Atentat na Vučića atentat na Srbiju
Piše: Zoran Đorđević, član Predsedništva SNS
Jedan od glavnih pripadnika Belivukovog kriminalnog klana, Srđan Lalić, optuženi koji je stekao status svedoka, priznao je tokom svedočenja pred sudom upravo ono na šta su naše Službe bezbednosti, još od početka ove godine, u više navrata blagovremeno upozoravale predsednika Republike Srbije – na njegovu fizičku ugroženost.
Službe su, na osnovu dobijenih početnih operativnih informacija o tome da se sprema atentat na predsednika Vučića, a u funkciji sprečavanja realizacije toga, mobilisale sve subjekte bezbednosti i u punom kapacitetu intenzivirale operativno-tehničke mere i radnje i preduzele čitav niz drugih aktivnosti iz delokruga svog rada. Preduzeta su operativna istraživanja, kao i prikupljanje, obrada, analiza i procena svih dobijenih bezbednosnih informacija i saznanja iz zemlje i regiona. Cilj je bio otkrivanje i eliminisanje svih pretnji i planiranih terorističkih aktivnosti. Lalić je u svom iskazu dodatno pojasnio i priznao da su za taj prljavi posao, kao egzekutori, bili angažovani članovi Belivukove grupe, te da je logističku podršku i finansijska sredstva u višemilionskom iznosu u evrima obezbedio jedan od vođa organizovane kriminalne grupe iz regiona. Lalić je takođe naveo da se ozbiljno razmišljalo da se tokom februara, i to baš na Dan državnosti, ovaj zločinački naum sprovede u delo.
Preventivnom, profesionalnom i pravovremenom akcijom svih subjekata bezbednosno-obaveštajne zajednice RS ova namera je osujećena, pri čemu su identifikovani i glavni nosioci ovog pokušaja fizičke likvidacije predsednika Vučića. Iako se tada, prema svedočenju Belivukovog koljača, zbog velikog prisustva snaga bezbednosti na skupu nisu stekli uslovi da do atentata dođe, od te namere se nije odustalo i ona je, kao primarni cilj, bila prisutna sve do trenutka dok Belivukov klan nije bio razbijen, a skoro svi njegovi članovi se našli iza rešetaka.
Međutim, ono što Lalić u svom svedočenju nije rekao daleko je značajnije – i to javnost nije saznala. Naime, ostali smo uskraćeni za identitet nalogodavaca za ovo, za prave motive i istinsku pozadinu ove terorističke namere, za šta sam siguran da svoje korene imaju u hibridnom ratu koji se mesecima vodio, i još uvek se, sada još aktivnije, vodi protiv Srbije, protiv njenog rukovodstva, a pre svih – protiv Aleksandra Vučića.
Moje iskreno uverenje je da je planirani atentat na predsednika Vučića, koji je trebalo da realizuje ova organizovana mafijaška grupa, kao njen navodni odgovor na beskompromisnu borbu protiv kriminala u našoj zemlji, iniciranu i vođenu upravo od Aleksandra Vučića – zapravo vrlo profesionalno osmišljena, isplanirana, organizovana i usmeravana akcija od strane raznih centara moći, i formalnih i neformalnih, kako onih iz inostranstva, tako i pojedinih centara i pojedinaca u zemlji, kojima nikako ne odgovara politika koju Srbija vodi, a koju Aleksandar Vučić kreira i simbolizuje – samostalna, nezavisna i na nacionalnim i državnim interesima Srbije zasnovana politika. Politika koja uvažava sve i svakoga, ali koja se vodi isključivo i jedino u korist građana Srbije. Politika spremnosti na dogovore i razgovore, ali ne i na ucene i unapred data rešenja.
Upravo stoga je, da podsetim, mesecima ranije, u tzv. nezavisnim, objektivnim i profesionalnim medijima, vođena besprizorna i gnusna hajka protiv predsednika Vučića (nažalost, ništa manje besramno, podlo i nisko i protiv članova njegove porodice) – sa ciljem da se on satanizuje, kriminalizuje, potpuno obezljudi i obezliči – predstavi kao čovek čija bi smrt, kao posledica atentata, bila samo epilog nekakvog kriminogenog obračuna, a ne političko ubistvo, organizovano kao odmazda za Vučićevo uporno i hrabro nepristajanje na diktat moćnih, na njihove ucene i pretnje. I upravo stoga bi atentat na Vučića suštinski bio – atentat na Srbiju, na suverenu, samostalnu i ponosnu Srbiju, ali i na njen svakodnevni napredak, na budućnost kojoj je okrenuta.
Ne očekujem (čak ni) izvinjenje, posle ovog Lalićevog priznanja, od onih koji su javno ismejavali i izvrgavali ruglu bezbednosne procene i vrlo realnu opasnost po predsednikov život, kao što ne očekujem od njih (mislim da ne bude zabune, na već pominjane medije, na pripadnike pojedinih političkih stranaka, kao i na „nezavisne“ eksperte i one pripadnike nazovi intelektualne elite, koji su se tim povodom „stručno“ oglašavali) ni da opasnosti po život Aleksandra Vučića, koja još uvek traje, ubuduće pristupe onako kako bi trebalo, da su im čast i dobrobit Srbije jedini interes – bez političke ostrašćenosti i lične mržnje i zavisti prema predsedniku.
Mnogo je to za njih, slepe od mržnje i ljute na građane Srbije koji su prepoznali njihove prave motive, ali zato očekujem od svih nas ostalih, koji smo ogromna većina, makar se i razlikovali u mnogo čemu, da budemo jedinstveni u odbrani Srbije, kao i da se ubuduće, u eventualnim sličnim situacijama (dajem sebi pravo da to kažem, kao neko ko je jedan deo svoje profesionalne karijere proveo u bezbednosnim strukturama) na vreme i na adekvatan način bavimo uzrokom i nalogodavcima, a ne posledicama i plaćenim izvršiocima.