Srbija u susret novom međunarodnom poretku

Piše: Zoran Milivojević, diplomata

Balkan kao usud

Istorija neumoljivo svedoči da je Balkan bio i ostao prostor kome je do sada po pravilu bilo i ostalo predodređeno prisustvo i učešće u svim evropskim, pa i svetskim kretanjima i promenama sa istorijskim i geostrateškim i geopolitičkim značenjem i posledicama. To je zasluga i rezultat što se u njegovom prostoru prelamaju civilizacije i religije, zatim što kroz njega tokom istorije defiluju nacije i imperije, a onda i što je raskrsnica puteva koji spajaju dva kontinenta: Evropu i Aziju sa jedne i Mediteran i Centralnu i Istočnu Evropu sa druge strane. Naprosto, Balkan je na putu koji nijedan značajan interes velikih, čak i regionalnih sila ne može da izbegne. Balkan nekako dođe kao obavezna interesna ruta i destinacija velikih, a božji usud malih kojima je on prirodno stanište. Stoga, to što nosi epitet „bure baruta“ nije slučajno. U ovom kontekstu jedna ocena još iz 2019. je, nažalost i danas sa ratom u Ukrajini, više nego aktuelna: „Dakle kako god bilo, Balkan je ponovo u žiži i ne može biti van domašaja razmatranja velikih. U geografskom i geopolitičkom smislu on je meki trbuh Evrope i neophodan garant zapadnih interesa u globalnom nadmetanju, upravo sada kao aktuelna „tampon zona“, kako u danas aktuelnim sučeljavanjima vodećih velikih sila tako i u odnosu na geopolitičke i bezbednosne rizike (imigracija, BI, međunarodni terorizam, verski antagonizam) i njihove moguće rasplete.“

Srbija zemlja „na brdovitom Balkanu“

Zemlja Srbija od pamtiveka ima centralno mesto upravo na tom i takvom Balkanu. Baš zbog toga je bila i ostala kroz istoriju predmet različitih interesnih, geostrateških i geopolitičkih računica i razračunavanja velikih i regionalnih sila, što se po pravilu nije poklapalo sa njenim interesima, htenjima, životnim opredeljenjima i stvarnim potrebama. Tačnije, citiram: „Uvek su veliki diktirali i pokušavali da promovišu svoje interese u koje se, najčešće, Srbija nije uklapala svojom željom za slobodom i da bude svoj na svome. To je ključna stvar – svoj na svome. Štitila je svoje ime i svoj obraz. Srpski narod je uvek bio veran istini, obrazu i slobodi i to mu je bila zvezda vodilja u svemu. Tako je prišao i svetskim ratovima i bio najveća žrtva i u svetskim ratovima i u svim globalnim raskolima i svetskim suprotstavljanjima na ovom prostoru gde živimo.“ Valja samo podsetiti na ultimatum pred Prvi svetski rat, zatim na Drugi svetski rat, ničim izazvanu i protivpravnu NATO agresiju 1999, sve skupa sa nebrojenim žrtvama i stradanjima iz ovih istorijskih turbulencija, dakle na one istorijske činjenice koje su obeležile stradanja jednog samosvojnog, slobodoljubivog i postojanog naroda i njegovu državu na raskrsnici puteva i interesa u važnom geostrateškom prostoru i izazovnom vremenu.
Danas Srbija sa takvim istorijskim prtljagom i iskustvom na svojoj koži, „balkanskim“ geografskim položajem, specifičnim izazovnim okruženjem, novim interesnim sučeljavanjima i ponovnim veoma opasnim geostrateškim razračunavanjem velikih sila, sprema se i čeka ulazak u novi međunarodni poredak koji je tu iako se još uvek nepredvidivo i neumitno uobličava kroz vihor rata u Ukrajini.

