Piše: Vladimir Đukanović
Jeste da legendarna rečenica „Mala bara puna krokodila“ ne dolazi od nekog visokumnog čoveka, posebno ne od intelektualca, već je njen autor pokojni Bata Trlaja član novobeogradskog ganga koji je istu izrekao u dokumentarcu „Vidimo se u čitulji“, no baš ta rečenica na najbolji mogući način oslikava stanje Vučićevih protivnika.
Potpuno je nebitno da li su članovi opozicionih stranaka ili im je ambicija da se angažuju pri lažnom studentskom pokretu, svi oni zajedno na sledećim izborima, što je više nego očigledno, kao jedini cilj imaju da jedni druge pobede.
Otuda je krenula lavina međusobnih optužbi, nameštanja, podmetačina, a sve to vlast, posebno sam Aleksandar Vučić može mirno da posmatra sa strane i da trlja ruke u iščekivanju novo izbornog trijumfa. Ono što za vlast jeste zabrinjavajuće je agresivnost njenih protivnika koja će bez obzira na izborni rezultat biti nastavljena i posle izbora, jer je cilj da se podele u društvu prodube i da rovovi budu dodatno iskopani. No, o tome neki drugi put.
Od momenta kada je vlast bila dobro udarena, ali ne i na konopcima, pa sve do danas kada se situacija obrnula i kada policija sve više mora da spašava agresivne pripadnike kojekakvih zborova i plenuma od naroda kome su se na glavu popeli sa imbecilnim blokadama, moralo je da prođe preko godinu i po dana. Toliko je negde vremenski period koji je neophodan da se ljudi osvesti.
Vlast je preživela, čak bi se moglo reći da je dodatno i ojačala, uspela je da na raznim vanrednim lokalnim izborima i to u sredinama koje joj tradicionalno nisu naklonjene, ostvari značajne izborne pobede i to u najgoroj mogućoj atmosferi revolucije kada su raznorazni imali želju da pripadnike vlasti jure po ulicama, da ih dinstaju, peku, bacaju u reke, kada su im dolazili na kućni prag, maltretirali porodice i da ne nabrajam druge gadosti koje su ti ljudi morali da preživljavaju.
Na kraju krajeva, preko 80 prostorija Srpske napredne stranke širom Srbije je spaljeno, u neke je i pucano, imali smo i prebijanje aktivista Srpske napredne stranke, pa čak i ranjavanje u tzv.Ćacilendu.
Sa svim tim pojavama koje su izazivale opasan gnev kod samih naprednjaka Vučić je uspeo da se izbori, kanališući taj gnev ka mirnom rešenju situacije, što je suštinski dodatno nerviralo blokadere koji su baš želeli otvoreni sukob, jer bi ih to držalo u političkom životu.
No, kao pravi šahista, Vučić je procenio da u otvorenom sukobu vlast ne bi imala šanse pre svega zbog ozbiljne i obilate podrške koju su blokaderi imali od starta pre svega iz inostranstva, pa je trpeći zastrašujuće scene, spojeno sa nezadovoljstvom sopstvenog članstva, ipak izabrao da vreme pojede revoluciju u čemu je apsolutno uspeo. Danas je situacija takva da gde god da se pojave likovi koji bi da blokiraju saobraćajnice narod počinje njih da prezire i otpor tom ludilu je dostigao vrhunac.
Sve se dramatično okrenulo protiv njih, više nisu nikakva avangarda, već grupa raspojasanih i nevaspitanih ludaka koja želi da se domogne vlasti po svaku cenu svesna da su im šanse na izborima nikakve, ali koja opet čeka da se nešto epohalno dogodi što bi moglo da pokrene lavinu. No, od tog čekanja nema ništa. Priča je završena i jedino što preostaje je da se koliko toliko kapitalizuje dosadašnji trud, što bi značilo da se skinu sa sise raznoraznih fondova, odnosno da pređu na finansiranje iz državnog budžeta, a to jedino može da se dogodi ukoliko uđu u Parlament.
Zato im je neophodno da najpre srube konkurenciju koju oličava sadašnja opozicija, pa je realno za očekivati da nastupajući izbori budu zapravo teška bitka unitar samih opozicionih kolona. Kako se vreme izbora bude bložilo, tako će i baražna paljba jednih na druge unutar opozicionih kolona biti sve snažnija, jer ulog je novac i opstanak na političkoj sceni.
