke, šovinističke i u svojoj suštini fašističke šaptačke kampanje. Ličnost bez skandala, čovek uzornog ponašanja, porodičan, pošten, čestit, odmeren, koji govori lep engleski – postao bi meta horskih uvreda samo ako bi popreko pogledao dečaka koji sakuplja loptice, ako bi glasno viknuo posle pobede ili bi se u javnosti provukla neka od nutricionistikih ideja njegove žene. Da ne ulazim u to šta sve javne ličnosti u modernom svetu moraju i treba da trpe, ukazao bih na članak objavljen pre nekoliko godina u Njujorkeru. U tom intelektualnom i levičarskom magazinu – koji se i sâm tokom protekle dve decenije na ideologiji „ljudskih prava“ i „manjinarenja“ isključio iz reda slobodoumnih i vratio u jedno novo srednjovekovlje (u kome postoje napredni mobilni telefoni ali postoji i ekstremizam za koji više nisu potrebni ni religija ni celovita ideologija) – objavljen je tekst pod naslovom „Treći čovek“. Pretpostavljate, Đoković je u to vreme već bio prvak sveta u tenisu, ali je autor verovao da bi red bio da takva osoba bude treća. Toliko o sportu, nepristranosti, slobodi, intelektualnosti… Đoković bi svakako neki popust dobio kada bi pošao putem oca porodice Kardašijan, pa svojevoljno od bate postao seka… Ali da ne širimo tu priču. Svako onaj ko je želeo da Sjedinjene Američke Države i saveznici (među njima i Australija) budu kažnjeni, nije dangubio dok ih je kleo. Bog – poznato je to – kada nekoga želi da kazni, prvo istom oduzme pamet. Bombe su u odnosu na kaznu koja je u toku, isto što i dečije međusobno prskanje pištoljima na vodu.

Novak Đoković je došao u državu u kojoj je osvojio desetak najviših teniskih kupova. Gde je dolazio sa dugotrajnom vizom. Javna ličnost čija putovanja se temeljno pripremaju, došao je nevakcinisan ali uz svu neophodnu dokumentaciju i uz presedan nekoliko drugih sportista koji su došli uz iste dokumente i sa istim argumentima, a prethodno bili pušteni. Đoković je međutim zadržan i ušao je u kafkijanski proces nadgornjavanja federalne i državne vlade, a ubrzo i sudske i izvršne grane vlasti. Kakav god on bio „antivakser“, „varvarin“, „primtivac“ i, teško mi je da izgovorim – „Srbin“, prema njemu nisu primenjena ista pravila kao prema pojedinim drugim takmičarima, a australijske vlasti su, kada su grešku primetile, sa strašću sadističkog zlikovca nastavile sa kršenjem njegovih prava.

Za mene su posebno bile zanimljive bile reakcije naših suseda. U ovakvim prilikama možemo da proverimo ko je od svih njih tokom proteklih trideset godina zaista branio ili mislio da brani nacionalni interes svog naroda, a čiji su motiv bili samo Srbi. Zadržao bih se na dvoje Hrvata. „Sumnjiva“ Hrvata, naravno. Premijerka Kosor, poznata „Suzana“, koja se proslavila tako što je za vreme rata kao novinarka jurila hrvatske izbeglice pa ona više plakala zbog njihove sudbine nego većina njih, uselila se svojevremeno u stan iz koga su izbačena dva srpska dečaka. Jedan se posle ubio. Ali, šta briga Kosoricu – to je sve bilo „po zakonu“. Po istom zakonu po kome su Vlaisavljevići, kojima je porodično pripadala, postali Hrvati. I ona piše o „normalnim državama“ i „ismevanju pravila“. Drugi hrvatski velikan je Aleksandar Stanković, teško mi je da mu spominjem porodicu i poreklo, to je nepristojno i nepotrebno, mada je u njegovom slučaju zasluženo pošto je ta budaletina Borisa Tadića pitala da li se bori za Kosovo zato što mu je bivša žena tamo u manastiru. Ovaj korifej hrvatskog patriotizma (setimo se koliko mu je bilo teško kada je Dodika propitivao oko prognanika iz Posavine, a nije mu palo na pamet da spomene ko je koga i kako prvi napao, kao što je u istom intervjuu upozoravo Dodika da mu se ne obraća na „ti“ dok je sa muslimanskim novinarem iz Sarajeva prisno razgovarao obračajući mu se upravo tako). Ovaj dični sin starijeg vodnika Šojitja i Štefice Cvek uzima za pravo da u slučaju o kome ne zna dovoljno, čoveka koga ne poznaje nazove „vrhunskim sportašom i kretenom“. Kada je shvatio šta je uradio, sam je sebi poslao otvoreno pismo.

Ukratko, kako god bilo, Đoković sada znamo neće učestovati na takmičenju u zemlji koja je svoje granice držala zatvorene mesecima. Možda će proći zamisao političaru koji tvrdi da je Đoković „došao da zarazi australijsku naciju“. Moguće je da će Acika postati hrvatski Lari King, a Suzana zameniti gospođu Ursulu van der Lajden… Ali je takođe izvesno i da su u Australiji poražene sloboda i pravda, a šteta zbog toga nije ničija osim australijska.