Novi međunarodni poredak u nastajanju

Malo je još dilema u teoriji i praksi međunarodnih odnosa oko toga da li smo već ili samo na putu ka novom međunarodnom poretku. Teorija zbog svojih istraživačkih postulata još uvek to razmatra, dok praksa neumitno potvđuje da ga već imamo na sceni. Još uvek zvanično važeći međunarodni poredak, zasnovan na rezultatima Drugog svetskog rata i Povelji OUN, značajno je u praksi osporen kako u praktičnoj funkciji tako i primeni njegovih zakonitosti, principa i postulata i time u velikoj meri postao neproduktivan u domenu Poveljom zacrtanih glavnih ciljeva i zadataka. Uostalom, njegov najvažniji postulat i cilj – mir i globalna bezbednost, nije više u njegovom isključivom dometu delovanja i mogućnosti garantovanja. Tu funkciju već neko vreme preuzimaju velike sile nadmeno i beskompromisno, isključivo interesnim ponašanjem i gaženjem osnovnog, što nalaže još uvek zvanično neukinuti međunarodni poredak, zasnovan na Povelji UN kome i dalje teži većina planete.
Još od pada Berlinskog zida i uspostave unipolarnog svetskog poretka na čelu sa SAD stvari su na međunarodnom planu dobile novu dinamiku i pravila odvijanja, a u skladu sa već istorijskom praksom i kontinuitetom u 20. veku po kojoj se „stiče utisak da se u svakom veku, kao da je u pitanju neki prirodni zakon, pojavljuje jedna zemlja koja poseduje moć i volju da u skladu sa sopstvenim sistemom vrednosi oblikuje čitav međunarodni poredak. U 20. veku nijedna zemlja nije tako odlučno i istovremeno ambivalentno uticala na međunarodne odnose kao Sjedinjene Američke Države“ . Interesi su nadvladali principe međunarodnog prava i pravila ponašanja u važećem međunarodnom poretku i učinili da se sve to skupa ignoriše, zaobilazi ili pak jednostavno krši. Nažalost i u ovome Srbija i srpski narod imaju svoju nezaobilaznu žrtvenu ulogu eksperimenta i subjekta za primenu novih „normi i standarda“ globalne unipolarnosti u konkretnom postupanju. Jednostavno rečeno teško da je greška utvrditi da je protivpravna i ničim izazvana NATO agresija na SRJ 1999. bila upravo to, sa novom doktrinom „humanitarnih intervencija“, sa jednostranom upotrebom sile bez odobrenja SB UN. Učinjeno je tako bez sumnje po danas preovlađujućoj realističkoj teoriji međunarodnih odnosa da su „Ucena i rat glavne strategije koje države koriste kako bi stekle moć, a politika uravnotežavanja i prebacivanja odgovornosti najvažnije strategije kojima se velike sile služe kako bi održale raspodelu moći u trenucima kada se suočavaju sa opasnim rivalima“ .

Sve što potom sledi potvrdiće ovaj teoretski stav, a mi nećemo pogrešiti kada ovo označimo i kao početak revizije važećeg međunarodnog poretka, zasnovanog na Povelji OUN i vladavini principa međunarodnog prava, koja praktično počinje da se ostvaruje sa novim 21. vekom. Naime, u tom našem slučaju, a u cilju ostvarivanja posebnih velikosilskih interesa vladara u unipolarnom svetu, grubo je prekršeno međunarodno pravo u vitalnim načelima kako ih je definisala Generalna skupština UN u svojoj poznatoj Deklaraciji o načelima međunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji država u skladu sa Poveljom Ujedinjenih Nacija od 24. oktobra 1970, a koja između ostalih čine: princip suverene jednakosti država, načelo samoopredeljenja naroda, zabrana pretnje silom i upotrebe sile u međunarodnim odnosima, načelo neintervencije. Time je stvoren presedan sa još uvek nesagledivim posledicama po mir i stabilnost u globalnim razmerama. Naime, na istoj ili sličnoj osnovi su usledile nove interesne intervencije sa upotrebom sile i kršenjem međunarodnog prava u Iraku, Libiji, Siriji, Avganistanu sa jedne, i Gruziji i poslednjom u Ukrajini sa druge strane velikosilskog pola.

