AMAN, NE TUCAJTE NAS VIŠE U ZDRAV MOZAK!!!

Piše Emilo Labudović

Biće ovo, a možda i ono. Biće ovaj, a možda i onaj (ko neće biti već je definisano). Bolje je ovo od onoga, a ono nije ili jeste rešenje za ovo. Izbori sada, izbori kasnije, vlada odmah ili… Otprilike bi se svim ovim nepoznanicama i nedoumicama kojima nas zavaravaju ovih dana mogla definisati politička situacija nakon „pada“ Vlade kojom je kormilario Dritan Abazović.

To što su politički odnosi među akterima najčešće determinisani ličnim odijumom glavnih aktera (Crna Gora je mala, svako svakoga zna do u kvaran zub) dodatno usložnjava stanje i razrešenje čini neizvjesnijim. Sujeta bivših, pomiješana sa strahom od (više nego zaslužene) političko – pravne odmazde, sudara se sa ništa manje izraženom sujetom dolazećih, ubijeđenih da su bogomdani da budu „kalif umjesto kalifa“. Ukravaćena ili ne, potpomognuta decibelima koji zaglušuju zdravorazumsko sagledavanje stvari, ova sujeta dominira (čast rijetkim izuzecima) i ne dozvoljava da se razrešenju ni malo povoljnog stanja priđe trezveno, odgovorno i državnički. A vrijeme ne čeka.

Ne treba biti analitičar kalibra Čanka ili onog etabliranog LJuba pa zaključiti da je vrijeme jedini resurs kojim, uza sve materijalno siromaštvo, politička Crna Gora najmanje raspolaže. Ide jesen, završava se ne baš reprezentativna turistička sezona, počinje školska godina, problemi sa energijom, divlja što domaća što uvezena inflacija, potrošačka korpa uveliko nadmašila sve pliće džepove… kojim god redom da se poređaju ovi problemi – vise kao omča oko vrata (ne)dužnih građana. A omča je omča, bila od kravate ili mokrog konopca, jednako guši.

Ali, kad se sve razmotri očima izvan političkog i stranačkog pijanstva, trezven pogled govori da nas akteri i kreatori naših sudbina, strani i domaći, zapravo – zajebavaju. Jer ovdje je i vrapcima odavno jasno da će rasplet biti onakav kakav nam je već skuvan u trouglu Brisel – London – Vašington, i da treba samo da se pođe kod one dvije gospođe ambasadorke po recept. Pa kad je već tako, a tako je, aman, zaman, prestanite da nas tucate u zdrav mozak i činite to što morate, i to što prije. Da bar znamo koga da psujemo, pred kime da štrajkujemo i da, ako nam već nije suđeno da živimo, životarimo kao sav normalni svijet. I, da, da ne zaboravim: ima li iko kršten da mi objasni čiji je sada onaj „naš“?