Toga je svestan kako Đilas, tako i Miki Aleksić, svestan je toga i Ponoš, još svesniji su u Zeleno-levom frontu, jer baš njima najviše preti da na sledećim izborima budu kao gumicom obrisani od onih koje su do juče podržavali. Sasvim je sigurno da se danas svi oni gorko kaju zbog te podrške, jer realno niko od njih nije očekivao da će revolucija lažnih studenata upravo najviše pojesti aktuelnu parlamentarnu opoziciju.
Vučić naravno ima u čitavoj priči još jednu prednost, a baš tu stavku koja njemu daje prednost je slamka za koju će se verovatno hvatati davljenici iz aktuelnih opozicionih parlamentarnih stranaka. Naime, kada se izbori raspišu tzv.studenti će konačno morati da obelodane ko je sve na njihovoj listi. Tada više nema konspirativnosti i svi koji su na listi dolaze pod udar kao politički akteri.
Nema nikakve dileme da na tako nešto pre svega računaju u svim opozicionim političkim strankama, jer će tada moći konačno da upere u prst u najdirektnije konkurente. Vlast će svakako jedva dočekati da pusti sve što ima o svakom na toj listi, što će samim lažnim studentima biti jako teško za odbranu.
Kada se konačno bude videlo da na studentskoj listi ima svega, posebno kojekakvih sujetnih profesora, sudija i tužilaca u penziji koji još uvek sanjaju da bi mogli da haraju po srpskom pravosuđu, likova koji super žive od sadašnje vlasti, a da najmanje ima studenata, pa kada se na sve to doda da okupljena družina sa koca i konopca nema ni slovo nekakvog programa i da su u bilo kojoj debati šuplji kao lavor, to će biti dodatno pucanje po šavovima za lažne studente. Trenutni okršaji između tzv.studenata i opozicionih stranaka su ništa naspram onog što nas realno očekuje.
Vlast čak neće imati ni potrebu da se meša u taj sukob, već će lagano moći da stoji po strani i da mirno sačeka ishod izbora, jer došlo se do faze kada više nije upitno ko će biti pobednik izbora, već je samo upitno ko će biti pobednik unutar opozicionog korpusa. Dakle, naredni parlamentarni izbori odlučuju da li će biti smenjena sadašnja opozicija ili će uspeti da se koliko toliko održi pod najezdom i baražnim udarom lažnih studenata i njihove blokaderske liste.
Ono što je još važnije, a to je činjenica da kada bi nekim slučajem došlo do zajedničkog nastupa opozicionih stranaka i liste lažnih studenata, to ne bi ništa značilo, čak bi ogroman broj birača koji su protiv vlasti demotivisalo, jer mržnja unutar tog opozicionog korpusa, posebno mržnja koja dolazi od strane pristalica lažnih studenata gotovo je jednako izražena kako prema vlasti, tako i prema opoziciji. Praktično, ujedinjeni nastup bi možda imao i kontraefekat, jer prilično veliki broj birača koji su protiv vlasti živi ne žele da glasaju za Đilasovu, Aleksićevu, Ponoševu ili bilo koju drugu opozicionu stranku.
Čak bi tako nešto dodatno motivisalo one koji imaju određene zamerke prema vlastima, a koji nisu protiv samog Vučića, da sigurno izađu na glasanje i da dodatno glasaju za Vučića i naprednjake u strahu da ovi tako „ujedinjeni“ ne bi kojim slučajem došli do vlasti i otpočeli komadanje države na njihove feude.
Sve u svemu, vlast se apsolutno konsolidovala, zbila je redove, podigla je sopstvenu infrastrukturu na noge, kao i borbenu gotovost njenog članstva, uveliko nudi viziju daljeg razvoja Srbije, obilazi se teren, prave izborni štabovi i sprema se za izbore kao da će biti već sutradan.
Sa druge strane, protivnici su posvađani, međusobno se ne podnose, ne nude nikakav program, niti nude izvesnost u bilo kom obliku, nastupaju još uvek najvećim delom kao konspirativci i sve to deluje krajnje neozbiljno. Kako vreme bude odmicalo, a čas izbora se približavao, Vučić će kao pravi velemajsto šaha samo dodatno uspešno rukovoditi celim procesom do pobede za koju sada prognoziram da će biti ubedljivija nego ikad.
Tu izbornu noć iz tabora naprednjaka ponovo će se zapevati prema svima u opoziciji „A sad adio, i ko zna gde i ko zna kad“.
(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)