Godina 2008. zauzima posebno mesto i može se smatrati prelomnom u konačnom novom preobličavanju aktuelnog međunarodnog poretka. Naime, posle velikog i geostrateško-političkog proširenja NATO i EU na početku 21. veka u „oslobođen“ prostor evropskog centra i istoka, nastupila je ekonomska kriza sa posledicama koje do danas nisu sanirane. Potvrđuje se istovremeno revitalizacija Rusije i njen povratak na globalnu scenu sa konkretnom vojnom interevencijom u Gruziji i otcepljenjem njenih delova Abhazije i Južne Osetije. Najavljuje se dinamičan ulazak Kine na globalnu scenu kroz uvođenje u život projekta „Pojas i Put“ sa globalnim ambicijama i efektima. SAD novom dinamikom na globalnoj sceni sa proširenjem NATO na istok Evrope daju do znanja da će čuvati unipolarnost i vojnu globalnu suprematiju na svaki način. Međutim, ulasci obnovljene Rusije i nezaobilazne Kine u globalnu arenu sa atributima i realnim performansama u domenu tvrde moći (teritorijalna i demografska veličina, vojna sila, resursi, ekonomija) označili su promenu globalnih odnosa: neizbežni kraj unipolarnog svetskog poretka i nastup multipolarnosti u tekućim međunarodnim odnosima i njihovom konkretnom odvijanju.

Kada je reč o Srbiji, 2008. godina predstavlja takođe istorijsku prekretnicu u pogledu definisanja nacionalne budućnosti i u tom cilju pojektovanja njenih strateških ciljeva i odbrane državnih i nacionalnih interesa. Te godine je proklamovana samoproglašena nezavisnost „Kosova“ uz podršku većine zapadnih centara moći na čelu sa SAD i njihovim zvaničnim većinskim priznavanjem „Kosova“ kao nezavisne države. Radi se u suštini o nastojanju da se ozvaniči i potvrdi strateški interes SAD i zapadne alijanse i rezultat protivpravnog pokušaja otimanja dela teritorije suverene i nezavisne države Srbije vojnom NATO silom 1999.

Na osnovu svega u suštinskom smislu 2008. je ozvaničila ključnu promenu ka novom poretku – potvrdu multipolarnosti u međunarodnim odnosima na globalnom planu. Multipolarnost je sa svoje strane unela novu dinamiku u tekućim međunarodnim odnosima i označila uvod u novi međunarodni poredak koga već danas obeležava direktna interesna konfrontacija velikih sila uz pokušaj revizije glavnih postulata međunarodnog poretka, zasnovanog na Povelji OUN, njenim principima i važećem međunarodnom pravu. Takvo stanje je upad Rusije u Ukrajinu u februaru 2022. ogolio do kraja i promovisao novu podelu sveta sa atributima novog međunarodnog poretka u kome borba za dominaciju i nametanje „svojih“ pravila i principa dobija ključnu težinu i postaje argument nastupa bez ostavljanja pravih mogućnosti na osporavanje ili prilagođavanje. „Novonastala podela se bazira na dva suprotstavljena globalna koncepta: zapadnom, sa SAD na čelu, o svetskom poretku koji je zasnovan na ʼpravilimaʼ koja određuje neoliberalni pristup sa naglaskom na (proklamovane) vrednosti zapadnog sveta; većeg dela ostatka sveta, koji globalnim uticajem članica simbolično oličava u ovom trenutku BRIKS, a koji nastupa sa pozicija još formalno-politički važećeg poretka zasnovanog na Povelji i sistemu UN.“ Ovde je indikativno zalaganje globalnog Zapada za svetski poredak zasnovan na „pravilima“ što sugerira odstupanje od poretka zasnovanog na Povelji OUN čiji je osnov i ključni princip dominacija međunarodnog prava.

Pri tome, sama definicija „pravila“ ostaje otvorena, a u praksi ih čine praktično postulati i principi koji podrazumevaju vrednosti i standarde ponašanja na liberalno-demokratskim načelima, primenjenim u aktuelnim delovanjima globalnog Zapada na čelu sa SAD, a povodom odvijanja međunarodnih odnosa u ambijentu očuvanja globalne suprematije i suprotstavljanja glavnim rivalima, Kini i Rusiji. Međutim, ostaje interesantno da se globalni Zapad izričito pozvao na međunarodno pravo i princip teritorijalnog integriteta posle upada Rusije u Ukrajinu, a ne na „pravila“, što pokazuje da suštinski međunarodno pravo i poredak zasnovan na njemu ipak nemaju zamenu. To i dalje važi za sistem UN i pored osporavanja i „ignorisanja“ kada interesi nalažu, iz prostog razloga što većina na globalnom planu i dalje isti uvažava i postupa u skladu sa Poveljom i mehanizmima koji su ipak dovoljno ugrađeni u metodologiju odvijanja međunarodnih odnosa da zamena novim „pravilima“ još nije do kraja moguća.

