A država luduje, moje Medeno

Piše: Persefona

Specifičan akcenat Kolašinca koji živi i odomaćio se u Podgorici do skora su mogli razumjeti samo oni koji su se susretali sa ovom naročitom populacijom. Sad odjednom kažu da to može i vještačka inteligencija. Ili su oni koji su opsjednuti vještačkom inteligencijom zaboravili na taj sitni trag što može rasvijetliti je li vještački ili prirodno. Medeni.

Još se sjećam one januarske večeri kada se nasmijano lice prvostepeno osuđenog za organizovani kriminal pojavilo na Iksu. S nekim kapricom i pobjedonosnim žarom gledao nas je s minijaturnih ekrana. Spreman kao zapeta puška. Bacao udice, povremeno se pojavljivao, pa onda počeo sve češće. I žešće.

Zapeta puška aktivirala se kad su se one druge, znamo već čije, pronašle. Propalo se, samo one, no to je druga tema. Kao da se čekao momenat. I kao da je neko znao da će taj momenat da dođe. Da ne govorimo da se sve sinhronizovalo sa lupanjem o skupštinske klupe Medenovih doskorašnjih saboraca, ali i sa onim misterioznim smeškom čuvenog direktora kad je ušao u plenarnu salu. Zli jezici bi rekli, nema slučajnosti.

Nakon toga uslijedio je stampedo optužbi i nekih silnih moralisanja. Ko o čemu, Medeni o tome. Odbjegli ai-ili-ne prvoosuđenik našao se podobnim da otrkiva i razotriva, pod plaštom da je u ime Istine i da se bori za Istinu. Prvo je davao neke priče o kriminalu, politici i politikanstvu protiv svojih neistomišljenika. Tačne ili ne, nije trenutno tema. Ipak, nije se zaustavio samo na tome, kako generalno ai voli da kaže „ako ti treba još šta – slobodno reci“.

On je zašao u ličnu zonu. Sa dnevne prešao u „spavaću“ politiku, jer evo od hiljade i hiljade balkanskih tabloida ne čusmo toliko detaljno ko je s kime zakonačio. Brine Medeni o tome hoće li svi u državi biti naspavani, ili će se vući po ulicama ispijenog lica i to sa crnim podočnjacima. On bogami o tome ne treba da brine, neko ga dobro hrani i čuva. Vidjeli smo – i šišne kad začupi. Samo su mu oni iz države na teretu.

Interesantno je kako se Medeni nikad ne sjeti da pomene kakve kontroverze od onih što su mu dolazili na babine. Davali su mu pare pod glavu i sipali šećera kad je bio bebče, pa eto on se sažalio. Neće da pomene. Mada, ni ne mora. Neke stvari realno već znamo, a i nije pitanje toga da ih Medeni pomene. Treba to neki drugi da učine. Upravo oni na koje se nameračio.

I dok Medeni tako vrti oko malog prsta državu, država očekuje da što skorije zaigra uz Living la vida loca. I da se Medeni oglasi po pitanju toga da li mu smeta da obećani i eventualni harikiri izvrši s istog onog trga na kojem je pjevao Rik Martin. Ili je pak žargonski rečeno „nastranost“ prihvatljiva kad se psuju četničke majke? Ili nije, samo će je eto progutati? Možda baš sam taj Medeni koji tvrdi da je dok su harali lopovluka bilo, ali toga – nipošto.

Bilo kako bilo, ljubljena država te traži. Nećeš je valjda izdati i ostaviti da bez tebe novi rođendan proslavlja?

Da li vrckaš noćima pred nekim žestokim momcima? I čiji šapat i tragove usana na vratu kriješ? Dok država za tobom luduje, moje Medeno!

(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)