Aleksandar Đurđev: Sporazum o slobodnoj trgovini sa Kinom zahtijeva energičnog i odlučnog ministra trgovine

Piše: Aleksandar Đurđev, poslanik i predsjednik Srpske lige

Pre nekoliko dana predsednik Srbije Aleksandar Vučić realizovao je još jednu uspešnu posetu Kini u okviru velikog samita u Pekingu posvećenog inicijativi ,,Pojas i put”, poznatije pod imenom ,,Novi kineski put svile”. Tom prilikom naš predsednik ne samo da je obavio dva važna razgovora sa dvojicom najvećih državnika u ovom trenutku, Si Đinpingom i Vladimirom Putinom, koji su potvrdili snažnu podršku Srbiji po pitanju odbrane Kosova i Metohije kao njenog sastavnog dela, već je i podigao ekonomsku saradnju Srbije sa Kinom na viši nivo, pre svega kroz potpisivanje sporazuma o slobodnoj trgovini, ali i niza drugih sporazuma ekonomske i trgovinske prirode.

Praksa je do sada potvrdila dve važne konstante kada je reč o periodu nakon potpisivanja sporazuma o slobodnoj trgovini sa Kinom – prvu, koja podrazumeva da zemlja potpisnica istog sa Kinom doživljava ubrzani ekonomski rast i razvoj i drugu, da Kina toj zemlji vremenom postaje najznačajniji uvozni i izvozni trgovinski partner. Obe konstante bi apsolutno odgovarale našoj zemlji, jer bi nam donele ne samo nove infrastrukturne projekte podržane kineskim kreditima, nova kineska ulaganja u strateški važna srpska javna preduzeća, već i skidanje sa vrata omče dužničkog i svakog drugog finansijskog ropstva zemljama kolektivnog Zapada.

Politička volja i potpisani sporazumi su nužni preduslovi razvoja srpsko-kineskih ekonomskih veza, ali da bi srpski poljoprivredni i drugi proizvodi krenuli put obimnog i kontinuiranog izvoza ka nezasitom kineskom tržištu od preko 1,6 milijardi potrošača, Srbiji je potreban snažan i odlučan ministar trgovine. Aktuelni ministar trgovine Tomislav Momirović, za sada, daleko je od toga da ispunjava te kriterijume. Naprotiv, u uslovima u kojim već mesecima cene strateški važnih prehrambenih proizvoda rastu, jedino što je ministar Momirović uradio jeste sprovođenje akcije ,,Bolja cena”, koja jeste pojeftinila neke od tih proizvoda, ali nije rešila suštinske probleme. Ti problemi se, pre svega, očitavaju u tome da teret inflacije izazvane inostranim faktorima pada na običan narod, radan i vredan, na kome počiva ova zemlja, a ne na bankarski sektor, trgovinske lance, krupni kapital i velike korporacije koji su svih ovih godina profitirali zahvaljujući stabilnoj ekonomskoj situaciji u našoj zemlji.

Ministar Momirović se po tim pitanjima pravi pospan, deluje otuđeno i odnarođeno, inertno i potpuno nezainteresovano za probleme običnog čoveka. On nije maneken na pisti i narod ne zanima koliko gela je stavio na svoju frizuru, već kako da im pomogne da održe ili čak uvećaju svoju kupovnu moć. Nedavno nam je iz EU vratila šljive sa granice pod optužbom da iste sadrže pesticide. Srpski seljaci i domaćini su još pre 200 godina bili sposobni da izvoze kvalitetnu šljivu, a Momirović danas, uz najsavremenije tehnologije i sisteme kontrole kvaliteta proizvoda, očigledno to nije u stanju. Voleo bih da nam ministar Momirović odgovori i na pitanje u vezi sa našim robnim rezervama. Imamo li ih u dovoljnim količinama za slučaj rata, vremenskih nepogoda i sl.? Znamo da je pre nekoliko meseci predsednik Aleksandar Vučić bio primoran da lično interveniše u slučaju nestanka robnih rezervi u našoj zemlji. Ministar Momirović se i tada, baš kao i mnogo puta pre, pravio mrtav.

U nadležnosti Ministarstva trgovine je Zakon o robnim rezervama u kojem su, pored ostalog, definisane i obaveze obezbeđivanja rezervi naftnih derivata, a koje po logici i funkciji sprovodi Uprava za rezerve energenata Ministarstva energetike. Tu je krovni zakon Zakon o robnim rezervama, a čije sprovođenje je u nadležnosti Ministarstva trgovine i njene Direkcije za robne rezerve. Ovde je reč o jednoj konradiktornosti, jer rezerve naftnih derivata treba da budu u nadležnosti Ministarstva energetike, baš kao što je to svojevremeno učinjeno sa obaveznim rezervama gasa, gde je ministar Momirović taj koji sprečava da se identičan prenos nadležnosti u oblasti obaveznih rezervi nafte desi.

Pravo pitanje za ministra Momirovića jeste zašto u Zakonu u energetici nema Akcionog plana za formiranje i održavanje obaveznih rezervi sirove nafte i derivata nafte, dok identičan Akcioni plan za gas odavno postoji. Takođe, ministar Momirović je dužan da odgovori zašto Republička direkcija za robne rezerve upravlja robnim rezervama derivata nafte u privatnim skladištima koje rentira i nema operativu, kadrove i servis za posao čuvanja i upravljanja skladištima, nego sve to rentiraju od privatne kompanije NIS koja je u većinskom vlasništvu kompanije koja je u dominantnom vlasništvu druge države. Sasvim je logično da država Srbija kroz sopstveno privredno društvo, koje već postoji i bavi se tom delatnošću, i upravlja državnim rezervama derivata nafte. Zato je pred ministrom Momirovićem veliki test, a to je da pod hitno usaglasi Zakon o robnim rezervama i obavezne rezerve sa Zakonom o energetici.

Ulazimo u zimski period i snabdevanje energentima i upravljanje zalihama istim postaje ključna državna tema. Da posle ne bude po onoj narodnoj – selo gori, a baba se češlja, odnosno da radni građani Srbije trpe posledice inflacije, porasta bankarskih dažbina i skuplje energente, a Momirović se, u svom nekom svetu, šeta nalickan i doteran po gradovima Srbije kao da je na modnoj pisti.