Radi punog razumevanja nove podele sveta treba podsetiti da su se SAD već od ranije sa usponom Kine i oporavkom Rusije opredelile za strategiju očuvanja globalne dominacije. Sa administracijom predsednika Bajdena to je postalo operativno kroz strateške i bezbednosne dokumente i konkretne spoljnopolitičke poteze. Plan objedinjavanja „demokratskog“ sveta je tu strategiju SAD definitivno obznanio tako što u tom svetu nema mesta za Kinu i Rusiju. Preorijentacija Zapada na vojne i vojnopolitičke instrumente delovanja protiv Rusije i Kine u evroazijskom i pacifičkom prostoru (širenje NATO, AUKUS, nove baze, učestali manevri) je odlučujuće delovalo na neposrednu primenu te strategije.

Srbija na pragu novog poretka

Novi geostrateški (ne)očekivani rasplet povodom rata u Ukrajini i uspostava novog poretka na globalnoj sceni već su uključili deo Balkana sa grupacijom pet zemalja i samoproglašenim „Kosovom“ pod geopolitičkim identitetom kao Zapadni Balkan. Radi se o prostoru koji nije u potpunosti obuhvaćen zapadnom interesnom strukturom identifikovanom kao Transatlanska zajednica čiju bazu predstavljaju članstvo zemalja u NATO i EU, a u kome još postoji i deluje uticaj glavnih zapadnih rivala, Rusije i Kine. Otuda ipso facto ovaj novi globalni geopolitički razvoj i mogući rasplet ne mogu ostati bez uticaja i na Srbiju u najdirektnijem smislu. Već u samom početnom odvijanju generalno komplikuje njenu međunarodnu poziciju (pritisci da uvede sankcije Rusiji, da se reši kosovsko pitanje prema zapadnim interesima, da se opredeli za kolektivnu NATO bezbednost, itd.), čemu smo inače svedoci na dnevnoj političkoj bazi kroz pritiske na Srbiju i njenu spoljnu i unutrašnju politiku. Razlozi za to leže u prvom redu u specifičnim i gore pomenutim zapadnim interesima sa potpunim i konačnim obuhvatom regiona kroz NATO i EU u suprotstavljanju Rusiji i Kini. Tu je zatim geografski položaj sa geopolitički specifično i već u Transatlansku zajednicu integrisano okruženje. Još važnije, tu su glavne strateško-političke determinante države Srbije i srpskog naroda u ovom trenutku: opredelenje za evropski put, vojna neutralnost, politička nezavisnost, odbrana državnih i nacionalnih interesa oko Kosova i Metohije. Srbija iz svih ovih razloga neizostavno ulazi u složen proces opstajanja na svojim strateško-političkim determinantama i odbrane državnih i nacionalnih interesa, pri čemu se u tom cilju imperativno nalažu odgovarajuća i strateško-politička neophodna prilagođavanja novim okolnostima i izazovima. Ima li onda Srbija mogućnosti i instrumente da odgovori ovim promenama i izazovima i tako odbrani državne i nacionalne interese kroz spoljnopolitičko postavljanje i delovanje uz očuvane i ostvarene strateške ciljeve na postavljenim strateško-političkim determinantama?
Ima, naravno, i o tome svedoče važne činjenice, kao rezultat strateškog postavljanja i ponašanja na unutrašnjem i spoljnom planu u kontekstu izmenjenih okolnosti na globalnoj sceni, u regionu i neposrednom okruženju:
– najpre, Srbija je na ubedljiv način zadržala svoje determinante u spoljnoj politici sa političkom nezavisnošću i vojnom neutralnošću, kao polaznim osnovama i borbom za mir i saradnju na ravnopravnim osnovama u odnosima sa susedima, u regionu i na globalnom planu, kao mehanizmima ostvarivanja strateških ciljeva u spoljnoj politici;
-Srbija je zatim ostala na svom evropskom putu, kao strateškom cilju i na njemu do sada generalno ispunjavala i ispunjava preuzete obaveze u skladu sa Pregovaračkim okvirom iz januara 2014, kada su 21. januara te godine pregovori o pristupanju Srbije EU i zvanično otpočeli. Otvorena su 22 poglavlja. Srbija je prihvatila i novu metodologiju, otvorila jedan klaster u skladu sa njom i pripremila još najmanje dva čije otvaranje zavisi od konsenzusa na nivou EU;
-Srbija je svojim ostajanjem na principijelnim pozicijama uz odbranu i poštovanje načela međunarodnog prava i Povelje UN uspešno branila sopstveni međunarodni položaj i strateške odnose i partnerstva u složenim uslovima sa Pekingom i Moskvom, glavnim rivalima globalnog Zapada u čijem se okruženju i geopolitičkoj međuzavisnosti Srbija objektivno nalazi;
-najzad, Srbija je odbranila i očuvala do sada sopstvene državne i nacionalne interese u slučaju Kosova i Metohije, što najbolje ilustruje činjenica da se samoproglašena državnost „Kosova“ iz 2008. uz punu podršku većinskog Zapada, nije do danas potvrdila;
-na kraju, Srbija u već podeljenom svetu ima aktivan odnos i komunikaciju sa najglavnijim akterima sa oba pola suprotstavljenih strana (SAD, EU, Kina, Rusija), što je bez sumnje svojevrstan kapital u funkciji ostvarivanja strateških ciljeva i odbrane nacionalnih i državnih interesa.
Srbija je ovaj rezultat ostvarila oslanjanjem na četiri važna, ne i jedina, strateško-politička postulata: na međunarodni položaj; na poštovanje načela, principa i normi međunarodnog prava i međunarodnopravnog poretka; na sopstveno jačanje u ekonomskoj sferi i time podizanju mogućnosti za konkretno delovanje, otpor, aktivan odgovor i odvraćanje u delikatnim situacijama; na mekoj moći koja je dobila važno strateško mesto u politici zemlje. Glavni motiv u delovanju Srbije bio je i ostao stav da: „Međutim, kako bilo da bilo, državni i nacionalni interesi naprosto nemaju alternativu i moraju ostati glavni pokretač zemlje u svakoj vrsti ponašanja i postavljanja prema novim globalnim okolnostima, izazovima koje one projektuju sa refleksijama na njen konkretan međunarodni položaj i unutrašnju stabilnost.“

Međunarodni položaj Srbije je zadnjih godina kvalitativno i kvantitativno disperzijom bilateralnih odnosa popravljen, operativno osnažen i osposobljen za aktivno suprotstavljanje tekućim izazovima i mogućim ugrožavanjima vitalnih državnih i nacionalnih interesa kako zemlje tako i naroda. Značajnu ulogu je odigrala strategija aktivnog postavljanja i ofanzivnog delovanja kako prema glavnim globalnim subjektima na bilateralnom i multilateralnom planu tako i u pristupu odnosima sa susedima i regionu prema otvorenim pitanjima koja po pravilu utiču na dinamiku i efikasnost u ostvarivanju strateških interesa i osposobljavanju mehanizama odvraćanja. Srbija je 2014. otpočela proces pristupanja EU u skladu sa strateškim političkim i razvojnim ciljem. Uspostavila je partnerske odnose na bazi strateškog partnerstva sa nekim od ključnih subjekata savremenih međunarodnih odnosa: Kinom, Francuskom, Rusijom, Turskom, UAE, i dr. Ovi odnosi predstavljaju svojevrsnu bazu za aktivnu odbranu državnih i nacionalnih interesa u pogledu njenih ključnih strateških determinanti, ali istovremeno i argumente za strategiju odvraćanja. U takvom kontekstu projektovala je ofanzivan nastup prema svim relevantnim međunarodnim subjektima i posebno od ranije nepravedno i protiv državnih interesa zapostavljenim odnosima sa zemljama tzv. globalnog Juga, poznatih kao Treći svet. Sa ovim zemljama Srbiju vežu tradicija, prijateljstvo i puno uvažavanje u međusobnim odnosima, neokaljano poverenje i postojana stabilnost. U ovom kontekstu obnavljanje odnosa sa Pokretom nesvrstanih zemalja zadnjih godina u strategiji jačanja međunarodnog položaja zemlje ima poseban značaj i težinu u dugorčnom i geostrateškom smislu. Važnu dimenziju s tim u vezi predstavlja posebno organizovanje 2021. u Beogradu jubilarne proslave 60 godina prvog samita PNZ u Beogradu uz učešće ovoga puta 120 zemalja i različitih međunarodnih organizacija. Ovo je ostvareno u saradnji sa tada predsedavajućim PNZ Azerbejdžanom, sa kojim inače Srbija ima odnose na nivou strateškog partnerstva i predstavlja model kombinovanja akcija sa širim značenjem sa partnerima gde postoje komplementarni interesi i visok stepen odnosa i saradnje. Vezano za ovaj segment, ali i generalno za pristup bilateralnim i drugim odnosima sa pojedinim zemljama, na jačanje međunarodnog položaja Srbije je snažno uticalo i to što Srbija svoje odnose sa drugima ne dovodi u pitanje neprincipijelnim ili usko interesnim ad hoc pristupo već se suštinski po pravilu ne odriče prijatelja.

Poštovanje načela, principa i normi međunarodnog prava predstavlja osnov u opredeljenju, definisanju i ostvarivanju spoljnopolitičke strategije države Srbije. Srbija polazi od toga da je Povelja UN i međunarodni poredak zasnovan na njoj jedini i još uvek važeći, a da je načelo poštovanja međunarodnog prava osnov međunarodnog pravnog poretka koji garantuje jednakost i ravnopravnost svih država bez obzira na veličinu, položaj ili sistem vladavine. U ovom smislu Srbija pripada ubedljivoj većini država članica OUN. Na bazi ovakvog stava gradi i sledi strategiju u odbrani državnog i nacionalnog interesa u vezi sa Kosovom i Metohijom i insistira na međunarodnom pravu i Rezoluciji SB UN 1244 bez rezervi i izuzetaka. Koliko je to uspešno najbolje pokazuje činjenica da samoproglašena državnost „Kosova“ već petnaestu godinu nema potvrdu uprkos podršci najmoćnije zapadne grupacije zemalja na čelu sa SAD. Uverljivost ovog principijelnog polazišta i njegova promocija u najširem smislu u međunarodnim odnosima Srbije, omogućila je da se značajan broj zemalja zadnjih godina opredeli za njihovo poštovanje u stavu prema pitanju KiM i promeni stav u korist punog poštovanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije otpriznavanjem i promenom ranije odluke o priznanju „Kosova“. I u najnovijim događanjima u vezi sa ratom u Ukrajini, Srbija je jasno ostala na principijelnim pozicijama u gore navođenom smislu, uključujući i principijelan stav da sankcije (Rusija), kojima je i sama bila žrtva, nisu sredstvo i mehanizam za ostvarivanje ciljeva u međunarodnim odnosima. Upravo povodom rata u Ukrajini princip poštovanja teritorijalnog integriteta suverenih država dobija novu afirmaciju, a sa njim i međunarodno pravo, što predstavlja punu političku satisfakciju postavljanju Srbije i dodatni motiv za istrajnost u takvom pristupu.

Ekonomska stabilizacija i jačanje predstavljaju dominantan strateški pristup imajući u vidu da je ekonomija postala najvažnije pitanje održivosti i razvoja u okviru realizacije državnog i nacionalnog opstanka. Naime, ekonomska kriza, zatim pandemija korona virusa i najzad rat na kontinetu otvorili su generalno i posebno za Srbiju ključno pitanje opstanka i održivog razvoja u složenim međunarodnim okolnostima. Srbija je u toj sferi složenim strateškim potezima na unutrašnjem i spoljnom planu učinila zadnjih godina neophodno, da obezbedi priključak koji joj je mogao da garantuje održivost, dodatni zamašni investicioni ciklus i odgovarajuću međunarodnu poziciju. Otuda je i klasifikovana kao ključna zemlja regiona sa pozitivnim ekonomskim parametrima na uzlaznoj liniji. Inicirajući regionalni projekat Otvoreni Balkan na postulatima interesne regionalne ekonomske međuzavisnosti, zajedničkih evrointegracionih ciljeva sa susedima i upotrebnoj vrednosti četiri slobode kretanja: roba, usluga, kapitala i ljudi, Srbija je aktivno oslobodila dodatni prostor za ekonomsko jačanje u daljim neizvesnim i izazovnim kretanjima na kontinentu i na globalnom planu.

Meka moć ima posebnu težinu i značaj za nacionalni opstanak i dalju državotvornu strategiju. Očuvanje nacionalnog bića sa korenskim karakteristikama (jezik, pismo, kulturna baština, nacionalna istorija, itd.) najvažnije su pretpostavke nacionalnog opstanka i održivosti nacionalnog bića. Strategija i afirmacija odbrane srpskog nacionalnog bića u okruženju i dijaspori je poseban segment spoljnopolitičke strategije, državne politike i jačanja međunarodnog položaja. Srbija u tom cilju nije ostavila po strani problem negiranja srpskog pitanja na ovim prostorima i opstanka i očuvanja identiteta srpskog naroda. U skladu sa normama i standardima međunarodnog prava i poretka i preko meke moći i dodatnog kompleksa mera i mehanizama koji proizilaze iz jedinstvenog u regiji međunarodnog položaja sa političkom nezavisnošću i vojnom neutralnošću, afirmisala je strategju i postavila temelje za srednjeročnu i dugoročnu odbranu i uvažavanje srpskog pitanja i naroda u okvirima realne i ostvarive politike.

* * *
Suma sumarum, Srbija je već svojevoljno zagazila u novonastajući međunarodni poredak razumevajući da je to nezaustavljiv proces u datim globalnim okolnostima. To čini između ostalog sopstvenim dinamičnim prisupom međunarodnim odnosima i saradnji na ravnopravnim osnovama i to: otvorenim interesom za saradnju sa svim najvažnijim subjektima na globalnoj sceni uz uvažavanje međuzavisnosti i konkretnih interesa; aktivnim zalaganjem za međunarodni poredak zasnovan na Povelji UN i međunarodnom pravu; odlučnošću da istraje u razvoju i vrednostima koje nude civilizacijska dostignuća razvijenog sveta; principijelnim postavljanjem bez izuzetka u tekućim krizama i izazovima.
Ušla je sa druge strane i kao zemlja „na brdovitom Balkanu“ i kao nezaobilazni subjekt odnosa na ovim prostorima sa sopstvenim identitetom i opredeljenjem na političku nezavisnost i vojnu neutralnost, a povodom nove podele sveta i borbe za interesne sfere velikih sila po poznatom obrascu, tako što je u jednoj od njih i sama (Zapadni Balkan).
Ušla je ne svojom voljom i htenjima i povodom sudbinski najvažnijeg pitanja – očuvanja sebe same kroz odbranu suvereniteta i teritorijalnog integriteta povodom Kosova i Metohije, idući u susret najvećem izazovu na državnom i nacionalnom planu u narednom periodu upravo u vezi sa nastajućim novim poretkom i projektovanim velikosilskim interesima tim povodom, ali istovremeno i najvažnijem pitanju od značaja za državnopravno opstajanje.
Zbog značaja kosovskog pitanja za dalju sudbinu srpskog naroda i države Srbije, treba sa tim izazovom na odgovarajući način i završiti ovaj prikaz tako što tim povodom valja citirati velikog srpskog vladiku NJegoša iz Gorskog vijenca: „Neka bude što biti ne može“, o čemu nobelovac Ivo Andrić u svom eseju „NJegoš kao tragični junak kosovske misli“ kaže: „Nigde u poeziji sveta ni u sudbini naroda nisam našao strašnije lozinke. Ali bez tog samoubilačkog apsurda, bez toga, da se paradoksalno izrazimo, pozitivnog nihilizma, bez toga upornog negiranja stvarnosti i očevidosti, ne bi bila moguća ni akcija, ni sama misao o akciji protiv zla. I u tome je NJegoš potpuno izraz našeg osnovnog i najdubljeg kolektivnog osećanja, jer pod tom devizom, svesno ili nesvesno, vođene su sve naše borbe za oslobođenje, od Karađorđa pa do najnovijih vremena.“
Ostaje da, kada se sve sabere, najkraći mogući zaključak – da će glavno merilo uspešnosti Srbije u vezi sa nastupajućim novim poretkom i izazovima koji nam slede biti stepen stvarne odbrane i ostvarivanja strateških determinanti Srbije u datim uslovima.

(KCNS)